Љуба Ивана Задранина

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Љуба Ивана Задранина

0001 Љуто цмили Иван Задранине
0002 У тамницу Мемета Лончара,
0003 Љуто цмили и невоља му је ─
0004 Ево има три године дана
0005 Откако је зап’о у тамници.
0006 Кад се трећа напуни година,
0007 Ал’ говори Иван Задранин:
0008 „Господару, Мемете Лончаре,
0009 Ти ме пушти из тамнице студне,
0010 Питај блага колико ти драго!”
0011 Ал’ говори Мемете Лончаре:
0012 „О делијо, Задранин’ Иване,
0013 Нећу блага нити ћу ти злата,
0014 Но ак ћеш довест’ ми љубовцу,
0015 Да те пуштим из тавнице студне,
0016 Јер сам чуо ђе причају људи
0017 Да је љеше у свем Задру нема!”
0018 Кад то зачу Задранин Иване:
0019 „Прођи ме се, Мемете Лончаре,
0020 Ја ти моју љуби дати нећу,
0021 Да бих никад Задра ни видио,
0022 Ђе би мене укор и срамота,
0023 Но те молим, драги господаре,
0024 Ти ми подај дивит и артију
0025 Да напишем лист књиге бијеле,
0026 Да је шиљем мојој старој мајци,
0027 Старој мајци и љубовци драгој ─
0028 Старој мајци да ми се не нада,
0029 А љубовци да се преудава!”
0030 Кад то зачу Мемете Лончаре,
0031 Турчин бјеше, Бога вјероваше,
0032 Па му даде дивит и артију.
0033 На кољено танку књигу пише,
0034 Пак је шиље Задру бијеломе
0035 Старој мајци и љубовци драгој:
0036 „Стара мајко, ти ми се не надај,
0037 А љубовцо, ти се преудавај ─
0038 Дајем блага, узет’ га не оће,
0039 Него иште вјерене љубовце
0040 Да ме пушта из тамнице студне,
0041 А ја њему љуби дати нећу,
0042 Никад знао Задра не виђети!”
0043 Када мајци ситна књига дође
0044 И кад виђе што му књига пише,
0045 Стаде кукат’ као кукавица,
0046 А извија како удовица,
0047 А нариче као ластовица.
0048 Када виђе Ивова љубовца,
0049 У сваке се мисли замислила,
0050 Све је мисли у једну скупила,
0051 Па дозива млада берберина,
0052 Обривала косу на хајдучку,
0053 Оставила перчин на турачку.
0054 Па улази у нове камаре,
0055 Обукује свилене кошуље,
0056 Врх кошуље токе и јечерме,
0057 Врх јечерме зелене доламе,
0058 Опаса се пасом свиленијем,
0059 За појасом двије пушке мале,
0060 Нису лите ни чекићем бите,
0061 Но у Млетке у калупу слите,
0062 У њих гвожђа ни дрвета нема
0063 До чакмака кој огањ дава,
0064 Међу њима ножа сребрнога,
0065 А на раме сјајна џевердана,
0066 О појасу сабљу оковану,
0067 А на турску шаља завезала.
0068 Пак се дору у рамена баца,
0069 А у руке плетену канџију,
0070 На дорату ноге прекрстила,
0071 Лулу пије, уз тамбуру бије ─
0072 Да је гледа од горе ајдуче,
0073 Не би рек’о јунак, ни порек’о,
0074 Него да је царева делија
0075 Од Стамбола града бијелога ─
0076 Заигра га зеленом планином.
0077 Када дође у Лончару граду,
0078 Примаче се Меметовој кули.
0079 Излазиле Меметове слуге
0080 Да примају коња и оружје.
0081 Коња дава, не даде оружје,
0082 Но улази у кулу бијелу
0083 Ту наоди Мемета Лончара.
0084 Мемед скочи на ноге јуначке
0085 И њојзи се јунак поклонио,
0086 Целива јој руке и кољено:
0087 „Бог дај буди, царева делијо,
0088 Што се чује у Стамболу граду?”
0089 Она њему мудро одговара:
0090 „Зло се чује у Стамболу граду ─
0091 Уфатише латинска господа,
0092 Уфатише сина царевога,
0093 Они њега никад пуштат’ неће
0094 Док не пуштиш Задранин’ Ивана!”
0095 А Мемед је њојзи бесједио:
0096 „Да ме чујеш, царева делијо,
0097 Не пуштајем Ива Задранина,
0098 Макар царев син погинуо!”
0099 Када виђе љуби Иванова,
0100 Пак се бјеше млада насрдила,
0101 Пак извади плетену канџију,
0102 Пут Мемеда загон учинила,
0103 Удари га двадест-тридест пута.
0104 Када виђе Мемете Лончаре,
0105 Овако је јунак бесједио:
0106 „Аман мало, царева делијо,
0107 Ето тебе Задранин’ Ивана!”
0108 Пак јој даде од тамнице кључе.
0109 И извади Иван’ Задранина,
0110 Те му б’јеле слобођаше руке,
0111 Па овако млада бесјеђаше:
0112 „Слуго моја, Мемете Лончаре,
0113 Подај мене тридест пратиоца
0114 И јошт коња Задранину Иву!”
0115 Даде Мемет, не рече ријечи.
0116 Када горјен у планину до’ше,
0117 Па говори Ивова љубовца:
0118 „Ајте с Богом, Меметове слуге,
0119 И кажите Мемету Лончару
0120 Да ја н’јесам царева делија,
0121 Него љуби Ива Задранина,
0122 Којега сам млого жељковала!”
0123 Пак им вади дојке из недара.
0124 Иван пође Задру бијеломе,
0125 Слуге по’ше к господару своме.
0126 Ту наоде Мемета Лончара,
0127 Све му право и лијепо кажу
0128 Да оно није царева делија,
0129 Него љуба Задранина Ива ─
0130 „Којуно си млого жељковао!”
0131 Кад то зачу Мемете Лончаре,
0132 Од јада га забољела глава
0133 А врх тога огањ и грозница,
0134 Леже Мемет у меке душеке,
0135 Болан паде, а мртав устаде.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.