Ljeljo (1885)

Vojislav Ilić

Ljeljo Pisac: Vojislav Ilić

Ljeljo

Studena zima s mrazevima ode;

Životom dahnu podmlađeni svet

S planina daljih nabujaše reke,

I niče prvi cvet.

A ljupki, nemirni Ljeljo, sretnuvši sedoga starca,

Hladnoga Boreja, reče: ,,Kuda si pošao, stari?“

„Idem na nebo gore, na zemlji mesta mi nema,

Jer vrednu ratar, sinovče, za mene slabo već mari,

On slavi Ljelja sad.“

A lukavi dečko tužno spusti glavu

I plakati poče:

„Svet i mene goni, povedi me gore,

I ja sam siroče.

Gle! Ja jedva idem, izdala me snaga,

A i kako neće,

I ruke su moje malaksale davno

Drži ovo cveće!“

Rastužen i zbunjen starac stenjući raširi ruke,

I bokor proletnjeg cveća pažljivo poče da ređa;

A kad je svršio posô, on reče spokojno tada:

„No, sada, sinovče dragi, penji se na moja leđa.“

Ljeljo se pope, a Borej se diže,

I tako s njime pred bogove stiže

I nebo grmnu od smeha i jeke,

Kad stupi umorni starac, ukrašen čitavom bašto

Zelene kukureke...

juni, 1885

Izvori

• Vojislav Ilić: Celokupna dela, Knjiga I, strana 78-79, Izdanje Sveslovenske knjižare, M. J. Stefanovića i Druga, Beograd, 1922.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.