Junak našega doba
| Junak našega doba (1894) Pisac: Vojislav V. Rašić |
| (gotovo balada). |
Hoću o sreći da srećan snevam
I da veseo iz duše pevam;
Hoću da kličem k’o vila bela
I da u pesmi opevam dela,
Hvaleći ime Gospoda Boga
A sve u slavu naroda moga!
Evo mi lire i zvučnih žica,
Poleti pesmo k’o lastavica!
*
Jedan je bio, jedno je ime
Da se večito dičimo njime,
Da će i pozno potomstvo naše
Lako doznati kako se zvaše.
Iz ranog doba pesme je vio,
Ali je vrlo nesrećan bio,
Jer i ako je na pos’o leg’o, —
Od svih mu dela svaki je beg’o
A često drugo kad nije znao
On je k’o mnogi, stihove krao.
Al’ ’zalud muke, uzalud trudi,
Kada mu dela ne hteše ljudi,
I za sve što je ikada slup’o
Rekoše javno: sasvim je glupo!...
Al’ ipak pesnik klonuo nije,
I da mu ime večno se vije,
Da od nikoga nikad ne zebe,
On je junački pregor’o sebe, —
I baš se time još više dig’o,
I kao or’o daleko stig’o!
Tà on je, on je, na kraju svega,
Od čega drugi daleko bega,
I što ’no drugi neće i ne sme,
On je spalio sve svoje pesme!
On je spalio sve svoje pesme,
Što drugi nikad neće i ne sme!!
Njegovih dela međ’ nama nije,
Ali mu se duh visoko vije!
*
Da li će jošte ovakvih biti,
Ovakvih tića da l’ će se viti,
Kome će srce da napred kreće,
Koji od vatre strepeti neće?...
Primera evo, junaka evo,
U čiju slavu i ja sam pev’o!
I sada smelo radite tako,
Pa eto slave baš vrlo lako!
Izvor[uredi]
1894. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina deveta, broj 4, str. 53–54.
|