Ljuba Ivana Zadranina
0001 Ljuto cmili Ivan Zadranine
0002 U tamnicu Memeta Lončara,
0003 Ljuto cmili i nevolja mu je ─
0004 Evo ima tri godine dana
0005 Otkako je zap’o u tamnici.
0006 Kad se treća napuni godina,
0007 Al’ govori Ivan Zadranin:
0008 „Gospodaru, Memete Lončare,
0009 Ti me pušti iz tamnice studne,
0010 Pitaj blaga koliko ti drago!”
0011 Al’ govori Memete Lončare:
0012 „O delijo, Zadranin’ Ivane,
0013 Neću blaga niti ću ti zlata,
0014 No ak ćeš dovest’ mi ljubovcu,
0015 Da te puštim iz tavnice studne,
0016 Jer sam čuo đe pričaju ljudi
0017 Da je lješe u svem Zadru nema!”
0018 Kad to začu Zadranin Ivane:
0019 „Prođi me se, Memete Lončare,
0020 Ja ti moju ljubi dati neću,
0021 Da bih nikad Zadra ni vidio,
0022 Đe bi mene ukor i sramota,
0023 No te molim, dragi gospodare,
0024 Ti mi podaj divit i artiju
0025 Da napišem list knjige bijele,
0026 Da je šiljem mojoj staroj majci,
0027 Staroj majci i ljubovci dragoj ─
0028 Staroj majci da mi se ne nada,
0029 A ljubovci da se preudava!”
0030 Kad to začu Memete Lončare,
0031 Turčin bješe, Boga vjerovaše,
0032 Pa mu dade divit i artiju.
0033 Na koljeno tanku knjigu piše,
0034 Pak je šilje Zadru bijelome
0035 Staroj majci i ljubovci dragoj:
0036 „Stara majko, ti mi se ne nadaj,
0037 A ljubovco, ti se preudavaj ─
0038 Dajem blaga, uzet’ ga ne oće,
0039 Nego ište vjerene ljubovce
0040 Da me pušta iz tamnice studne,
0041 A ja njemu ljubi dati neću,
0042 Nikad znao Zadra ne viđeti!”
0043 Kada majci sitna knjiga dođe
0044 I kad viđe što mu knjiga piše,
0045 Stade kukat’ kao kukavica,
0046 A izvija kako udovica,
0047 A nariče kao lastovica.
0048 Kada viđe Ivova ljubovca,
0049 U svake se misli zamislila,
0050 Sve je misli u jednu skupila,
0051 Pa doziva mlada berberina,
0052 Obrivala kosu na hajdučku,
0053 Ostavila perčin na turačku.
0054 Pa ulazi u nove kamare,
0055 Obukuje svilene košulje,
0056 Vrh košulje toke i ječerme,
0057 Vrh ječerme zelene dolame,
0058 Opasa se pasom svilenijem,
0059 Za pojasom dvije puške male,
0060 Nisu lite ni čekićem bite,
0061 No u Mletke u kalupu slite,
0062 U njih gvožđa ni drveta nema
0063 Do čakmaka koj oganj dava,
0064 Među njima noža srebrnoga,
0065 A na rame sjajna dževerdana,
0066 O pojasu sablju okovanu,
0067 A na tursku šalja zavezala.
0068 Pak se doru u ramena baca,
0069 A u ruke pletenu kandžiju,
0070 Na doratu noge prekrstila,
0071 Lulu pije, uz tamburu bije ─
0072 Da je gleda od gore ajduče,
0073 Ne bi rek’o junak, ni porek’o,
0074 Nego da je careva delija
0075 Od Stambola grada bijeloga ─
0076 Zaigra ga zelenom planinom.
0077 Kada dođe u Lončaru gradu,
0078 Primače se Memetovoj kuli.
0079 Izlazile Memetove sluge
0080 Da primaju konja i oružje.
0081 Konja dava, ne dade oružje,
0082 No ulazi u kulu bijelu
0083 Tu naodi Memeta Lončara.
0084 Memed skoči na noge junačke
0085 I njojzi se junak poklonio,
0086 Celiva joj ruke i koljeno:
0087 „Bog daj budi, careva delijo,
0088 Što se čuje u Stambolu gradu?”
0089 Ona njemu mudro odgovara:
0090 „Zlo se čuje u Stambolu gradu ─
0091 Ufatiše latinska gospoda,
0092 Ufatiše sina carevoga,
0093 Oni njega nikad puštat’ neće
0094 Dok ne puštiš Zadranin’ Ivana!”
0095 A Memed je njojzi besjedio:
0096 „Da me čuješ, careva delijo,
0097 Ne puštajem Iva Zadranina,
0098 Makar carev sin poginuo!”
0099 Kada viđe ljubi Ivanova,
0100 Pak se bješe mlada nasrdila,
0101 Pak izvadi pletenu kandžiju,
0102 Put Memeda zagon učinila,
0103 Udari ga dvadest-tridest puta.
0104 Kada viđe Memete Lončare,
0105 Ovako je junak besjedio:
0106 „Aman malo, careva delijo,
0107 Eto tebe Zadranin’ Ivana!”
0108 Pak joj dade od tamnice ključe.
0109 I izvadi Ivan’ Zadranina,
0110 Te mu b’jele slobođaše ruke,
0111 Pa ovako mlada besjeđaše:
0112 „Slugo moja, Memete Lončare,
0113 Podaj mene tridest pratioca
0114 I jošt konja Zadraninu Ivu!”
0115 Dade Memet, ne reče riječi.
0116 Kada gorjen u planinu do’še,
0117 Pa govori Ivova ljubovca:
0118 „Ajte s Bogom, Memetove sluge,
0119 I kažite Memetu Lončaru
0120 Da ja n’jesam careva delija,
0121 Nego ljubi Iva Zadranina,
0122 Kojega sam mlogo željkovala!”
0123 Pak im vadi dojke iz nedara.
0124 Ivan pođe Zadru bijelome,
0125 Sluge po’še k gospodaru svome.
0126 Tu naode Memeta Lončara,
0127 Sve mu pravo i lijepo kažu
0128 Da ono nije careva delija,
0129 Nego ljuba Zadranina Iva ─
0130 „Kojuno si mlogo željkovao!”
0131 Kad to začu Memete Lončare,
0132 Od jada ga zaboljela glava
0133 A vrh toga oganj i groznica,
0134 Leže Memet u meke dušeke,
0135 Bolan pade, a mrtav ustade.
