Јуче и данас (Растко Петровић)
| Јуче и данас Писац: Растко Петровић |
Сирене се закикотале пискаво изван нас. Сирене.
Али не сирене грчких архипелага
На које су капали, пали Одисејеви пољупци
Као вечерња киша измешана са соком од поморанџи.
Сва је митологија умрла била заувек.
Тако отпочео нови неки раздрузгани живот:
На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ
И између кућа
Војника четири држала се усправно,
Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе,
За њима запуцаше топови.
Појури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена.
Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама:
Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије.
Око града,
Да ли се сећаш?
Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести.
Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући.
Они су били тамо,
Ти дивни храбри авијатичари
Под кожним капутима.
Само смело стремити и завртати, и нека елиса хуји,
Само слободно, нека је мој дух са вама.
Шта мари! Сад ћемо спустити две-три гранате
да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе;
Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету
да измеримо размак између нас, неба и земље,
Сад ћемо покушати и да умремо.
Тамо артиљерци пуне своје гигантске луле,
Њихове су луле огромни топови.
Тамо нека је моја снага са вама
Да испунимо целу једну фабрику нитро-глицерина.
Ко каже да пушење шкоди младости?
Сад су нам груди експлозивне,
Кад први дим пустимо
Угледаћемо у њему пламени пољубац,
И докле ћемо се одбацити полазећи у рај!
Ми артиљерци смо тешки сељани који димом гоне комарце;
Сва ноћ била је ноћ електричних таласа, светлог челика и
Несавладљива кашљања,
Шлајм је био пун крви.
Сва ноћ, нека ноћ ужасно смешна:
Тениса се играју велике војске на размаку од 100 км.
Магдалена умаче своју босу ногу у облаке наше фосфорне,
Као Сузана Рембрантова каже: ”Купатило још није довољно млако!“
Онда казани захукташе јаче.
Још смрти, смрти, браћо, и мало муње;
Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари.
У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа.
Ко иде?
Ново време.
Шта носи?
Руке без прстију.
Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.
Хоћемо да обновимо врло мелодичне концерте
Талијанских анђела из петнаестог века:
Нека је музика бескрајно проста и игра простија још
Успаванке кад су мало смешне.
Људи без једне ноге и жене без пола главе
Сићи ће да пољем за плугом пођу
У зеленкастим одећама, у црвенкастим чакширама,
За плавкастим ралима, за шареним воловима по
Бескрајним пољима.
Један ће нови живот почети једним новим балетом оштећених снага!
Лепше ће бити сада кад заиграмо ћопави,
Но раније кад ни играти нисмо се сећали.
Рат, то је свршено, механичка снага ми се досадила,
Надам се да ће сад све настати као на шареним сликама
Пољопривредних календара,
Где на једном крају окопавају винограде а на другом крају
Котарице грожђа односе.
Ко иде?
Ново време.
Шта носи?
Руке без прстију.
Јест, патрљице саме, али српове убаве задобисмо.
Хоћемо да обновимо време, на ливадама, кермеса пролетњих:
За улазак добровољни прилози у лепршавим осмесима,
Изгубљене сукње на касама враћају се.
Извор[уреди]
|