Љељо (1885)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војислав Илић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Љељо
Писац: Војислав Илић


Војислав Илић1.jpg

Љељо



Студена зима с мразевима оде;

Животом дахну подмлађени свет

С планина даљих набујаше реке,

И ниче први цвет.

А љупки, немирни Љељо, сретнувши седога старца,

Хладнога Бореја, рече: ,,Куда си пошао, стари?“

„Идем на небо горе, на земљи места ми нема,

Јер вреднu ратар, синовче, за мене слабо већ мари,

Он слави Љеља сад.“
А лукави дечко тужно спусти главу
И плакати поче:
„Свет и мене гони, поведи ме горе,
И ја сам сироче.
Гле! Ја једва идем, издала ме снага,
А и како неће,
И руке су моје малаксале давно
Држи ово цвеће!“

Растужен и збуњен старац стењући рашири руке,

И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа;

А кад је свршио посô, он рече спокојно тада:

„Но, сада, синовче драги, пењи се на моја леђа.“

Љељо се попе, а Бореј се диже,
И тако с њиме пред богове стиже
И небо грмну од смеха и јеке,

Кад ступи уморни старац, украшен читавом башто

Зелене кукуреке...


јуни, 1885


Извори[уреди]

  • Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 78-79, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 125 година.