Љуба Малог Радоице
Бела вила из горе дозива:
„Мало село, што си невесело?
„Што у теби сад коло не игра?
А друга јој вила одговара:
„Мучи, вило, грло те болело! 5
„Како ће ти сад бити весело,
„Кад умире Мали Радоица,
„Који им је коло изводио?
„Остаје му у жалости љуба,
„Ту остаје нејака сирота, 10
„Пренејака од четр'ест дана;
„Он на љуби чедо наручује:
„„Љубо моја, не била проклета!
„„Не удај се за три годинице.
„„Док одрасте моја сиротице."" 15
Тек што прођу три недеље дана,
Сташе Јели браћа долазити,
И лепо јој браћа говорила:
„Ајде, Јело, нашем белом двору,
„Нашем двору, нашој старој мајци." 20
Не кте Јела с браћом полазити.
Ту не прође ни недеља дана,
Ал' јој дође њена стара мајка:
„Ајде, Јело, убила те рана,
„Којом те је одранила мајка!" 25
Не мож' Јели на ино да буде,
Већ беседи својој старој мајци:
„Почекај ме, мила моја мајко!
„Докле зађе за горицу сунце,
„Да надојим нејаку сироту, 30
„Не би ли је лакше успавала,
„Да не види, куд јој оде мајка,
„Да не чезне очима за мајком,
„Да не гледа, откуд ћу јој доћи,
„Откуд ли ћу слатке сисе дати." 35
Ал' је мајка Јели беседила:
„Не брини се за твоју сироту;
„У сироте стрине милостиве,
„Оне ће је сисом надојити;
„У сироте мила тетка има, 40
„Она ће је зором окупати;
„У сироте мила стара[1] има,
„Она ће је младу неговати."
Не мож' Јели на ино да буде;
Почекала њена мила мајка, 45
Док је зашло за горицу сунце,
Док сироту Јела надојила,
Надојила, па је успавала,
Да не гледа, куд јој оде мајка,
Да не чезне очима за мајком, 50
Да не гледа, откуд ће јој доћи.
Откуд ли ће слатке сисе дати;
Седе Јела с мајком на кочије,
И здраво је дошла белом двору.
Није прошла ни недеља дана, 55
Ал' изиђе месец из горице,
Пита њега љуба Радоице:
„Ој месече, мој ноћни путниче!
„Ти прелазиш села и градове,
„Јеси л' вид'о где моју сироту? 60
„Је ли гола, ил' је одевена?
„Је ли боса, ил' је обувена?
„Је ли гладна, ил' је нарањена?
„Је ли рано зором окупана?
„Не преза ли иза слатка санка? 65
„Не чезне ли очима за мајком?
„Не гледа ли, откуд ће јој доћи?
„Откуд ли ће слатке сисе дати?"
Месец Јели на то одговара:
„О Јелице, љубо Радоице! 70
„Ја прелазим села и градове,
„И вид'о сам твоју сиротицу:
„Није гола, већ је одевена;
„Није боса, већ је обувена;
„Није гладна, већ је нарањена; 75
„И рано је зором окупана;
„Нити преза иза слатка санка,
„Нити чезне очима за мајком,
„Нити гледа, откуд ћеш јој доћи,
„Откуд ли ћеш слатке сисе дати; 80
„Већ је жељна твога неговања."
Кад је Јела речи разабрала,
Од жалости писну, као гуја,
Од јада јој срце препукнуло,
Мртва пала на земљицу црну. 85
