Љуба Хасан-аге Куне

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Љуба Хасан-аге Куне

0001 Везак везла турска була млада,
0002 Вјерна љуба Хасан-аге Куне;
0003 Све је оком млада говорила:
0004 „Бог те убио, на ђерђелу везак,
0005 Ја те везох за девет годинах
0006 Толико дворих Хасан-агу,
0007 Ја незнадох ер је мушка страна!“
0008 Оно зачу Хасанова мајка,
0009 Те је својој снаси бесједила:
0010 „Не куни га, моја снахо мила,
0011 Ако ти се, було досадило
0012 Дворећи Хасан-агу мога,
0013 Ето доста у Крај’ну Тураках,
0014 Бира’, було, којега ти драго!“
0015 Була чула, а о[д] земље скочила,
0016 Доведе Омера бембера,
0017 Те је русу косу обритвила,
0018 На делинску перчин оставила;
0019 Па се добро була ођенула,
0020 Ођеде се како сератлија:
0021 Татарски је пошу засукала,
0022 За појасу двије пушке мале,
0023 О рамену сабљу објесила,
0024 Пригрну се златнијем бинишом;
0025 И вранчића коња објахала,
0026 Изљезе из Удбиња града,
0027 Па отиде Сењу бијеломе.
0028 Докле Ивану дође на кулу,
0029 Зацука зећиром у врата,
0030 Скочи Иван, врата отворио,
0031 Под делијом коња дофатио,
0032 Па га свеза у подрумје доње,
0033 А делију изведе на кулу,
0034 За готову софру засједоше.
0035 Иван Туре упитиват’ пође:
0036 „Отклен си, турска сератлијо?“
0037 Све му млада по истини каже:
0038 „О, Иване, право да ти кажем,
0039 Дворио сам Хасан-агу Куна,
0040 Ја га дворих за девет годинах,
0041 Не даде ми паре ни динара,
0042 Па сам чуо ђе ми кажу људи
0043 Ер ти добро најемнику плаћаш.“
0044 То Ивану добро мило било:
0045 „ Фала тебе, Туре, на доходак!“
0046 Те сву браћу окупи Сењане,
0047 И Турчину ожђедину дају,
0048 Ожђедину и добредошлицу.
0049 Но да рече Иван капетане:
0050 „Тако ти, турско момче младо,
0051 Ево данас дана седам годинах,
0052 Ка Турчина нигђе не виђам,
0053 Мило ми је ер си ускочио,
0054 Би ли се почем покрстио?“
0055 То мило би Туркињи ђевојци
0056 И прифати крста хирсћанскога,
0057 Е димно име нађедоше,
0058 По имену Максим-барјактаре.
0059 Таде рече Боро Сењанине:
0060 „Чујете ли, моја браћо драга,
0061 Немо’ који жалост понијети,
0062 Хоћу ускоку барјак поклонити!“
0063 Сењанима тврдо мило било,
0064 Ер му Боро барјак поклонио.
0065 И добро му була зафалила,
0066 Сењанима ријеч бесједила:
0067 „О, Сењани, моја браћо драга,
0068 У ускока нико вјеру нема;
0069 Скупите се, тридес’ Сењаних,
0070 Да идемо у чету јуначку!“
0071 То је њима добро мило било,
0072 И ојдоше зеленом планином.
0073 Кад дођоше Пољу удбинскоме,
0074 Но им була ријеч говорила:
0075 „Чујете ли, тридесет Сењана,
0076 Тур’те страже на четири стране,
0077 Е ћу часком до Удбиња поћи!“
0078 Онако је бјеху послушали,
0079 Була пође на врата од града,
0080 И од града отворила врата,
0081 Те Хасану на дворе долазила
0082 На ходају Хајкуне ђевојке,
0083 Зацука ју прстеном у врата.
0084 Скочи млада, хитро отворила
0085 И сусрете своју снаху младу.
0086 Е се буле димно пољубиле,
0087 Вели Хајка: „Ђе си била, снашо?“
0088 А она ју криво кажевала:
0089 „Ја сам, секо, у Кладушу била,
0090 Бирала сам нама ђувегије ─
0091 Тебе Мујо, а мене Алија,
0092 Али бира’ којега ти драго,
0093 Но устани дома да идемо,
0094 Е те коре буле по сокаках ─
0095 ‚Да си добра ти би дом имала’!“
0096 Скочи млада од земље на ноге,
0097 Те се димно була ођеднула
0098 И џепове блага напунила,
0099 Путне џепе и коњске бисаке.
0100 Па се ондолен обје подигнуле
0101 И вране су коње узјахале.
0102 Кад дођоше пред врата од града,
0103 Рече када: „Причека’ ме, секо,
0104 Ер ћу часком у механу поћ’ ─
0105 Купила сам два пејура златна
0106 Да ми шњима пију ђувегије!“
0107 Па потрча у механу млада,
0108 Али нађе отворена врата.
0109 Кад погледа у механу винску
0110 Али леже двије буле младе,
0111 Међу њима Хасах-ага Куна.
0112 За перчин га була дофатила,
0113 Десном руком сабљу извадила,
0114 Од Турчина главу окинула,
0115 Отиде на врата од града.
0116 Кад је виђе Хајкуна ђевојка,
0117 Те је були ријеч говорила:
0118 „Откуд, снашо, глава од јунака?“
0119 Була ју ријеч бесједила:
0120 „Муч’, ђевојко, испали [ју] зуби,
0121 Не поменуј мртву главу овђе,
0122 Часком би се була помамила!“
0123 Па хојдоше удно поља равна,
0124 Ту нађоше тридесет Сењанах,
0125 Те је дружину була окупила,
0126 Па ојдоше зеленом планином.
0127 А кад сјутра дан и зора дође,
0128 Но скочи турска була млада,
0129 Сењанима благо дијелила:
0130 Бору даде Хајку ђевојку,
0131 А Ивану од Турчина главу.
0132 То Ивану жа’ и мучно било,
0133 За сабљу се Иво дофатио
0134 И були ријеч говорио:
0135 „О, Максиме, курвино копиле,
0136 Коме даде од Турчина главу ─
0137 Од камена ништа до камена?!“
0138 Но му була таде бесједила:
0139 „О Иване, сењски капетане,
0140 Дадох Бору Туркињу ђевојку,
0141 Поклони’ је Бору за барјаку,
0142 А мене сам тебе оставила!“
0143 То Иву тврдо мило било,
0144 Отидоше Сењу бијеломе;
0145 И покрстише буле каданџике,
0146 Па их узеше за вјерене љубе.
0147 То је било кад се чинило.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.