Љубавна гуја

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Љубавна гуја
Писац: Лаза Костић



Љубавна гуја

Неисказан још оста
неисказани јад,
неисказано доста,
што боли теке сад.

И хтедох ти га рећи,
ал' реч ми застаде,
с пољупцима се твојим
на усти' састаде.

А пољубац се свија
све један до другог,
румена, зрачна змија
живота руменог.

На усти' мојих лежи,
на својој пећини,
сунча се на сунашцу,
твог ока врућини.
Ој, сунце моје јарко,
мој сјајни злотворе!
Ој, гујо сунчанарко,
мој слатки отрове!

Ал' неста среће лепе,
суначац оде мој,
сад гуја моја зебе
у ноћи студеној.

Па мора гуја пуста
да тражи врућину,
завукла се у уста,
у своју пећину.

дубоко гуја пану,
баш усред срца мог,
ту гризе грдну рану
живота грехотног.

Вије се у округу,
сећа ми слабу моћ
на љубав и на тугу,
на сунце и на ноћ.
Ал' неисказан оста
неисказани јад,
неисказано доста,
што боли теке сад.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 110 година.