Јунак нашега доба
| Јунак нашега доба (1894) Писац: Војислав В. Рашић |
| (готово балада). |
Хоћу о срећи да срећан сневам
И да весео из душе певам;
Хоћу да кличем к’о вила бела
И да у песми опевам дела,
Хвалећи име Господа Бога
А све у славу народа мога!
Ево ми лире и звучних жица,
Полети песмо к’о ластавица!
*
Један је био, једно је име
Да се вечито дичимо њиме,
Да ће и позно потомство наше
Лако дознати како се зваше.
Из раног доба песме је вио,
Али је врло несрећан био,
Јер и ако је на пос’о лег’о, —
Од свих му дела сваки је бег’о
А често друго кад није знао
Он је к’о многи, стихове крао.
Ал’ ’залуд муке, узалуд труди,
Када му дела не хтеше људи,
И за све што је икада слуп’о
Рекоше јавно: сасвим је глупо!...
Ал’ ипак песник клонуо није,
И да му име вечно се вије,
Да од никога никад не зебе,
Он је јуначки прегор’о себе, —
И баш се тиме још више диг’о,
И као ор’о далеко стиг’о!
Та̀ он је, он је, на крају свега,
Од чега други далеко бега,
И што ’но други неће и не сме,
Он је спалио све своје песме!
Он је спалио све своје песме,
Што други никад неће и не сме!!
Његових дела међ’ нама није,
Али му се дух високо вије!
*
Да ли ће јоште оваквих бити,
Оваквих тића да л’ ће се вити,
Коме ће срце да напред креће,
Који од ватре стрепети неће?...
Примера ево, јунака ево,
У чију славу и ја сам пев’о!
И сада смело радите тако,
Па ето славе баш врло лако!
Извор[уреди]
1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 4, стр. 53–54.
|