Љубав (1897)
Кад утоне јасног дана
Благи сјај;
Кад зашуми вјетрић с грана,
Па се губи преко страна
Кô лагани уздисај;
Када златан мјесец ти'о
Сврх тимора мрачног блисне,
Кад обасја горе лисне,
Па славуја гласић мио
Пробуди се и затресе, -
У то доба
Двије плоче на два гроба
Отворе се,
А из мрака, испод плоче,
Два костура гори кроче,
Па узаном стазом греде
Два костура сјенке блиједе.
Ћуте, греде
Сјенке блиједе,
А кад стигну мјесту оном
Гдје сребрни талас бије
Горског врела,
Гдје се с граном грана сплела,
У осами ноћи тије
Једно другом журно стижу,
Суре им се руке дижу,
Па се склопе и зашкрипе, -
О груди се груди ломе
У пољупцу нијемоме.
У заносу среће тије
Дршћу, стријепе сјенке двије,
Па кô страсти кад прекипе,
Кости сијевну и прогоре,
И у модри плам се створе.
А уз жубор бистрог врела,
Пробуде се чудни гласи:
Шапат, смијех и уздаси
Срца свела
Који куну судбу, бога
Страшним јадом бола свога,
Да их нотњи вјетри склоне
У дубоке горе оне...
А кад поврх мирних села
Пробуди се зора бијела,
Када рани дан засвијетли
И запоју први пијетли,
Из заноса, слатке жуди
Трзају се кости оне
И њихове празне груди
Раздвоје се, и плам клоне,
И пут стазе
Тајно слазе,
Лако греде
Два костура - сјенке блиједе.
А кад стигну гробу, који
Правијекове тавне броји,
У дубину тмине пусте
Под хладне се плоче спусте;
А по гробљу вјетрић пири,
Бршљан трепти, трава мири,
И, кô сузе, роса чиста
На плочама хладним блиста...