Juče i danas (Rastko Petrović)
| Juče i danas Pisac: Rastko Petrović |
Sirene se zakikotale piskavo izvan nas. Sirene.
Ali ne sirene grčkih arhipelaga
Na koje su kapali, pali Odisejevi poljupci
Kao večernja kiša izmešana sa sokom od pomorandži.
Sva je mitologija umrla bila zauvek.
Tako otpočeo novi neki razdruzgani život:
Na automobilima crvenim koji su jurili kroz noć
I između kuća
Vojnika četiri držala se uspravno,
Pa zatrubiše uvertiru smrti, razoravanja i pobede,
Za njima zapucaše topovi.
Pojuri automobil noseći na sebi četiri sokolara razdražena.
Baraža je gađala u nebo da bi sprečila ulazak pticama:
Oko grada tako je zid od vatre, dinamita i eksplozije.
Oko grada,
Da li se sećaš?
Kad se setim, moje je sećanje onda jače od svesti.
Kad se setim da onda aeroplani uleteše svetlucajući.
Oni su bili tamo,
Ti divni hrabri avijatičari
Pod kožnim kaputima.
Samo smelo stremiti i zavrtati, i neka elisa huji,
Samo slobodno, neka je moj duh sa vama.
Šta mari! Sad ćemo spustiti dve-tri granate
da vidimo kako to izgleda kad noge lete, i glave;
Sad ćemo spustiti našu dušu na konopčetu
da izmerimo razmak između nas, neba i zemlje,
Sad ćemo pokušati i da umremo.
Tamo artiljerci pune svoje gigantske lule,
Njihove su lule ogromni topovi.
Tamo neka je moja snaga sa vama
Da ispunimo celu jednu fabriku nitro-glicerina.
Ko kaže da pušenje škodi mladosti?
Sad su nam grudi eksplozivne,
Kad prvi dim pustimo
Ugledaćemo u njemu plameni poljubac,
I dokle ćemo se odbaciti polazeći u raj!
Mi artiljerci smo teški seljani koji dimom gone komarce;
Sva noć bila je noć električnih talasa, svetlog čelika i
Nesavladljiva kašljanja,
Šlajm je bio pun krvi.
Sva noć, neka noć užasno smešna:
Tenisa se igraju velike vojske na razmaku od 100 km.
Magdalena umače svoju bosu nogu u oblake naše fosforne,
Kao Suzana Rembrantova kaže: ”Kupatilo još nije dovoljno mlako!“
Onda kazani zahuktaše jače.
Još smrti, smrti, braćo, i malo munje;
Razumimo se dobro: nema se straha od tako sitnih stvari.
U krugu eksploziva aeroplani igraju igru proleća.
Ko ide?
Novo vreme.
Šta nosi?
Ruke bez prstiju.
Jest, patrljice same, ali violinu zadobismo.
Hoćemo da obnovimo vrlo melodične koncerte
Talijanskih anđela iz petnaestog veka:
Neka je muzika beskrajno prosta i igra prostija još
Uspavanke kad su malo smešne.
Ljudi bez jedne noge i žene bez pola glave
Sići će da poljem za plugom pođu
U zelenkastim odećama, u crvenkastim čakširama,
Za plavkastim ralima, za šarenim volovima po
Beskrajnim poljima.
Jedan će novi život početi jednim novim baletom oštećenih snaga!
Lepše će biti sada kad zaigramo ćopavi,
No ranije kad ni igrati nismo se sećali.
Rat, to je svršeno, mehanička snaga mi se dosadila,
Nadam se da će sad sve nastati kao na šarenim slikama
Poljoprivrednih kalendara,
Gde na jednom kraju okopavaju vinograde a na drugom kraju
Kotarice grožđa odnose.
Ko ide?
Novo vreme.
Šta nosi?
Ruke bez prstiju.
Jest, patrljice same, ali srpove ubave zadobismo.
Hoćemo da obnovimo vreme, na livadama, kermesa proletnjih:
Za ulazak dobrovoljni prilozi u lepršavim osmesima,
Izgubljene suknje na kasama vraćaju se.
Izvor
[uredi]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Rastko Petrović, umro 1949, pre 75 godina.
|