Јулије Цезар (драма)

Јулије Цезар Писац: Виљем Шекспир

Превод: Живојин Симић и Сима Пандуровић

ЛИЦА:

ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР
 
ОКТАВИЈЕ ЦЕЗАР
МАРКО АНТОНИЈЕ тријумвири после смрти Јулија Цезара
М. ЕМИЛИЈЕ ЛЕПИД
 
ЦИЦЕРОН
ПУБЛИЈЕ сенатори
ПОПИЛИЈЕ ЛЕНА
 
МАРКО БРУТ
КАСИЈЕ
КАСКА
ТРЕБОНИЈЕ завереници против Јулија Цезара
ЛИГАРИЈЕ
ДЕЦИЈЕ БРУТ
МЕТЕЛ ЦИМБЕР
ЦИНА
 
ФЛАВИЈЕ и МАРУЛ, трибуни
АРТЕМИДОР, софист из Книда
ЦИНА, песник
ДРУГИ ПЕСНИК
ЛУЦИЛДЕ, ТИТИНИЈЕ, МЕСАЛА, МЛАДИ КАТОН и ВОЛУМНИЈЕ, Брутови
и Касијеви пријатељи
ВАРОН, КЛИТ, КЛАУДИЈЕ, СТРАТОН, ЛУЦИЈЕ, ДАРДАНИЈЕ, Брутове
слуге и официри
ПИНДАР, Касијев слуга
КРПА, ДРВОДЕЉА и ДРУГИ ПЛЕБЕЈЦИ
ЦЕЗАРОВ СЛУГА, АНТОНИЈЕВ СЛУГА, ОКТАВИЈЕВ СЛУГА
КАЛПУРНИЈА, Цезарова жена
ПОРЦИЈА, Брутова жена
ЦЕЗАРОВ ДУХ
СЕНАТОРИ, ГРАДАНИ, СТРАЖАРИ, ПРАТИОЦИ итд.
 
Место радње
ВЕЋИМ ДЕЛОМ У РИМУ; ЗАТИМ У ОКОЛИНИ САРДА
И БЛИЗУ ФИЛИПА

ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Рим. Улица.
 
(Долазе ФЛАВИЈЕ, МАРУЛ и неколико грађана.)
 
ФЛАВИЈЕ:

Вуците се кући, ви беспосличари,
Кућама својим! Је ли данас празник?
Шта, не знате да занатлије
Не смеју радним даном ићи градом
Без еснафског знака? Шта си ти по занату, реци.
  
ДРВОДЕЉА:

Ја сам, господине, дрводеља.
  
МАРУЛ:

Где ти је лењир, где кожна прегача?
Шта радиш у том празничном оделу?
А ти, господине, шта си по занату?

КРПА:

Одиста, господине, у поређењу с финим занатлијом, ја
сам само, како бисте рекли, крпа.

МАРУЛ:

Али шта ти је занат? Реци јасно.

КРПА:

Занат ми је, господине, такав да мислим да га могу
обављати мирне савести, а састоји се, ваистину, господине,
у оправљању подераног.

МАКУЛ:

Али ста ти је занат, лупежу?
Неваљала хуљо, шта је занат твој?

КРПА:

Молим вас, господине, не дерите се тако љутито на мене;
јер ако се издерете, господине, могу да вас оправим.

МАРУЛ:

Шта мислиш тиме? Да оправиш мене,
Ти неваљали безобразниче?

КРПА:

Па да вам оправим обућу, господине.

ФЛАВИЈЕ:

А, ти си дакле крпа обуће, јеси л' то?

КРПА:

Ваистину, господине, све од чега живим то је шило; не
пачам се ни у трговачке ни у женске послове; али сам ипак,
доиста, господине, видар старе обуће; кад је она у великој
опасности, ја је избавим. Неки од најбољих људи што су икад
газили по говеñој кожи, ходали су по мојој рукотворини.

ФЛАВИЈЕ:

Па зашто ниси у радњи својој данас?
Што улицама водаш људе те?

КРПА:

Истину рећи, господине, да би подерали обућу, па да до-
бијем више посла. Али, право да кажем, данас не радимо,
господине, да бисмо видели Цезара и уживали у његовом
тријумфу.

МАРУЛ:

Што да уживате? Шта је он за нас
Освојио? Какви га вазали
Прате у Рим у ропском ланцу
Да му красе кола? Ви кладе, ви стене,
Гори сте од стоке бесловесне!
О немилосрдни, свирепи људи Рима,
Зар нисте знали Помпеја? Зар често
И много пута ви се нисте пели
На зидине, куле, бедеме, прозоре,
Чак димњаке, с децом у наручју,
И тамо чекали по ваздуги дан
Да видите великог Помпеја
Кад пролази римским улицама?
И чим би му се помолила кола,
Зар нисте клицали тако једнодушно
Да Тибар дрхташе у кориту свом
Слушајућ одјек вашега клицања
У излоканим обалама својим?
Па зар сад да сте у свечаном руху?
Па зар ово да вам буде празник ваш?
Па зар сад цвећем посипате пут
Ономе што вам у тријумфу иде
Над Помпејевом крвљу? Одлазите!
Трчите кућама, па на коленима
Молите богове да не пусте кугу
Што мора пасти на ту незахвалност.
ФЛАВИЈЕ. Идите, идите, ваљани земљаци,
Због тог греха скупте сабраћу сироту
И поведите је до Тибра, па ту
Лијте сузе док му и најнижи ток
Не пољуби највишу обалу.
(Сви плебејци одлазе.)
У ниској души како су ганути!
Одлазе неми због своје кривице.
Ти иди тим путем према Капитолу,
А ја ћу овим. Са кипова скидај
Државне амблеме, ако су на њима
Као украс.

МАРУЛ:

Али да ли смемо то?
Знаш ли да су данас Луперкалије?

ФЛАВИЈЕ:

Не мари; нека на киповима нема
Цезарских трофеја. Идем да растерујем
Плебејце с улица; чини и ти то
Где год би какав приметио скуп.
Чупање тога перја које расте
Из Цезаровог крила нагнаће га
Да лети обичном висином, иначе
Лебдео би горе изван људског вида
А нас све држао у ропскоме страху.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Рим. Трг.
 
(Долазе у свечаној поворци с музиком ЦЕЗАР, АНТОНИЈЕ, опремљен за
трку, КАЛПУРНИЈА, ПОРЦИЈА, ДЕЦИЈЕ, ЦИЦЕРОН, БРУТ, КАСИЈЕ,
КАСКА, пророк, велика гомила; за њима МАРУЛ и ФЛАВИЈЕ.)
 
 
ЦЕЗАР. Калпурнијо!
КАСКА.Мир, хеј! Цезар говори.
ЦЕЗАР. Калпурнијо!
КАЛПУРНИЈА. Ево ме, мужу мој.
ЦЕЗАР. При трци стани на пут Антонију.
Антоније!
АНТОНИЈЕ. Цезаре, господару?
ЦЕЗАР. Не заборави да у трци дирнеш
Калпурнију. Стари кажу да се
Нероткиња, дирнута у тој
Светој трци, прашта с јаловошћу.
АНТОНИЈЕ. Упамтићу. Када Цезар каже
„Учини", то је учињено већ.
ЦЕЗАР. Почните, и ништа не пропустите
Од обичаја.
ПРОРОК. Цезаре!
ЦЕЗАР. Ха, ко ме
Зове?
КАСКА. Доста с грајом том; још једном: мир!
ЦЕЗАР. Ко ме то зове из гомиле? Чујем
Глас оштрији од музике све
Где виче „Цезаре!" Говори! Цезар се
Окренуо да чује.
ПРОРОК. Чувај се
Мартовских Ида.
ЦЕЗАР. Ко је човек тај?
БРУТ. Пророк каже да се чуваш од Мартовских
Ида.
ЦЕЗАР.. Доведите га пред мене, да видим
Његово лице.
КАСКА. Човече, изаñи
Из гомиле, погледај Цезара.
ЦЕЗАР. Шта ми ти оно рече? Понови ми.
ПРОРОК. Чувај се Мартовских Ида.
ЦЕЗАР. То је нека
Сањалица. Да га оставимо. Хајдмо.
{Труба. Одлазе сви сем БРУТА и КАСИЈА.)
КАСИЈЕ. Хоћеш ли да идеш да гледаш ток трке?
БРУТ. Нећу.
КАСИЈЕ. Молим те, хајде.
БРУТ. Нисам склон
Тим играма; недостаје ми нешто
Од Антонијевог живог духа тог.
Али нећу да сметам, Касије,
Твојој жељи, па ћу да те оставим.
КАСИЈЕ. Бруте, посматрам те у последње време:
Твоје ми очи више не одају
Ону благост, љубав на коју сам ја
Навикао. Сувише си туñ;
Сувише окрут према пријатељу
Који те воли.
БРУТ. Вараш се, Касије.
Ако ми је поглед мрк, то је једино
Зато што се мрштим на самога себе.
Море ме од неког времена опречна
Осећања, мисли што се само мене
Тичу, а то можда баца неку сен
На моје држање; али нека то
Нимало не тишти моје пријатеље
(У које убрајам и тебе, Касије),
И нек мој нехат не тумаче ничим
уругим сем тиме сто тај јаум урут,
У рату са самим собом, заборавља
Да показује љубав за другове.
КАСИЈЕ. Онда сам ја, Бруте, врло неправилно
Схватио став твој; стога су ми груди
Сакривале дубоко у себи
Значајне мисли и планове важне.
Реци ми, добри Бруте, можеш ти
Видети своје лице?
БРУТ. Не, Касије.
Јер око види себе само онда
Кад му огледало буде друга ствар.
КАСИЈЕ. Тако је. Врло је жалосно, мој Бруте,
Што немаш таквих огледала што би
Твоју скривену вредност показала
Твом оку, да своје сагледаш обличје.
Чуо сам многе најугледније
Римљане (изузев бесмртног Цезара)
Да говорећи о Бруту, стењући
Под јармом доба, желе да им Брут
Племенити има очи па да види.
БРУТ. У какве погибли хоће, да ме водиш,
Касије, кад желиш да тражим у себи
Што није у мени?
КАСИЈЕ. Што се тога тиче,
Мораш ме, врли Бруте, саслушати.
А кад знаш да се добро видиш само
У одсјају, ја, који сам твоје
Огледало, верно ћу открити
О теби оно што не знаш ни сам.
Не сумњај у мене, добри Бруте мој.
Ако сам само лакрдијаш прост;
Ако сам свикао да обесвећујем
Љубав заклетвама у њу свакој новој
Придошлици што је мени изјављује;
Ако знаш да ласкам људима понизно
И чврсто их грлим, да их после каљам;
Ил ако знаш да се о гозбама братим
Са целом руљом, — сматрај ме опасним.
(Трубе и клицање.)
БРУТ. Шта значи ово Клицање? Бојим се
Да народ бира Цезара за краља.
КАСИЈЕ. О, ти се бојиш тога? Онда морам
Закључити да то не би желео.
БРУТ. Не бих, Касије, мада га волим много.
Али, зашто ме задржаваш овде
Толико? Шта би хтео да ми кажеш?
Ако је то нешто ради општег добра,
Стави ми пред једно око част, пред друго
Смрт: у обе ћу гледати спокојно.
Богови ми дали колико ми је већа
Љубав према части него страх од смрти.
КАСИЈЕ. Знам да је у теби та врлина, Бруте,
Као што познајем твој спољашњи лик.
Па ето, част је предмет моје приче.
Ја не знам шта ти и други мислите
О овом животу, али ја бих пре
Умро но да живим у страху од створа
Што је као и ја. Роñен сам слободан
Као и Цезар, и ти; хранимо се
Истом храном; оба подносимо студен
Као он. Једног хладног, бурног дана,
Кад је мутни Тибар бесно ударао
У обале, Цезар ми је реко:
,,Смеш ли, Касије, са мном скочити
У гневну бујицу ту и отпловити
До оног места?" На ту реч, одевен,
Скочим у реку и позовем њега,
Те и он скочи. Вода је рикала,
А ми смо је тукли снажним мишицама,
Одбацивали је, и у такмичењу
Заједнички се борили са њом.
Али пре него стигосмо на мету,
Цезар викну: „Помози, Касије,
Потонућу!" И ко што Енеја,
Наш велики предак, из пламена Троје
Изнесе Анхиза, тако сам и ја
Из таласа Тибра Клонулог Цезара.
И тај је човек сад постао бог,
А Касије је бедник што се свија
Кад Цезар, нехатно, климне главом само.
У Шпанији га спопала грозница,
И док је трајао наступ, спазио сам
Да се тресе. Збиља, тај се бог тресао;
Његове плашљиве усне побегле су
Од своје боје; и то исто око,
Чији поглед сада застрашава свет,
Изгубило је сјај свој; чуо сам га
Како јечи; и његов језик тај,
Што нареñује Риму да га слуша
И говоре му бележи у књиге,
Завапио је ко болно девојче:
,,Дај ми мало воде, Титиније." О,
Богови, чудим се како човек тако
Слабог састава толико измаче
Од целог другог тако дивног света
Да једини носи ловор моћи, славе.
(Клицање. Трубе.)
БРУТ. Опет опште клицање? Верујем
Да је то због неких нових почасти
Којима Цезара обасипају сад.
КАСИЈЕ. Ето, човече, он је као Колос
Опкорачио овај уски свет
А ми, сићушни људи, корачамо
Под његовим дивовским ногама
И пиљимо свуд унаоколо,
Да наñемо себи нечасне гробове.
Људи су каткад господари своје
Судбине: кривица, мили Бруте мој,
Није у нашим звездама већ у нама
Што смо потчињени. Брут и Цезар! Шта је
У томе „Цезар"? Зашто би то име
Било на већем гласу него твоје?
— Напиши их заједно, твоје је
Исто тако лепо; изреци их, оно
Исто тако пристаје устима;
Мери их, исте је тежине; бај њима,
Па ће „Брут" брзо призвати духове
Као и „Цезар". За име свих богова,
Каквим се месом храни Цезар тај
Кад је тако велик? О доба срамоте!
Изгубио си, Риме, онај сој
Племенитих и храбрих људи ти!
Кад се од великог Потопа славило
Име једног доба због једног човека?
Када су људи пре нашег времена
Могли рећи да римске зидине
Опасују једног јединог човека?
Какав је Рим то, какво је то место
Кад је у њему једна личност само?
О, ти и ја смо чули од оцева
Да је једном био један Брут који би
Радије поднео да Римом овлада
Паклени ñаво него неки краљ.
БРУТ: Да ме волиш, не сумњам нимало;
На шта би да ме наведеш, то слутим;
Шта мислим о том и о овом добу
Рећи ћу доцније. Засад, ако смем
Замолити те као пријатељ,
Не подстрекавај ме даље. Оно што си
Реко размотрићу; што будеш имао
Још да ми кажеш, ја ћу саслушати
Стрпљиво; наћи ћу подесног времена
Да чујем о тако крупним стварима
И да одговорим. А дотле, добри мој
Пријатељу, упамти и ово:
Да би Брут радије био сељанин
Но зван сином Рима у тим тешкоћама
Које нам, изгледа, време намеће.
КАСИЈЕ. Мило ми је што је моја слаба реч
Бар искресала ту искру из Брута.
(Долази ЦЕЗАР с пратњом.)
БРУТ. Игре су свршене, и Цезар се враћа.
КАСИЈЕ. Кад наиñу, повуци за рукав
Каску; он ће ти (на свој јетки начин)
Испричати шта се догодило
Вредно пажње.
БРУТ. Хоћу. Али погледај,
Касије, на Цезаровом челу
Печат гнева пламти, а сви су остали
Покуњени ко грñене слуге.
Калпурнија је бледа, а Цицерон
Гледа ласичиним, пламеним очима
Ко на Капитолу, кад му се у већу
Успротиве неки сенатори.
КАСИЈЕ. Каска ће нам рећи шта се збило.
ЦЕЗАР. Антоније?
АНТОНИЈЕ. Цезаре?
ЦЕЗАР. Ја волим
Да имам око себе пуне људе,
Људе глатка лица, што спавају ноћу.
Онај Касије је мршав, као гладан,
Он сувише мисли; такви су опасни.
АНТОНИЈЕ. Не бој га се, Цезаре, није он
Опасан; то је племенит Римљанин,
И добре нарави.
ЦЕЗАР. Камо да је дебљи!
Но не бојим га се. А'л да ми је име
Подложно страху, ја не знам човека
Од кога бих се више клонио
Него ли тога мршавог Касија.
Он чита много, воли да посматра,
Прозире сасвим добро дела људи.
Не воли игре ко ти, Антоније;
Не слуша музику. Ретко се насмеши,
А кад се смеши, као да се руга
Самоме себи, презирућ свој дух
Што га је могуће подстаћи на сраех.
Такви у души не мирују никад
Док гледају другог већега од себе;
Зато су опасни. Казујем ти оно
Чега се треба бојати, а не
Оно чега бих се ја бојао сам,
Јер ја сам увек Цезар. Преñи ми
С десна, јер ми је ово уво глуво.
Кажи право шта ти мислиш о Касију.
(Труба. ЦЕЗАР и пратња одлазе.)
КАСКА. Повукао си ме за тогу. Хоћеш ли
Да говориш са мном?
БРУТ. Да, Каска. Реци ми
Шта се то данас догодило, те ми
Цезар толико натмурен изгледа.
КАСКА. Па био си с њиме, зар не?
БРУТ. Онда не бих
Питао Каску шта се догодило.
КАСКА: Ето, понудили су му круну; а кад му је понудише,
он је одгурну надланицом овако; и онда народ поче клицати.
БРУТ. А зашто је било оно друго клицање?
КАСКА. Опет због тога.
КАСИЈЕ. Трипут су клрцали; зашто трећи пут?
КАСКА. Опет због тога.
БРУТ. Зар му је круна трипут нуñена?
КАСКА. Ваистину јесте, а он је трипут одгурнуо, сваки пут
нежније но пре; и при сваком отурању моји честити суседи
су клицали.
КАСИЈЕ. Ко му је нудио круну?
КАСКА. Антоније.
БРУТ. Драги Каска, причај како се то развијало.
КАСКА. Да ме обесите, не бих умео испричати како се развијало.
Саме лудорије, нисам ни обраћао пажњу. Видео сам Марка
Антонија како му нуди круну; али то није ни била круна, већ
један од ових венаца; и, као што рекох, он је одгурну први
пут, али при свем том он би је, како ми се чинило, радо задржао.
Онда му је он опет понуди, а он је опет одби, али, по мом
мишљењу, врло је нерадо скинуо прсте с ње. Затим му је
он понуди и трећи пут. Он је и трећи пут одгурну; и кад год
је одбио, руља је урлала, пљескала испуцаним рукама, бацала
увис знојаве капе, и издисала толико смрдљивог даха зато
што је Цезар одбио круну, да то умало није угушило Цезара;
он се онесвестио и пао. А ја нисам смео ни да се насмејем,
јер сам се бојао да отворим уста и да гутам тај окужен
ваздух.
КАСИЈЕ. Полако, молим те; зар се Цезар обнезнанио?
КАСКА. Пао је на тргу, пена му је ударила на уста, и био је нем.
БРУТ. Сасвим могуће; он има падавицу.
КАСИЈЕ. Не, Цезар је нема; али ти и ја
И врли Каска имамо падавицу.
КАСКА. Не знам шта мислиш тиме, али знам поуздано да је
Цезар пао. Ако му руља није пољескала и звиждала, како
јој се кад допао, као што раде с глумцима у позоришту,
онда сам ја лажов.
БРУТ. Шта је рекао кад је дошао себи?
КАСКА. Кад је, пре но што је пао, видео да се оно просто крдо
радује што је одбио круну, раздрљио је оковратник и пружио
им свој гркљан да га пресеку. Да сам ја био један од оних
занатлија, ако га не бих узео за реч и учинио то, нека одем
у пакао меду ниткове. Затим је пао. Кад је дошао себи,
рекао је: ако је учинио или рекао ишта неумесно, он моли
њихова благородства да то припишу његовој слабости. Три
или четири женетине крај мене узвикнуше: ,,Ах, добра душа!"
и свесрдно му опростише; али се на њих не треба обзирати,
оне би тако учиниле и да им је мајке пробуразио.
БРУТ. И после тога је отисао онако натмурен?
КАСКА. Да.
КАСИЈЕ. Је ли Цицерон штогод говорио?
КАСКА. Јесте, говорио је грчки.
КАСИЈЕ. Шта је рекао?
КАСКА. Е, ако бих вам то казао, никад вам више не бих смео
у очи погледати. Али они који су га разумели, смешкали су се
једни на друге и вртели главом. Што се мене тиче, за мене је
то било грчки. Могу вам рећи још једну новост: Марул
и Флавије су притворени, зато што су скидали траке с Цезарових
кипова. Здраво да сте! Било је још којекаквих лудорија, кад
бих само могао да се сетим.
КАСИЈЕ. Хоћеш ли, Каска, да ноћас вечерамо код мене?
КАСКА. Не могу, обећао сам другоме.
КАСИЈЕ. Хоћеш ли сутра да ручаш са мном?
КАСКА. Хоћу, ако будем жив, ако ти останеш при томе, и ако ти
ручак буде добар.
КАСИЈЕ. Добро, чекаћу те.
КАСКА. Чекај ме. Остајте здраво обојица.
(Оде.)
БРУТ. Како је постао тупав! А био је
Жива ватра кад бесмо у школи.
КАСИЈЕ. Такав је и сад на делу у сваком
Племенитом и смелом подвигу,
А прави се тромим. Та незграпност
Разборитости његове је зачин,
И подстиче људе да му речи сваре
С више готовости.
БРУТ. Тако је. А сад
Остављам те. Ако сутра желиш
Да говориш са мном, ја ћу доћи теби;
Или, ако хоцес, доñи ти код мене.
Чекаћу те.
КАСИЈЕ. Хоћу. Ти дотле размишљај
О нашем свету.
(БРУТ одлази.)
Племенит си, Бруте,
Али видим да се твој честит дух даје
Одвратити од своје склоности;
Зато је добро да се племенити
Друже увек са себи сличнима;
Јер ко је чврст да се не може завести?
Цезар мене мрзи, али Брута воли.
Да сам ја Брут сада, а он Касије,
Брут не би мого да утиче на ме.
Ноћас ћу Бруту кроз прозор бацити
Писма различитих рукописа,
Као да су од разних граñана:
У свима ће се високо ценити
Брутово име, и наговестити
И Цезарово властољубље још.
А тада нек се Цезар добро држи,
Јер наше ће га руке да сахране,
Ил' ћемо још горе доживети дане.
(Оде.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Рим. Улица.
 
(Грми и сева. Са супротних страна долазе КАСКА и ЦИЦЕРОН)
 
 
ЦИЦЕРОН. Добро вече, Каска; јеси л' отпратио
Цезара дому? Зашто си без даха?
И зашто си тако унезверен?
КАСКА. Зар ниси узбуñен кад се земљин склоп
Тресе ко лака и лабава ствар?
О Цицероне, гледао сам буре
Кад хучни ветар цепа стари храст;
И гледао сам славољубиви
Океан кад се надима и бесни
И пени, да би се уздиго облаку.
Ал' никад нисам, као ову ноћ,
Ишао по бури која огњем пљушти;
Или је на небу меñусобни рат,
Или је обесни свет богове све
Разјарио да ће уништити нас.
ЦИЦЕРОН. Јеси ли још штогод чудно видео?
КАСКА. Обичан роб један, из виñења га знаш,
Подиже левицу која се запали,
И пламтела је ко дваест буктиња,
Али му рука, неосетљива
За ватру, оста неизгорела.
Па онда (отада нисам враћо мач
У корице) баш код Капитола,
Срео сам лава који се избуљи
На мене, али проñе јаросно
Не дирнувши ме. У једној гомили
Збијено сто жена, бледих као смрт,
Избезумљених од страха, клело се
Да су виделе да огњени људи
Иду улицама. Јуче је на тргу
У само подне сова крештала.
Кад се та чудна знамења покажу,
Нек нико не каже „има разлога
За то; природно је"; јер верујем да су
То кобни знаци земљи где се јаве.
ЦИЦЕРОН. Ово време, збиља, има чудну ћуд;
Ал' људи тумаче све на начин свој,
Независно од смера појава.
Хоће ли Цезар сутра на Капитол?
КАСКА. Да; рекао је Антонију да ти
Поручи да ће сутра бити тамо.
ЦИЦЕРОН. Лаку ноћ онда, Каска; ово небо
Узнемирено не допушта шетњу.
КАСКА. Збогом, Цицероне.
(ЦИЦЕРОН одлази. Долази КАСИЈЕ.)
КАСИЈЕ. Ко је тамо?
КАСКА. Римљанин.
КАСИЈЕ. По гласу,
То је Каска.
КАСКА. Имаш добро уво,
Реци, каква је ово ноћ, Касије?
КАСИЈЕ. Пријатна врло за честите људе.
КАСКА. Ко икада виде такву претњу неба?
КАСИЈЕ. Онај што виде пророке земаљске.
А ја сам ишао улицама сам,
Излажући се страшној ноћи тој,
Раздрљен, као што ме видиш, Каска,
И откриво груди своје грому том;
А кад се чинило да рачваста, плава
Муња раздире сам небески свод,
Хитао сам да јој мета будем ја.
КАСКА. Зашто си небо толико кушао?
За људе је да стрепе и дршћу
Кад вишњи богови тим знацима шаљу
Гласнике такве да нас застрашују.
КАСИЈЕ. Тупав си, Каска; а животне искре
Потребне сваком Римљанину немаш,
Или се не служиш њима. Ти си блед,
Унезверен, уплашен и сав
У чуду због чудног нестрпљења неба.
Ал' ако размотриш прави узрок откуд
Све те ватре, све те лебдеће авети,
Што старци, будале и деца проричу,
Зашто се птице и звери одмећу
Од карактера свог соја, и зашто
Сви створови мењају навике,
Уроñену природу, и све се
У чудовишно нешто извргава, —
Видећеш да им је небо улило
Тај дух, да би били оруñе за страх
И опомена неком чудовишном
Стању. Сад бих ти, Каска, могао
Именовати човека што најпре
Личи на ову језовиту ноћ
Што грми, сева, отвара гробове
И риче ко онај лав на Капитолу.
По личној снази он није моћнији
Од тебе ни мене; ал је кобан, страшан
Као сви чудни изливи природе.
КАСКА. На Цезара мислиш, је л' тако, Касије?
КАСИЈЕ. Био он ко био. Римљани и сад
Имају исте мишице, удове
Ко преци њини. Ал' тешко нашем добу!
Дух отаца наших мртав је, а дух
Матера наших управља сад нама;
Наш јарам и наша стрпљивост казују
Да смо као жене.
КАСКА. Говоре заиста
Да сенатори намеравају
Да сутра закраље Цезара, и он ће
Носити круну на мору и копну,
Свуд сем Италијом.
КАСИЈЕ. Знам где ћу тад забости овај нож;
Касије ће спасти Касија од ропства.
Богови тако чине слабе моћним,
Богови тако тиране поразе.
Ни камене куле, ни зидине тучне,
Ни загушљива тамница, ни јак
Гвоздени оков неће задржати
Снагу духа; јер живот, већ сит
Тих земних стега, има увек моћи
Да се опрости свега. Кад ја знам
Ово, нек онда зна и цео свет
Да онај део тиранства што трпим
Могу да збацим са себе кад хоћу.
(Грмљавина још траје.)
КАСКА. Могу и ја: тако носи сваки роб
У својој руци моћ да своје ропство
Укине.
КАСИЈЕ. Па што је Цезар тиранин?
Бедник! Знам да не би био вук
Да не види да су Римљани ко овце,
Нити би био лав да Римљани
Нису срне. Ко хоће да брзо
Запали моћну ватру, почне слабим
Сламчицама. Каква рита је тај Рим,
Какво ñубре, какав отпадак кад служи
Ко бедно гориво да се њим обасја
Ништавило као што је Цезар!
Али, о туго, куд си ме одвела?
Говорим можда добровољном робу;
Онда ћу морати да одговарам
За ово. Али ја сам наоружан
И равнодушан спрам сваке пропасти.
КАСКА. Ти Каски говориШ, човеку што није
Достављач подли. Ево моје руке.
Поведи странку, да излечи зло.
И нога ће ми ићи укорак
Са оним који најдаље отиде.
КАСИЈЕ. Погодба је закључена. Знај,
Каска, да сам подстакао већ
Неке од најугледнијих Римљана да са мном
Предузму потхват частан и опасан.
Знам да ме они сада чекају
У Помпејевом Предворју; јер сад
У овој страшној ноћи никог живог
По улицама нема; неба лик
Сличан је делу крвавом, пламеном,
Стравичном, које припремамо ми.
(Долази ЦИНА)
КАСКА. Склони се за трен неко нам долази.
КАСИЈЕ. То је Цина, знам га по ходу његовом.
Он је наш. Цина, куда журиш тако?
ЦИНА. Да наñем тебе. Ко је то? Метел Цимбер?
КАСИЈЕ. Не, то је Каска; и он је са нама.
Чекају ли ме, Цина?
ЦИНА. Мило ми је.
Каква је ово стравична ноћ! Нас
Два-три видесмо чудне призоре.
КАСИЈЕ. Чекају ли ме? Реци.
ЦИНА. Чекају.
О Касије, кад би мого само
Да придобијеш и врлога Брута
На нашу страну —
КАСИЈЕ. Не брини. Добри Цина,
Узми ову цедуљу и гледај
На преторску столицу да је ставиш,
Где ће је само Брут моћи да наñе;
А ову му убаци кроз прозор;
Ово воском залепи за кип
Старога Брута. Када то свршиш, доñи
У Помпејанум; ту ћеш наћи нас.
Јесу ли тамо и Деције Брут
И Требоније?
ЦИНА. Сви сем Цимбера;
Он оде твојој кући да те зовне.
Пожурићу да ставим цедуље
Као што си ми рекао.
КАСИЈЕ. Кад свршиш,
У Помпејево позориште доñи.
(ЦИНА одлази.)
Хајдемо, Каска; ти и ја, пре зоре,
Видећемо Брута у његовом
Дому. Три четврти његове су наше,
А при првом сусрету ће он
Припасти сав нама.
КАСКА. О, он је у срцу
Читавог народа; и оно што би нама
Било уписано у грех, то би његов
Углед, као моћна алхемија баш,
Претворио у част и врлину.
КАСИЈЕ. Његову вредност, ко и њега самог
И потребу нашу сасвим добро схваташ.
Хајдмо, поноћ проñе; пре сванућа још
Пробудићемо га и придобити.
(Одлазе.)

ДРУГИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Рим. Брутов врт.
 
(Улази БРУТ.)
 
 
БРУТ. О Луције, хеј!
Не могу по току звезда да оценим
Колико је још до зоре. Луције,
Чујеш ли? Ја бих волео да имам
Ту ману да спавам толико дубоко.
Хеј, Луције, хеј! Пробуди се, велим!
Луције!
(Долази ЛУЦИЈЕ.)
ЛУЦИЈЕ. Јесте ме звали, господару?
БРУТ. У радну собу свећу ми однеси,
Када је запалиш, доñи да ме зовнеш.
ЛУЦИЈЕ. Хоћу, господару.
(Оде.)
БРУТ. То му тражи смрт.
Разлога личног немам да насрнем
На њега, већ само општег добра ради.
Он би круну хтео; али је питање
Колко би му нарав изменило то.
Сунчан дан излеже гују, зато треба
Опрезно газити. Дати му круну? — то —
Ал' тиме му збиља дајемо жаоку
Којом ће по вољи наносити зла.
Злоупотреба је величине када
Од савести своју одвајамо моћ.
А код Цезара, право рећи, не знам
Да је разум икад надвладала страст.
Али је опште искуство да скромност
Младом славољубљу за лествицу служи.
Онај што се пење окреће јој лик;
Ал' кад се попне на врх, он окрене
Леñа лествицама, гледа у облаке,
И презре пречаге којим се пео.
Тако би нешто и Цезар могао.
Ал' да не би мого, ти га предухитри.
Напад се на њега не може правдати
Тим што је он сада; ал' кажи овако:
Ако се то што је он сада увећа,
Одвешће га у крајност ту и ту;
Зато га сматрај ко змијино јаје
Што ће, излежено, бити исто зло
Које и сој његов; убиј га у љусци!
(Долази ЛУЦИЈЕ.)
ЛУЦИЈЕ. Господару, свећа гори вам у соби.
Тражећи кремен на прозору, наñох
Ово писмо, али поуздано знам
Да није било кад одох да спавам.
(Даје му писмо.)
БРУТ. Иди у постељу сад; још није дан.
Јесу ли Мартовске Иде сутра, момче?
ЛУЦИЈЕ. Не знам, господару.
БРУТ. Види у календару,
Па ми јави.
ЛУЦИЈЕ. Хоћу, господару.
(Оде.)
БРУТ. Метеори фијучу ваздухом
И светле тако да могу да читам.
(Отвори писмо и чита.)
„Бруте, ти спаваш; пробуди се, види
Самог себе. Зар да Рим ... и тако даље.
Говори, удари, спаси! Бмте, спаваш;
Пробуди се!" Овакви подстреци
Често су бацани тако да их наñем.
„Зар да Рим . .." На ово морам ово рећи:
Зар да Рим страхује од једног човека?
Ко, Рим? Моји преци с улица су Рима
Тарквинија прогнали кад се он
Назвао краљем. „Говори, удари,
Спаси!" Да ли ме моле да говорим
И ударим? Риме, ја ти обећавам,
Ако ће од тога долазити спас.
Да ће ти Брут дати све оно што тражиш.
(Долази ЛУЦИЈЕ)
ЛУЦИЈЕ. Март је потрошио четрнаест дана,
Господару.
(Куцање споља.)
БРУТ. Добро. Иди капији;
Неко куца.
(ЛУЦИЈЕ одлази.)
Откад ме Касије
Први пут против Цезара подстаче,
Ни тренуо нисам. Од првог нагона
До извршења ужасног дела
Време је ко мора или гнусан сан:
Дух и смртна оруñа су тад
У већу и у души човековој,
Као у каквој малој краљевини,
Тада настаје стање побуне.
(Долази ЛУЦИЈЕ)
ЛУЦИЈЕ. Господару, пред вратима је ваш
Зет Касије; жели да вас види.
БРУТ. Је ли сам?
ЛУЦИЈЕ. Није, господару, с њим је
Више њих.
БРУТ. Да ли их ти познајеш?
ЛУЦИЈЕ. Не,
Господару, набили су капе
До ушију, а пола лица скрили
Тогама, те их нисам могао
Познати по њиховом изгледу.
БРУТ. Нек уду.
(ЛУЦИЈЕ одлази.)
То је странка. О заверо, зар се
Стидиш да покажеш своје лице чак
И ноћу, кад су зла најслободнија?
Где ћеш по дану наћи пећину
Довољно мрачну за твој грозни лик?
Па не тражи је, заверо; сакриј га
Осмесима и приступачношћу;
Јер да се са правим ликом појавиш
Ни сам Ереб не би био тако таман
Да те сакрије од осујећења.
(Улазе завереници: КАСИЈЕ, КАСКА, ДЕЦИЈЕ, ЦИНА, МЕТЕЛ ЦИМБЕР
и ТРЕБОНИЈЕ)
КАСИЈЕ. Одвећ смо смели спрам одмора твог.
Добро јутро, Бруте. Да ли ти сметамо?
БРУТ. Устао сам већ има читав сат,
А будан био целу ноћ. Да л' знам
Те људе који с тобом долазе?
КАСИЈЕ. Да, све; и нема ту једног човека
Што те не поштује, што не би желео
Да о себи имаш оно мишљење
Које о теби сваки племенити
Римљанин гаји. Ово је Требоније.
БРУТ. Добро дошао!
КАСИЈЕ. Ово је Деције
Брут.
БРУТ. И он нам добро долази.
КАСИЈЕ. То је Каска, то Цина, а то
Метел Цимбер.
БРУТ. Добро дошли сви.
Каква ли то будна брига раздваја
Ноћ и ваше очи?
КАСИЈЕ. Молим, једну реч
(КАСИЈЕ и БРУТ шапућу.)
ДЕЦИЈЕ. Тамо је исток; свиће ли дан онде?
КАСКА. Не.
ЦИНА. Извините, господине, свиће.
Оне сиве пруге што красе облаке
Веснице су дана.
КАСКА. Оба се варате.
Сунце се раñа где упирем мач,
А то је прилично јужније, због младог
Доба године. После два месеца
Оно ће први свој бацати зрак
Северније; а прави је исток
Тамо где Капитол.
БРУТ. Сви ми опет дајте
Посебно руку.
КАСИЈЕ. И закунимо се
У нашу одлучност.
БРУТ. Не, заклетву не.
Ако је слаб подстрек брижних људи лик,
Патња наших душа, нашег доба зло, —
Онда прекидајмо одмах, па нек свак
Иде у своје лењо легало.
Нек далековидо тиранство крстари
Високо, док на сваког доñе ред
Да настрада. Али, ако подстрек тај,
Као што мислим, садржи довољно
Огња да запали страшљивце, да женске
Мекушне душе храброшћу прекали, —
Шта ће нам, земљаци, друга оструга,
Сем наше ствари, да стигнемо спас?
Нашто нам друге залоге сем речи
Римљана који издати је неће?
И што ће нам друга заклетва сем завет
Што част даје части да ће тако бити,
Ил' да ћемо за то изгинути сви?
Заклињите жреце, слабе, превртљивце,
Немоћне, старе стрвине, и оне
Трпељиве душе што поштују зло.
За лошу ствар лоше заклињите људе;
Ал' не каљајте врлину нам дела
Ни неустрашиву храброст нашег духа
Мислећи да нам треба заклетава,
Кад је и кап крви часном Римљанину
Вишеструким крива копиланством
Погази л' најмању чест свог обећања.
КАСИЈЕ. А шта ћемо са Цицероном? Да ли
Да га окушамо? Мислим да би он
Био чврсто уз нас.
КАСКА. Не би га ваљало
Изоставити.
ЦИНА. То нипошто не.
МЕТЕЛ. Придобијмо га. Сребрна му коса
Добар ће углед набавити нама
И купити гласове да хвале
Наша дела. А људи ће рећи:
Његов ум је управљао нашим
Рукама; наша младост и жустрина
Неће се видети, јер ће их сакрити
Његова озбиљност.
БРУТ. Не помињите њега.
Не смемо му се поверити; неће
Он ни за чим поћи ако други почну.
КАСИЈЕ. Изоставите га онда.
КАСКА. Он је збиља
Неподесан.
ДЕЦИЈЕ. Да ли нико други
Сем Цезара неће бити диран?
КАСИЈЕ. Деције, добро си поменуо то.
Мислим није згодно да Марко Антоније
Наџиви Цезара што га толико воли.
У њему бисмо имали лукавог
Сплеткаша; а ви знате, кад би он
Искористио своја средства сва,
Да би могао отићи далеко
И шкодити свима нама. Да се то
Избегне, нека са Цезаром падне
И Антоније.
БРУТ. Кају Касије,
Одвећ би нам крвав изгледао пут,
Кад бисмо, после одрубљене главе,
И удове искасапили још,
Ко што при убиству често чини гнев,
А злоба потом; јер је Антоније
Цезаров уд само. Приносимо жртве,
Али немојмо касапити, Кају.
Ми смо сви устали на Цезаров дух,
А у љдуском духу не постоји крв.
О, кад би Цезаров савладали дух,
А да Цезара не раскомадамо!
Ал' се Цезарова крв пролити мора.
Врли пријатељи, убијмо га смело,
Али не гневно; исецимо га као
Жртву боговима, а не касапимо
Ко стрв за пашчад. Нека срца наша,
Као што чине вешти господари,
Подбоду слуге своје на чин беса,
Па их после коре. То ће нашем чину
Давати изглед нужде, а не злобе;
А кад се тако прикаже, зваће нас
Спасиоцима, а не убицама.
А што се тиче Марка Антонија.
Не мислите на њега, јер он
Не може ништа учинити више
Но Цезарова рука када глава
Цезарова падне.
КАСИЈЕ. Ипак га се бојим,
Јер у његовој дубокој љубави
Према Цезару —
БРУТ. Ах, добри Касије,
Не мисли на њега. Ако воли баш
Цезара, све што може учинити
То је самом себи: може туговати
И убити се због Цезара. Али
То би било много тражити од њега,
Јер је одан игри, развратном весељу
И друштву.
ТРЕБОНИЈЕ. Немојмо бојати се њега;
Нек не умре, нека живи; јер ће он
Доцније томе смејати се сам.
(Избија часовник.)
БРУТ. Мир! Бројте часове.
КАСИЈЕ. Избило је три.
ТРЕБОНИЈЕ. Време је растанку.
КАСИЈЕ. Ал' се не зна још
Хоће ли Цезар данас излазити.
У последње је време сујеверан,
Супротно ранијем уверењу свом
О маштаријама, сну и знамењима.
Можда ће га стравичне појаве,
Ужас ове ноћи, или аугури
Задржати од Капитола данас.
ДЕЦИЈЕ. Не бој се. Ако је решен да не иде,
Одвратићу га од те одлуке.
Он воли да слуша да се носорози
Хватају на дрво, медвед огледалом,
Слонови у јаме, лавови у мрежу,
А људи ласкањем. Али кад му кажем
Да мрзи ласкавце, вели да их мрзи,
А највише је поласкан баш тад.
Пустите мене, јер умем да свијам
Ћуд његову у правцу повољном,
И у Капитол ћу довести га ја.
КАСИЈЕ. Сви ћемо тамо да га допратимо.
БРУТ. Најдоцније у осми сат, је ли?
ЦИНА. Најдоцније тада, и да доñу сви.
МЕТЕЛ. Кај Лигарије мрзи Цезара,
Јер га је грдио што хвали Помпеја,
Чуди ме да се нико није њега
Сетио.
БРУТ. Па, добри Метеле, отиди
Ти до њега; он ме много воли,
А заслужио сам; само га пошаљи
Овамо, па ће он бити уз нас.
КАСИЈЕ. Зора нас затиче овде. Ми идемо,
Бруте. Пријатељи, разиñите се сад,
Али сви памтите што смо доконали
И покажите се правим Римљанима.
БРУТ. Господо добра, изгледајте орни
И весели. Нек вам лик не ода смер.
Држите се, ко римски глумци наши,
Самоуверено и са достојанством.
Нека вам свима буде срећан дан.
(Одлазе сви сем БРУТА)
Момче! Луције! Чврсто спаваш? Нека!
Уживај у медно тешкој роси сна.
Ти немаш слутњи ни уображења
Што стална брига у мозак увлачи,
И спаваш дубоко.
(Долази ПОРЦИЈА)
ПОРЦИЈА. Бруте, мужу мој!
БРУТ. Порцијо, шта ћеш? Не ваља за твоје
Здравље да нежно тело сад излажеш
Влажном и хладном јутру.
ПОРЦИЈА. Ни за твоје.
Ти си се, Бруте, грубо искрао
Из моје постеље; синоћ си од стола
Устао нагло и скрштених руку,
Размишљајући и уздишући ходо
Горе-доле. А кад те упитах
Шта је, ти си ме мрко погледао.
Опет упитах, а ти се почеша
По глави, и лупи ногом нестрпљиво.
А кад те салетех, ти не одговори,
Већ гневним покретом раке даде знак
Да те оставим. Тако и учиних.
Плашећи се да ти не повећам бар
То нестрпљење што је изгледало
Да је на врхунцу, а уз то са надом
Да је то испад ћуди пролазне
Што час свој има у сваком човеку,
То ти не да да једеш, говориш,
Ни да спаваш; и да ти је лик
Измењен тиме колико и нарав,
Не бих те могла ни познати, Бруте,
Реци ми узрок томе јаду свом.
БРУТ. Нисам доброг здравља, ето, то је све.
ПОРЦИЈА. Брут је мудар, и кад не би био
Доброг здравља, он би предузео
Мере да га лечи.
БРУТ. Па ја то и чиним,
Порцијо добра; иди у постељу.
ПОРЦИЈА. Је ли Брут болестан? Па је ли тад здраво
Раздрљен ићи, удисати ваздух
Хладног јутра? Зар би болан Брут
Из угодне се постеље искрадо
Да пркоси подмуклој кужности
Ноћи, и да болест појачава
Излагањем нечистом ваздуху
Што костобољу ствара? Не, мој Бруте,
У души ти је нека тешка мора
Коју ја по праву и части свог места
Треба да знам. Клечећи те молим
Својом некада хваљеном лепотом,
Свим заклетвама твоје љубави,
Великим заветом што нас је спојио
У једно тело и душу, да кажеш
Мени, твоме другоме ја, твојој
Половини, што си брижан и који су
Ти људи што ти ноћас долазише
— Беше их шест-седам — који су свој лик
Сакривали и од саме таме.
БРУТ. Не клечи, нежна Порцијо.
ПОРЦИЈА. Ја не бих
Имала потребе, да си нежни Брут.
Реци, Бруте, да ли брачни уговор
Брани да знам тајне што се тебе тичу?
Јесам ли ја твоје друго ја донекле,
Ограничено, да бих с тобом била
За трпезом, да ти сладим постељу,
И да понекад проговорим с тобом?
Станујем ли само у предграñу
Насладе твоје? Ако је то тако,
Порција је само милосница
Брутова, а не жена његова.
БРУТ. Ти си моја верна, моја часна жена;
Драга си ми као те румене капи
Што моје тужно срце походе.
ПОРЦИЈА. Да је тако, знала бих ту тајну.
Јесам жена, али жена славног Брута;
Јесам жена, али жена доброг гласа,
Катонова кћи сам. Мислиш ли да нисам
Јача од свог пола када имам таквог
Оца и таквог мужа? Реци ми
Своје мисли, ја их нећу одати.
Извршила сам оглед с отпорношћу,
Задала себи рану у бутину;
Па кад њу стрпљиво подносим, зар нећу
Моћи да чувам тајну мужа свог?
БРУТ. О богови, учините ме ви
Достојним ове племените жене!
Слушај, чуј! Неко куца, Порцијо,
Иди унутра за часак. Ускоро
Тајну ће ми срца знати твоје груди.
Саопштићу ти све што сам предузо
И шта значе тужне бразде чела мог.
Брзо ме остави.
(ПОРЦИЈА одлази. Долази ЛУЦИЈЕ, а затим КАЈ ЛИГАРИЈЕ.)
Луције, ко куца?
ЛУЦИЈЕ. Неки болестан човек жели к вама.
БРУТ. Кај Лигарије, о коме је Метел
Говорио. Иди, момче. Како си,
Кају Лигарије?
КАЈ ЛИГАРИЈЕ. Прими добро јутро
С онемоћалог језика.
БРУТ. О какав
Час си изабрао, храбри Кају мој,
Да се разболиш! Камо да си здрав!
КАЈ ЛИГАРИЈЕ. Болестан нисам, ако Брут сад смера
Неки подвиг који изискује част.
БРУТ. Ја такав подвиг спремам, Лигарије,
Ако ти је уво здраво да га чује.
ЛИГАРИЈЕ. Тако ми свију богова што им се
Римљани клањају — одбацујем болест.
Душо Рима, храбри сине часна рода!
Ти ми, ко чаробник, умртвљени дух
Оживе. Сад ми нареди да јурнем,
Па ћу покушати што је немогуће,
И свладати то. Шта ће да се ради?
БРУТ. Оно од чега ће оздравити болни.
ЛИГАРИЈЕ. А нема ли и понеких здравих
Којима се мора болест задати?
БРУТ. Мораћемо и то. А шта је то, Каје,
Открићу ти док будемо ишли
Ономе коме се то мора десити.
ЛИГАРИЈЕ. Поñи; ја ћу с тобом, с ново разбуктаним
Срцем, да урадим — ја још не знам шта;
Ал' довољно је да ме води Брут.
БРУТ. Онда хајде!
(Грмљавина. Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Рим. Цезаров дом.
 
(Грми и сева. Улази ЦЕЗАР у ночном огртачу.)
 
 
ЦЕЗАР. Ни небо ни земља нису мировали
Ноћас. Калпурнија трипут је у сну
Викнула: „Упомоћ! Убише Цезара!"
Ко је то тамо?
(Улази СЛУГА)
СЛУГА. Господару мој?
ЦЕЗАР. Иди и реци жрецима да одмах
Принесу жртву, па ми јави шта су
Закључили.
СЛУГА. Хоћу, господару.
(Улази КАЛПУРНУА)
КАЛПУРНИЈА. Шта смераш, Цезаре? Мислиш излазити?
Данас се нећеш кренути ван куће.
ЦЕЗАР. Цезар ће ићи. Свака претња може
Смело ми само у леñа гледати;
Кад ми лице види, тад је поражена.
КАЛПУРНИЈА. Цезаре, никад нисам придавала
Важност знамењима, али ме сад плаше.
Ту је један што прича — сем оног
Што смо ми чули, видели — о страшним
Призорима што је стража видела.
Лавица се на сокаку окотила;
Гробље се отвори избацујући мртве;
У облацима огњени су борци,
Страховити, у убојном строју
И четама, водили свој рат,
А над Капитолом лио крви дажд;
Врева битке проламаше ваздух;
Коњи су њискали, а самртници свуд
Јечали; авети врискале, цичале
По улицама. О Цезаре, те
Ствари су чудне, и ја их се плашим.
ЦЕЗАР. Ко може избећи оно што му моћни
Богови досуде? Ал' ће Цезар ипак
Ићи, а та се знамења односе
На Цезара као и на цео свет.
КАЛПУРНИЈА. Кад просјаци умиру, комете
Не јављају се; а краљевску смрт
Објављују ватре неба.
ЦЕЗАР. Кукавице
Мру много пута и пре своје смрти;
Јунак окуси само једном смрт.
Од свих чуда за која сам чуо
Најчуднији је можда људски страх,
Иако људи виде да ће смрт,
Тај неминовни крај, доћи кад тад.
(Улази СЛУГА.)
Шта аугури кажу?
СЛУГА. Не би хтели
Да излазите данас. Кад су дроб
Из принесене жртве вадили,
Нису могли наћи срце у тој звери.
ЦЕЗАР. Богови хоће тиме да постиде
Страшљивост: Цезар би био звер без срца
Ако би из страха осто данас дома.
Не, Цезар ће ићи. Опасност добро зна
Да је Цезар од ње опаснији још.
Ми смо два лава окоћена истог
Дана — ја старији и зато страшнији.
Цезар ће ићи.
КАЛПУРНИЈА. Авај, господару,
Понздање ти је прогутало мудрост.
Не иди данас. Реци да је тебе
Код куће задржо мој страх, а не твој.
Пошљимо у Сенат Марка Антонија;
Он ће рећи да ти данас није добро.
Допусти да те на коленима молим.
ЦЕЗАР. Марко Антоније ће рећи да сам ја
Болестан. Да бих теби угодио,
Остаћу код куће.
(Улази ДЕЦИЈЕ)
Ево Деција;
Он ће им то рећи.
ДЕЦИЈЕ. Свако добро желим,
Цезаре. Добројтро врли, Цезаре.
Долазим да те отпратим у Сенат.
ЦЕЗАР. У добар час доñе да сенаторима
Однесеш поздрав мој и да им кажеш
Да данас нећу доћи; да не могу,
То би лаж била; да не смем, још већа.
Нећу доћи данас. Тако им поручи,
Деције.
КАЛПУРНИЈА. Ред да је болестан.
ЦЕЗАР. Да Цезар лаж пошље? Зар сам ја толико
Испружио руку у освајањима,
Да бих се плашио да брадоњама седим
Истину кажем? Реци им, Деције,
Да Цезар неће да доñе. .
ДЕЦИЈЕ. Цезаре
Моћни, реци ми неки разлог бар,
Да ми се не смеју кад им тако кажем.
ЦЕЗАР. Разлог је у мојој вољи да не доñем;
То је за Сенат довољно. Ал' ради
Твог задовољења, рећи ћу ти зашто,
Јер те волим. Моја жена, Калпурнија,
Задржава ме да останем дома.
Снила је ноћас да из кипа мог,
Као из кладенца са стотину лула,
Чиста крв лије, а многи Римљани
С осмехом долазе да перу у њој
Руке своје. Она то сматра за знак
И опомену блиске несреће;
И клечећи ме молила да данас
Останем на дому.
ДЕЦИЈЕ. Али је тај сан
Потпуно криво протумачен баш,
Јер он је лепа и срећна визија:
Твој кип што лије крв на много лула,
И Римљани што се с осмехом у њој
Перу, значи да ће из тебе сав Рим
Сисати своју животворну крв,
А великаши ће се грабити за знаке
И реликвије, или спомене,
И части. То значи Калпурнијин сан.
ЦЕЗАР. И ти си га на тај начин протумачио
Добро.
ДЕЦИЈЕ. И јесам, кад чујеш шта имам
Још да ти кажем. Сенат је решио
Да данас да круну моћноме Цезару.
Пошљеш ли поруку да нећеш да доñеш,
Он своју одлуку може да измени.
А неко може подругљиво рећи:
„Одложите Сенат за другу прилику,
Кад жена Цезара усни бољи сан."
Ако се Цезар крије, зар се неће
Шапутати: „Гле, Цезар се боји!"
Опрости, Цезаре, усрдна ме љубав
Спрам тебе гони да ти кажем то,
А разум ми је потчињен љубави.
ЦЕЗАР. Како сад изгледа будаласт твој страх,
Калпурнијо! Стидим се што сам се
Повео за њим. Дај ми моју тогу,
Јер хоћу да идем.
(Улазе БРУТ, КАЈ ЛИГАРИЈЕ, МЕТЕЛ, КАСКА, ТРЕБОНИЈЕ, ЦИНА
и ПУБЛИЈЕ)
Гле, и Публије
Доñе да ме прати.
ПУБЛИЈЕ. Добројтро, Цезаре.
ЦЕЗАР. Добро ми дошао, Публије. Шта, шта,
И Брут ми је тако поранио?
Добро јутро, Каска. Кају Лигарије,
Цезар ти никад није био такав
Непријатељ као та грозница
Која те је смршала. Колко је
Часова?
БРУТ. Цезаре, избило је осам.
ЦЕЗАР. Хвала вам на вашем труду, љубазности.
(Улази АНТОНИЈЕ).
Гле, Антоније, који се весели
Касно у ноћ, ипак је устао.
Добро ти јутро, Антоније.
АНТОНИЈЕ. Мој
Племенити Цезаре, и теби.
ЦЕЗАР. Реци нек унутра буде спремно све.
Крив сам што толико чекате на мене.
Како си, Цина? Како ти, Метеле?
За тебе имам, Требоније, читав
Сат разговора. Не заборави
Да доñеш к мени данас: буди близу
Мене, да се сетим.
ТРЕБОНИЈЕ (за себе). Хоћу, Цезаре.
И то тако близу, да ће ти најбољи
Пријатељи жалити што нисам
Подаље био.
ЦЕЗАР. Добри пријатељи,
Уñите да мало вина попијете
Са мном, па ћемо, као пријатељи,
Заједно одмах поћи.
БРУТ (за себе). Помисао
Да свако „као" није истинито,
Задаје бола Брутовоме срцу.
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Улица близу Капитола.
 
(Долази АРТЕМИДОР, читајући спис.)
 
АРТЕМИДОР. „Цезаре, чувај се Брута; пази на Касија; не
прилази близу Каске; мотри на Цину; не веруј Требонију;
добро пази на Метела Цимбера; Деције Брут те не воли;
учинио си неправду Кају Лигарију. Сви ови људи имају само
један смер, и он је уперен против Цезара. Ако ниси бесмртник,
гледај око себе; безбрижна поузданост крчи пут завери.
Нека те штите моћни богови!
Твој одани пријатељ,
Артемидор."
Стајаћу ту док Цезар не наиñе,
Па ћу му ово као молбу дати.
Боли ме што никад врлина не живи
Ван домашаја злобног супарништва.
Ако прочиташ ово, о Цезаре,
Живећеш; ако не, онда ти грози
Смрт, јер је усуд с издајом у слози.
(Оде.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Пред Брутовом кућом
 
(Долазе ПОРЦИЈА и ЛУЦИЈЕ)
 
 
ПОРЦИЈА. Молим те, момче, трчи до Сената,
И не стој ради одговора; иди.
Што стојиш?
ЛУЦИЈЕ. Да чујем ваш налог, госпоñо.
ПОРЦИЈА. Хтела бих да одеш тамо, да се вратиш
Овамо раније но што могу рећи
Шта ћеш да радиш. О чврстино, буди
Уз мене. Стави огромну планину
Измеñу мог срца и језика! Имам
Човечји дух, али женску моћ. Како је
Женама тешко да чувају тајну!
Зар си још овде?
ЛУЦИЈЕ. Госпо, шта да радим?
Да Капитолу отрчим, је л' то?
Па да се вратим амо, ништа друго?
ПОРЦИЈА. Да, момче, донеси вест како изгледа
Твој господар, јер је болан отишао;
И добро запази све што Цезар ради,
Молиоце што се уз њега тискају.
Ослушни, момче, каква је то бука?
ЛУЦИЈЕ. Ништа не чујем, госпоñо.
ПОРЦИЈА. Молим те,
Ослушни добро. Чух буку, ко лом,
Са Капитола је ветар доноси.
ЛУЦИЈЕ. Заиста, госпо, ја не чујем ништа.
(Долази ПРОРОК)
ПОРЦИЈА. Ходи овамо, човече. Одакле
Долазиш?
ПРОРОК. Од своје куће, госпоñо.
ПОРЦИЈА. Колико је сати?
ПРОРОК. Око девет, госпо.
ПОРЦИЈА. Је л' отишао Цезар на Капитол?
ПРОРОК. Још није, госпо. Идем да заузмем
Место да га видим када проñе тамо.
ПОРЦИЈА. Имаш неку молбу за Цезара, је ли?
ПРОРОК. Имам, госпо, ако Цезар буде
Цезару добар да ме саслуша:
Молим га да буде себи пријатељ.
ПОРЦИЈА. Можда знаш да му се спрема неко зло?
ПРОРОК. Не знам поуздано, ал' са страхом слутим
Несрећу неку. Сад збогом. Овде је
Улица тесна. Мноштво сенатора,
Претора, обичних молилаца, које
Устопице иде за Цезаром
Могло би скоро да угуши слаба
Човека. Идем на неко празније
Место, да тамо говорим с великим
Цезаром када наиñе.
ПОРЦИЈА. Ја морам
Унутра. Авај, како ли је слабо
Срце жене! Бруте мој, нека ти небо
На помоћи буде у потхвату твом!
Мора да ме је момак чуо! Брут
Има молбу коју Цезар не усваја.
О, свест ме напушта. Отрчи, Луције,
Поздрави ми мужа; реци да сам ја
Весела, па се врати да ми кажеш
Шта ти је рекао.
(Оду у разним правцима.)

ТРЕЋИ ЧИН =

СЦЕНА ПРВА

Рим. Пред Капитолом.
 
(Трубе. Улазе ЦЕЗАР, БРУТ, КАСИЈЕ, КАСКА, ДЕЦИЈЕ, МЕТЕЛ,
ЦИМБЕР, ТРЕБОНИЈЕ, ЦИНА, АНТОНИЈЕ, ЛЕПИД, АРТЕМИДОР,
ПУБЛИЈЕ, ПОПИЛУЕ, ПРОРОК)
 
 
ЦЕЗАР. Мартовске Иде су дошле.
ПРОРОК. Ал', Цезаре,
Још нису прошле.
АРТЕМИДОР. Здраво, Цезаре!
Прочитај ово писмо.
ДЕЦИЈЕ. Требоније
Моли, кад ти буде најугодније,
Да прочиташ ову молбу његову.
АРТЕМИДОР. О мој Цезаре, прочитај моју прво;
Јер она се више тиче Цезара.
Прочитај је, велики Цезаре.
ЦЕЗАР. Напослетку оно што се тиче нас.
АРТЕМИДОР. Не одлажи. Прочитај је одмах.
ЦЕЗАР. Шта, је л' овај човек луд?
ПУБЛИЈЕ. Склони се с пута.
КАСИЈЕ. Шта, зар ви своје молбе намећете
На улици? Хајте на Капитол.
('ЦЕЗАР и остали улазе у Сенат.)
ПОПИЛИЈЕ. Желим да ваш потхват данас успе.
КАСИЈЕ. Какав то потхват мислиш, Попилије?
ПОПИЛИЈЕ. Нек вам је срећно!
(Оставља га и прилази ЦЕЗАРУ.;
БРУТ. Шта ти је то реко
Попилије Лена?
КАСИЈЕ. Жели да наш потхват
Данас успе. Бојим се да нам је
Смер откривен.
БРУТ. Гле како прилази
Цезару: посматрај.
КАСИЈЕ. Каска, буди брз;
Јер се плашим да нас не омету.
Шта ћемо, Бруте? Ако се за ово
Сазнало, или Касије ил' Цезар
Никад се неће кући вратити.
Ја ћу се убити.
БРУТ. Буди чврст, Касије.
Попилије Лена не говори њему
О нашем смеру; јер, погледај, он се
Смешка, Цезар не мења свој лик.
КАСИЈЕ. Требоније врло добро зна кад му је час;
Погледај, Бруте, одводи Антонија.
(АНТОНИЈЕ и ТРЕБОНИЈЕ одлазе.)
ДЕЦИЈЕ. Где је Метел Цимбер? Нека одмах иде
Да своју молбу поднесе Цезару.
БРУТ. Он је спреман; збијте се уз њега,
Да му помогнете.
ЦИНА. Каска, ти ћеш први
Дићи на њега руку.
ЦЕЗАР. Јесмо л' сви
Спремни? Каква зла то Цезар и Сенат му
Треба да излече?
МЕТЕЛ. Узвишени, моћни,
Велики Цезаре, Метел Цимбер баца
Пред твоје седиште понизно му срце —
(Клекне.)
ЦЕЗАР. Цимбере, морам да те предухитрим.
То понизно клањање, клечање
Могу запалити крв обичних људи
И првобитну одлуку, пресуду
Претворити у неки дечији закон.
Не заноси се. Цезарова крв
Не буни се тако, да би њено својство
Откравило оно што топи будале —
Мислим: слатке речи, понизно клањање
И подлачко псеће улагивање.
Твој брат је одлуком прогнан: зато ако
За њега се клањаш и молиш и пузиш,
Ћушнућу те са свог пута као пса.
Знај да Цезар не чини неправо
Нит се без разлога уверити да.
МЕТЕЛ. Има ли неког достојнијег гласа,
Да умилније одјекне у уву
Великог Цезара него што је мој
Рад повратка мога прогнанога брата?
БРУТ. Љубим ти руку, Цезаре, ал' не
Из ласкања, већ у молби да Публије
Цимбер добије право да се врати
Одмах.
ЦЕЗАР. Шта, Брут?
КАСИЈЕ. Опрости, Цезаре;
Цезаре, опрости: пред ноге ти пада
Касије, да моли за милост Публију
Цимберу.
ЦЕЗАР. Да сам ко ви, ја бих лако
Био ганут; кад бих могао да молим,
Да бих гануо неког, и ја сам
Био бих ганут; али ја сам сталан
Као Северњача што у непомичној,
Неменљивој природи на небу
Нема свога премца. Безбројне су искре
Што красе небеса; свака од њих сја,
Али само једна држи своје место.
Тако и у свету: има много људи,
А људи су од крви и меса,
И имају разум; ал' у броју том
Ја знам само једног који, непобедив,
Држи свој положај, неуздрман никад
Никаквим притиском. А да сам ја тај,
Показаћу у малом и тим
Што непоколебљив бејах кад је Цимбер
Прогнан, па такав остајем и сад
Да не буде враћен.
ЦИНА. Цезаре —
ЦЕЗАР. Одлази!
Зар би ти хтео да подигнеш Олимп!?
ДЕЦИЈЕ. Велики Цезаре —
ЦЕЗАР. Зар не клечи Брут?
КАСКА. Онда, руке место мене говорите!
(Боду ЦЕЗАРА)
ЦЕЗАР. Ет ту, Бруте — Онда падај, Цезаре!
(Умре.)
ЦИНА. Ослобоñење! Слобода! Тиранство
Мртво је! Трчите, објавите то
И разгласите по улицама свуд.
КАСИЈЕ. На говорнице! Вичите: „Слобода,
Ослобоñење, спасење!"
БРУТ. Народе
И сенатори, немојте бежати,
И не бојте се; останите мирни;
Славољубље је платило свој дуг.
КАСКА. На говорницу, Бруте!
ДЕЦИЈЕ. Нека иде
И Касије.
БРУТ. А где је Публије?5<>
ЦИНА. Овде, сасвим је пометен узбуном.
МЕТЕЛ. Стојте сви чврсто један уз другога,
Да не би неки пријатељ Цезаров —
БРУТ. Не треба одбране.си Бодро, мој Публије!
Ни теби нит иком не спрема се зло.
Реци им, Публије.
КАСИЈЕ. Сад нас остави,
Да не би народ, кад јурне на нас,
И твојој старости учинио зло.
БРУТ. Учини тако, и нек нико више
Не одговара за тај чин гем нас
Што га извршисмо.
(Улази ТРЕБОНИЈЕ.;
КАСИЈЕ. Где је Антоније?
ТРЕБОНИЈЕ. Побегао је кући ужаснут.
Људи, жене и деца зверају,
Кукају и трче ко на судњи дан.
БРУТ. Сазнаћемо твоју вољу, судбино.
Да ћемо умрети, то већ знамо сви;
Али час смрти или одлагање
Њено има за људе важности.
КАСКА. Ко одсече двадесет година
Свог живота, одсече то време
Страха од смрти.
БРУТ. Усвојимо то,
Па је смрт благослов: ми смо Цезарови
Пријатељи, јер му прекратисмо страх
Од смрти. Римљани, сагнимо се сад,
У Цезаровој крви оперимо
Руке до лаката, намажимо њом
Мачеве своје, па право на трг,
И машући црвеним оружјем
Над главама својим, ускликнимо сви:
„Ослобоñење, слобода и мир!"
КАСИЈЕ. Сагнимо се и умијмо се онда.
Кроз колико ли ће векова одсада
Овај наш призор узвишени бити
Игран у земљама нероñеним још,
На језицима сада непознатим!
БРУТ. Колко ће се пута у глуми пролити
Крв Цезарова који лежи сад
Испружен поред Помпејевог кипа,
Нимало важнији но обичан прах.
КАСИЈЕ, И сваки пут када то буде, све нас
Заверенике ће називати свет
Људима што су земљи дали спас.
ДЕЦИЈЕ. Па хоћемо ли да идемо сад?
КАСИЈЕ. Да, хајдемо сви сад. Нека води Брут,
А ми ћемо му стопе красити
Најсмелијим и најбољим римским
Срцима.
(Долази СЛУГА.)
БРУТ. Мир! Ко је то што долази?
Антонијев пријатељ.
СЛУГА. Овако
Нареди ми мој господар, Брате,
Да клекнем; овако Марко Антоније
Рече да паднем ничице, и тако
Опружен по тлу да ти кажем ово:
Брат је племенит, мудар, храбар, честит;
Цезар беше моћан, смео, величанствен
И добар. Реци да ја волим Брута
И поштујем; реци да сам се бојао,
Поштовао, волео Цезара.
Ако Брут јем5и да му Антоније
Без опасности може доћи, да му
Каже што је Цезар заслужио смрт,
Марку Антонију неће никад бити
Дражи мртав Цезар него живи Брут,
И он ће ићи за судбом и странком
Племенитог Брута кроз недаће све
По неутрвеном путу новог стања
С потпуном верношћу срца свог. То каже
Мој господар Антоније.
БРУТ. Твој
Господар је мудар и храбар Римљанин.
Увек сам га за таквог сматрао.
Реци му, ако изволи да доñе,
Биће задовољен; и, тако ми части,
Отићи ће нетакнут одавде.
СЛУГА. ДовеШћу га одмах.
(Оде.)
БРУТ. Знам да ће нам он
Пријатељ добар бити.
КАСИЈЕ Волео бих
Да тако буде; ал' ми неки глас
У души каже: треба се бојати;
А моје се слутње кобно обистине.
(Улази АНТОНИЈЕ)
БРУТ. Али ево нам долази Антоније.
Добро дошао, Марко Антоније.
АНТОНИЈЕ. О моћни Цезаре, зар си на то спао?
Зар су сва твоја освјајања, слава,
Тријумфи, победе спласли на тај јад?
Збогом. Ја не знам, моћни, шта смерате,
Коме још мора да се пусти крв,
Ко је још одвећ надут од болести.
Ако сам ја то, нема погоднијег
Часа од часа Цезарове смрти,
Ни оруñа и упола вредног
Као што су ти ваши мачеви
Натопљени најчистијом крвљу
Овога света. Ако сте на мене
Кивни, молим вас да сад своју вољу
Задовољите, док вам се крваве
Руке још пуше. Да живим тисућу
Лета, никад нећу бити вољнији
Да умрем, нит ће ми бити погоднији
И начин смрти и место но ту
Крај Цезара, и то погубљен од вас
Који сте цвет и воñи овог доба.
БРУТ. О Антоније, не тражи од нас
Смрт своју. Мада изгледамо сад
Крвави, свирепи, ко што ти се чини
По крвавим нам рукама и чину
Извршеном, ипак ти видиш једино
Те крваве руке и тај њихов чин.
Ти не видиш наша срца, а она су
Сажаљива, и сажаљење то
Једино према општем добру Рима —
Као што ватра ватру изгони,
А сажаљење ништи сажаљење —
Извршило је тај чин над Цезаром.
За тебе, Марко Антоније, наши
Мачеви имају врхове оловне.
Наше руке, снажне у мржњи, и наша
Срца што су ти братски наклоњена
Примају те са пуном љубављу,
Мислима добрим и поштовањем свим.
КАСИЈЕ. Твој глас ће бити јак као ма чији
При расподели нових почасти.
БРУТ. Буди стрпљив само, док не умиримо
Народ, јер он је ван себе од страха.
А онда ћеш сазнати и разлог
Што поступих тако, мада сам Цезара
Волео и кад га мој убоде мач.
АНТОНИЈЕ. Не сумњам у вашу мудрост. Нек ми свак
Окрвављену руку своју пружи.
Прво се рукујем с тобом, Марко Бруте,
Па с тобом, Кају Касије; па онда,
Деције Бруте, дај ми твоју руку;
Ти твоју, Метеле; и ти твоју, Цина;
Па затим, храбри Каска, своју дај;
И најзад, не последњу и по љубави,
И твоју, добри Требоније мој.
Сви сте великани — вај, шта могу рећи?
Мој углед на тако клизавом је тлу,
Да ћу вам ја увек изгледати као
Кукавица или као ласкавац.
Истина је да сам те волео, Цезаре!
Ако твој дух гледа сад на нас, неће ли
Заболети те више него смрт,
Кад видиш да се Антоније твој
Мири и рукује с крвавим рукама
Непријатеља твојих крај твог леша.
О најврлији! Да имам очију
Колико ти рана, па да лију сузе
Као оне твоју крв, то би ми боље
Пристајало него да склапам тај мир
С душманима твојим. Опрости, Јулије!
Јелене дични, уловљен си овде;
Овде си пао; овде стоје ловци
Умрљани клањем и окрвављени
Крвљу твог живота. Свете, ти си том
Јелену био Шума, а он теби
Срце твоје. Како ко јелен, убијен
Од великаша многих, лежиш ту!
КАСИЈЕ. Марко Антоније —
АНТОНИЈЕ. Опрости, Касије,
И Цезаров ће душманин то рећи,
А од пријатеља је то хладна умереност.
КАСИЈЕ. Не кудим те зато што хвалиш Цезара;
Ал' какав споразум с нама мислиш ти?
Хоћеш ли да будеш убројан у наше
Пријатеље, или да напред идемо
Без икаквог ослонца на тебе?
АНТОНИЈЕ. Ради тога се и руковах с вама,
Ал* гледајући Цезара застраних.
Пријатељ сам свих вас, и волим вас све,
У нади да ћете дати ми разлоге
Због којих је Цезар био нам опасан.
БРУТ. Да, иначе је тај призор дивљачки.
Наши разлози су тако одмерени,
Да би, Антоније, и да си ти син
Цезаров, био задовољан њима.
АНТОНИЈЕ. То је све што тражим, и молим вас још
Да му на тргу тело изложим,
И с говорнице, као што је ред
За пријатеља, одржим беседу
За време погребне свечаности те.
БРУТ. То можеш, Марко Антоније.
КАСИЈЕ. Бруте,
Једну реч с тобом.
(По страни БРУТУ)
Ти не знаш Шта чиниш.
Немој допустити Антонију говор
На пратњи. Зар не знаш колико се народ
Узбудити може његовим говором?
БРУТ. Ал' опрости, ја ћу говорити први
И изнети разлог Цезарове смрти,
Затим објавити да ће Антоније
Одржати говор по нашем пристанку
И дозволи, и да смо сагласни
Да се Цезару одаду почасти
Према прописаним обредима свим.
То ће нам више користити него
Нанети штете.
КАСИЈЕ. Не знам шта се може
Излећи из тога; ал' ми се не свиñа.
БРУТ. Марко Антоније, ево узми тело
Цезара свога. У посмртној речи,
Нећеш окривити никога од нас,
А реци све добро што можеш смислити
О Цезару, и кажи да то
Чиниш по нашој дозволи, иначе
На погребу нећеш имати учешћа.
Говорићеш са оне говорнице
На коју сад идем — после моје речи.
АНТОНИЈЕ. Нек тако буде; ја више не тражим.
БРУТ. Онда спреми тело и доñи за нама.
(Сви одлазе, сем АНТОНИЈА)
АНТОНИЈЕ. О крвава грудо земље, опрости ми
Што сам с касапима овим благ и мек.
Ти си рушевина најбољег човека
Који је икад угледао свет.
Тешко руци која проли ову крв!
Прорицем над твојим ранама што зјапе
Ко нема уста руменим уснама,
Тражећи глас и говор мог језика:
Проклетство ће пасти на сав људски род;
Домаћи бес ће и граñански рат
Захватити нашу Италију сву;
Крвопролиће с уништењем биће
Тако Често, а грозоте сталне,
Да ће се мајке осмехнути само
Кад им руке рата одојчад черече;
Свако сажаљење биће угушено
Навиком на те страхоте; а дух
Цезаров ће, тражећи освету,
Доћи са Атом још врелом од пакла,
Па ће у меñама ове земље рећи
Владарским гласом: „Нема милости"
И пустиће псе рата са ланца,
Те ће ово гнусно дело изнад земље
Засмрдети од људских лешина
Које ће јечати за сахраном.
(Улази ОКТАВИЈЕВ СЛУГА)
Ти си
У служби Октавија Цезара, је л тако?
СЛУГА. Служим га, Марко Антоније.
АНТОНИЈЕ. Цезар
Писао му је да доñе у Рим.
СЛУГА. Примио је писмо и доћи ће. Рече
Да вам то кажем усмено. — Гле, Цезар!
АНТОНИЈЕ. Срце ти је красно; устрану, па плачи.
Туга је заразна, јер су моје очи,
Видећи бисере жалости у твојим,
Засузиле. Кад ти господар долази?
СЛУГА. Ноћас ће на седмој миљи коначити
Од Рима.
АНТОНИЈЕ. Пожури натраг, па му јави
Шта се деси. Овде је тужан Рим,
Опасан Рим, и несигуран Рим
За Октавија. Пожури, реци то.
Ал' чекај мало; немој се враћати
Док на трг ово тело не однесем.
Тамо ћу својим говором видети
Како народ прима тај свирепи чин
Крвника ових, па ћеш према томе
Известити младог Октавија
Како ствари стоје код нас. Помози ми.
(Одлазе с ЦЕЗАРОВИМ ТЕЛОМ.;

СЦЕНА ДРУГА =

Форум
 
(Долазе БРУТ и КАСИЈЕ са ПЛЕБЕЈЦИМА)
 
 
ПЛЕБЕЈЦИ. Морате нам дати рачуна о томе; тражимо
да нам то оправдате.
БРУТ. Онда хајте са мном и саслушајте ме,
Пријатељи. Касије, ти иди
У другу улицу, да их поделимо.
Ко хоће да чује мене, нек остане;
А ко Касија, нек иде са њим.
Изложићемо јавно разлоге
За смрт Цезарову.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Ја ћу чути Брута.
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. А ја Касија, па ћемо заједно
Упоредити њихове разлоге,
Кад ти будеш чуо једног, а ја другог.
(КАСИЈЕ одлази са неколико ПЛЕБЕЈАЦА. БРУТ се пење на
говорницу.)
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Племенити Брут се попео. Мир!
БРУТ. Будите до краја стрпљиви.
Римљани, земљаци, пријатељи, чујте моје речи, и ћутите да
бисте могли чути. Верујте ми ради моје части, и имајте на уму
да сам частан, да бисте ми веровали. Судите о мени по својој
мудрости, а прените разум свој да бисте што боље просудили.
Ако у овом скупу има икога који је Цезаров мио пријатељ,
њему кажем да Брутова љубав према Цезару није била
мања од његове. А ако би тај пријатељ запитао зашто је
Брут устао против Цезара, мој је одговор: не зато што сам
мање волео Цезара, већ зато што сам више волео Рим. Да ли
бисте ви више волели да је Цезар жив, а ви сви да умрете као
робови, или да је Цезар мртав, а сви ви да живите као слободни
људи? Зато што ме је Цезар волео, ја плачем за њим; зато што
је био срећан, радујем се; зато што је био храбар, поштујем
га; али зато што је био славољубив, ја сам га убио. Ево сузе
за његову љубав, радост за његову срећу, поштовање за
његову храброст, и смрт за његово властољубље. Ко је
овде тако низак да би хтео бити роб? Ако га има, нека каже,
јер њега сам увредио. Ко је такав варварин да не би хтео
бити Римљанин? Ако га има, нека каже, јер њега сам увредио.
Ко је овде тако подао да не воли своју отаџбину? Ако
га има, нека се јави, јер њега сам увредио. Прекидам, да
чујем одговор.
СВИ. Нико, Бруте, нико.
БРУТ. Онда никога нисам увредио. Нисам учинио ништа више
Цезару но што бисте ви учинили Бруту. Разлози због којих је
његова смрт била нужна записани су у Капитолу; заслужена
слава му није умањена, нити су му увеличане грешке због
којих је погубљен. (Долазе Марко Антоније и други са Цеза-
ровим телом.) Ево његовог тела; оплакује га Марко Антоније,
који ће, мада није имао учешћа у његовој смрти, уживати
благодети што је он мртав и добити место. А ко од вас неће?
После овог одлазим. Као што сам погубио свог најбољег
пријатеља ради римског добра, тако имам исти мач и за себе,
ако би отаџбина одлучила да је моја смрт потребна.
СВИ. Живи, Бруте! Живео! Живео!
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Однесите гакући у тријумфу.
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Подигните му меñ прецима кип.
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Нека он буде Цезар.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Цезаров
Бољи део биће у Бруту крунисан.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Испратићемо га кући с усклицима.
БРУТ. Земљаци —
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Тишина! Мир! Говори Брут.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Мир, хеј!
БРУТ. Земљаци добри, допустите
Да сам одем; а ви, за моју љубав,
Останите овде с Антонијем.
Одајте пошту Цезаровом телу,
И с поштовањем саслушајте говор
У Цезарову славу што ће Марко
Антоније, са нашом дозволом,
Одржати. Молим вас да нико
Не оде, сем мене, док Антоније свој
Говор не заврши.
(Оде.)
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Стојте, стани, хеј,
Да чујемо Марка Антонија!
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Нек се на говорницу попне. Чућемо
га. Хајде, племенити Антоније, горе!
АНТОНИЈЕ. Због Брута сам вам обавезан.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Шта је
То рекао за Брута?
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Каже да је он
Због Брута свима нама обавезан.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Најбоље ће бити да о Бруту ништа
Рдаво не каже овде.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Тај је Цезар
Тиранин био.
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Да, то је истина.
Срећа што је Рим од њега ослобоñен.
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Мир! Чујмо шта Антоније каже.
АНТОНИЈЕ. Племенити Римљани —
СВИ. Мир! Чујмо.
АНТОНИЈЕ. Пријатељи, Римљани, земљаци,
Чујте ме! Доñох да Цезара сад
Сахраним, а не зато да га хвалим.
Зло што људи чине живи после њих,
А добро се често закопа с костима.
Па нека тако буде и с Цезаром.
Племенити Брут вам рече да је Цезар
Властољубив био. Ако је то био,
То је тешка грешка и Цезар је њу
Платио тешко. Овде, по дозволи
Брута и осталих (јер частан је Брут,
И сви су, сви су они часни), доñох
Да говорим на Цезаровој пратњи.
Он ми је био пријатељ, и веран
И праведан; ал' Брут каже да је био
Властољубив, а Брут је частан човек.
Доводио је у Рим заробљене,
Чији је откуп пунио државну
Ризницу; је л' то било властољубље?
Када су сироти јадиковали,
Цезар је плакао; ал' би властољубље
Било тврñе граñе, мислим. Али ипак,
Брут каже да је био властољубив;
А Брут је частан човек. Сви сте ви
Видели кад му о Луперкалијама
Три пута понудих круну, а он одби.
Је ли и то било властољубље?
Но ипак. Брут каже: беше властољубив,
А Брут је сигурно частан човек. Ја
Не говорим зато да побијам Брута,
Већ да овде кажем оно што ја знам.
Сви сте га некад волели, с разлогом;
Па какав вас разлог задржава сад
Да не жалите за њим? О разуме,
У дивље звери си утекао ти
А људи су своју памет изгубили.
Опростите ми: срце ми је тамо
У Цезаровом ковчегу, па морам
Прекинути док ми се не врати.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Чини ми се да је много истине
У томе што каже.
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Просудивши ствар
Зрело, Цезару је учињена грдна
Неправда.
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Ја се, пријатељи, бојим
Да ће гори доћи на његово место.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Чусте ли му речи? Одбио је круну.
Јасно је да није био властољубив.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Докаже л' се то, неки ће скупо
Платити.
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Јадник! Од плача му очи
Црвене као ватра.
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Нема Рим
Ниједног човека племенитијег
Од Антонија.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Слушајте га сад,
Поново говори.
АНТОНИЈЕ. Још јуче се могла Цезарова реч
Супротставити целом свету том.
А сад он лежи ту, и никог нема
Тако нишчег да му поштовање ода.
О граñани, да сам склон да подстакнем
Ваша срца, душе на побуну, бес,
Крив бих био према Бруту и Касију,
Који су, сви знате, тако часни људи.
Нећу да им чиним криво; радије ћу
Неправедан бити мртвоме, и себи,
И вама, него да се замеравам
Тако часним људима. Ал' ево
Пергамента с Цезаровим жигом;
Нашао сам га у његовој соби;
То је тестаменат његов. Кад би народ
Чуо само завештање то —
Које, опростите, не мислим да читам —
Љубио би ране мртвога Цезара,
Натапао рупце овом светом крвљу,
Молио за влас му ради успомене,
Па би на самрти, у последњој вољи,
Влас његове косе завештао свом
Потомству као драгоцен аманет.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Да чујемо тестамент! Читај га,
Марко Антоније.
СВИ. Тестамент, тестамент!
Да чујемо Цезаров аманет!
АНТОНИЈЕ. Умирите се, врли пријатељи;
Не смем да га читам. Не ваља да знате
Колико вас је Цезар волео.
Ви нисте дрво, камен, већ сте људи;
А пошто сте људи, када бисте чули
Цезарову вољу, то би вас довело
У разјареност и бес до лудила.
Добро је не знати да сте му баш ви
Наследници, јер кад бисте знали,
О, шта би из тога произашло све?
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Прочитај нам вољу! Хоћемо да знамо,
Антоније, вољу, Цезарову вољу!
АНТОНИЈЕ. Хоћете ли да се умирите мало.
Да причекате? Рекао сам више
Но што сам мислио кад поменух то.
Бојим се да ћу увредити тим
Оне часне људе чији су ножеви
Изболи Цезара; тога ме је страх.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. То су издајници. Какви часни људи!
СВИ. Вољу! Завештање!
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Ниткови су то,
Убице! Вољу! Прочитај нам вољу!
АНТОНИЈЕ. Хоћете да ме натерате баш
Да прочитам вољу! Онда станите
У круг око тела Цезаровог,
Да вам покажем онога који је
Писо завештање. Могу ли да сиñем?
Допуштате ли?
СВИ. Сиñи!
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Доñи амо.
(АНТОНИЈЕ силази.)
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Допуштамо ти.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. У круг! Наоколо!
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Удаљите се од одра! Станите
Даље од тела.
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Места Антонију,
Најплеменитијем Антонију! Места!
АНТОНИЈЕ. Не тискајте се уза ме, станите
Подаље.
СВИ. Натраг! Одступите! Места!
АНТОНИЈЕ. Ако имате суза, спремите се
Да их пролијете сад. Ви знате сви
Ову тогу; сећам се кад је Цезар
Први пут огрте. Било је то летњег
Вечера, у његовом шатору, кад он
Нервијанце победи. Гле, овде
Касије заби мач свој; гле колики
Прорез направи злобни Каска; овде
Вољени Брут га рани, па када је
Истргао натраг свој проклети челик,
Гле како је Цезарова крв
Шикнула за њим, као да на врата
Јурну да види да ли је то Брут
Што тако свирепо куца, јер ви знате
Да је Брут био Цезаров љубимац.
О богови, ви донесте суд
Колико га је Цезар волео!
Најгрознији од свих убода је тај,
Кад Цезар виде да га рани он;
Тада га незахвалност, јача од оружја,
Савлада сасвим; моћно срце то
Препуче, и крај Помпејевог кипа
(Из кога стално истицаше крв)
Велики се Цезар, скривши лице тогом,
Сруши. О какав то тек беше пад!
Тада смо и ја, и ви, и ми сви
Пали, док крвава издаја ликује.
О, плачете и, видим, осећате
Сажаљење. То су милосрдне капи.
О ви нежне душе, зар плачете већ
Гледајући ово искидано рухо?
А гледајте њега, свег унакаженог
Издајничким рукама, гледајте.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Да тужна призора!
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Племенити Цезар!
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. О несрећни дане!
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Издаја! Ниткови!
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Да крвава призора!
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Освета!
СВИ. Освета! Напред! У потеру за њима! Пали! Руши! Убијај!
Кољи! Нека ниједан издајник не остане жив!
АНТОНИЈЕ. Станите, земљаци!
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Мир тамо! Чујмо врлог Антонија!
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Слушаћемо га, ићи за њим, и за њ
Погинути.
АНТОНИЈЕ. Добри пријатељи, моји
Мили пријатељи, немојте да вас ја
Подстакнем на тако изненадан излив
Побуне. Кривци за дело су ово
Часни људи. Не знам какве су их личне
Побуде навеле да учине то.
Али, они су и мудри и часни,
Па ће вам, без сумње, и разлоге рећи.
Ја нисам дошао да вам крадем срца;
Ја нисам беседник као што је Брут,
Већ, као што знате, прост, срдачан човек
Који само воли пријатеља свог,
А то знају и ти што ми допустише
Да о њему јавно проговорим ту.
Јер немам духа, речи ни угледа,
Ни покрета и лепога става,
Ни звонкога гласа, ни беседничку моћ
Да усталасам крв људи; ја само
Говорим право. Казујем вам оно
Што и сами знате; показујем ране
Милога Цезара, нема уста та,
Да би, место мене, говориле оне.
Ал' да сам Брут, а Брут Антоније,
Онда би вам Антоније тај
Распалио духове, у сваку
Цезарову рану језик ставио,
Да дигне на буну и римско камење!
СВИ. Бунићемо се.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Спалићемо дом
Брутов.
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Напред онда! Потражимо те
Заверенике.
АНТОНИЈЕ. Ал' чујте, земљаци,
Чујте ме још.
СВИ. Мир, хеј! Чујмо Антонија,
Врлог Антонија!
АНТОНИЈЕ. Пријатељи моји,
Ви бисте пошли, а не знате све.
Чиме вам Цезар заслужује љубав?
Вај, не знате, морам рећи. Сметнули сте
С ума тестаменат о коме говорих.
СВИ. Тако је! Вољу. Останимо још
Да чујемо вољу.
АНТОНИЈЕ. Ево тестамента
Са Цезаровим печатом на њему.
Сваком поједином граñанину Рима
Седамдесет и пет драхми оставља.
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Племенити Цезар! Осветићемо ми
Смрт његову.
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Краљевски Цезаре!
АНТОНИЈЕ. Саслушајте ме стрпљиво!
СВИ. Мир, хеј!
АНТОНИЈЕ. Оставља вам уз то шеталишта сва,
Летњиковце и нове воћњаке
С ове стране Тибра; вама и свим вашим
Наследницима оставља заувек
Паркове за вашу забаву и шетњу.
То беше Цезар! Кад ће доћи други
Такав?
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Никад, никад! Хајдете, хајдете!
На светилишту спалимо му тело
И угарцима запалимо куће
Издајника. Подигните леш.
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Идите по ватру.
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Ломите клупе, прозорске капке, све!
(ПЛЕБЕЈЦИ одлазе с телом.)
АНТОНИЈЕ. Сад нека то дела даље. Несрећо,
Кренула си, па сад иди куда хоћеш.
(Долази СЛУГА)
Шта је ново, момче?
СЛУГА. Господару мој,
Октавије је већ стиго у Рим.
АНТОНИЈЕ. Где је он?
СЛУГА. Он и Лепид су у дому
Цезаровом.
АНТОНИЈЕ. Идем одмах тамо њему.
У добри час доñе. Срећа нам се смеси
И, при доброј ћуди, пружиће нам све.
СЛУГА. Чух га, рече да су Касије и Брут
Ко луди побегли кроз римске капије.
АНТОНИЈЕ. Можда су чули да подбуних народ.
А ти ме води Октавију сад.
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Рим. Улица.
 
(Улази ЦИНА песник, затим ПЛЕБЕЈЦИ)
 
ЦИНА. Сањао сам ноћас да сам се гостио
С Цезаром, те ме нека слутња зла
Притискује; Мени се не иде
Из куће, а ипак ме нешто вуче ван.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Како ти је име
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Куда?
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Где станујеш?
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Јеси ли жењен или момак?
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Одговори
Свакоме, и то без увијања.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Да, и кратко.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. И мудро.
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Да, и истинито; биће најбоље за тебе.
ЦИНА. Како ми је име? Куда идем? Где станујем? Јесам ли
ожењен или момак? Одговорићу сваком без увијања и
кратко и мудро и истинито. Мудро кажем: ја сам момак.
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. То је исто што и рећи да су они који су ожењени
будале. Бојим се да ћеш зато добити ћушку. Продужи без
околишења.
ЦИНА. Без околишења, идем на Цезаров погреб.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Као пријатељ или непријатељ?
ЦИНА. Као пријатељ.
ДРУГИ ПЛЕБЕЈАЦ. Одговорио је без увијања.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Где станујеш? Укратко.
ЦИНА. Укратко, станујем код Капитола.
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Твоје име, господине; али одистински.
ЦИНА. Одистински, име ми је Цина.
ПРВИ ПЛЕБЕЈАЦ. Раскомадајте га! Он је завереник.
ЦИНА. Ја сам Цина песник, ја сам Цина песник.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Раскомадајте га због његових рñавих
стихова, раскомадајте га због његових рñавих стихова.
ЦИНА. Ја нисам Цина завереник.
ЧЕТВРТИ ПЛЕБЕЈАЦ. Свеједно, име му је Цина. Ишчупајте
му из срца само име, па га пустите да иде.
ТРЕЋИ ПЛЕБЕЈАЦ. Раскомадајте га, раскомадајте! Хајдемо;
угарке, хеј! Буктиње! На Брутову кућу, на Касијеву кућу!
Спалте све! Неки Децијевој кући, неки Каскиној, и Лигаријевој!
Напред! Хајдемо!
(Сви ПЛЕБЕЈЦИ одлазе одвлачећи ЦИНУ)

ЧЕТВРТИ ЧИН =

СЦЕНА ПРВА

Рим. Одаја у Антонијевој кући.
 
(Улазе АНТОНИЈЕ, ОКТАВИЈЕ и ЛЕПИД)
 
 
АНТОНИЈЕ. Све ове, дакле, треба погубити;
Имена су им означена.
ОКТАВИЈЕ. Твој брат!
Мора такоñе умрети. Јеси ли
Сагласан, Лепиде?
ЛЕПИД. Јесам.
ОКТАВИЈЕ. Означи га,
Антоније.
ЛЕПИД. Али само под условом,
Марко Антоније, да ни сестрић твој,
Публије, не буде више у животу.
АНТОНИЈЕ. И неће. Ево, једним га потезом
Осуñујем. Али, Лепиде, иди сад
Цезаровом дому; донеси тестамент,
Да одлучимо шта ћемо скресати
У завештању.
ЛЕПИД. Хоћу л' вас наћи овде?
ОКТАВИЈЕ. Или овде ил на Капитолу.
(ЛЕПИД одлази.)
АНТОНИЈЕ. Он је безначајан човек без заслуга,
Трчкарало да носи поруке.
Па да ли приличи да он буде један
Од тројице који овај тројни свет
На троје деле?
ОКТАВИЈЕ. Тако си мислио,
Па си уважио чак и његов глас
Ко треба да буде осуñен на смрт.
АНТОНИЈЕ. Видео сам више дана него ти,
Октавије; па мада смо те
Почасти свалили на тога човека
Да се отресемо бремена клевета,
Он ће га носити као магарац злато,
Стењући и знојав, па ма био теран
Ил' воñен, тамо куд хоћемо ми.
А кад донесе наше благо тамо
Где нам је воља, ми ћемо га тад
Растеретити и пустити као
Растовареног магарца да маше
Ушима и пасе општинском утрином.
ОКТАВИЈЕ. Чини онако како ти је воља.
Али он је храбар и прекаљен ратник.
АНТОНИЈЕ. И мој коњ је такав, Октавије, зато
Дајем му редован оброк. То је створ
Кога учим да се бори и окрене,
Да стане, да трчи одреñеним правцем;
Његовим кретањем управља мој дух;
Лепид је, до извесне мере, само то:
Треба га учити, обучавати,
И подстицати; он је јалов дух,
Човек што се храни старинским стварима,
Вештинама, подражавањима
Која су за друге људе отрцана,
А за њега су најновија мода.
Не говори ми о њему друкчије
Него о алатки. А сад, Октавије,
Чуј велике ствари. Касије и Брут
Подижу војску, те и ми морамо
Прикупити одмах своје снаге све;
Учврстимо зато одмах савез наш
И прибавимо себи пријатеље,
А користимо своја средства сва.
Хајдемо сместа на саветовање
О начину да се најбоље открије
Скривена опасност и порази јавно
Непријатељство.
ОКТАВИЈЕ. Хајдемо, јер ми смо
У теснацу, опкољени многим
Душманима, а ти што се смеше на нас
Спремају нам канда милионе зала.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Логор близу Сарда. Пред Брутовим шатором.
 
(Добош. Улазе БРУТ, ЛУЦИЛИЈЕ, ЛУЦИЈЕ и ВОЈСКА. У сусрет им долазе
ТИТИНИЈЕ и ПИНДАР)
 
БРУТ. Стој, хеј!
ЛУЦИЛИЈЕ. Лозинку, хеј, реци! И стој!
БРУТ. Шта, Луцилије? Је л' Касије близу?
ЛУЦИЛИЈЕ. Сасвим близу; и Пиндар долази
Да те поздрави од свог господара.
БРУТ. По добром човеку поздравља ме он.
Твој господар ми је, Пиндаре, па било
Због личне промене своје према мени
Или због својих лоших саветника,
Пружио крупан разлог да пожелим
Да се није збило што се већ десило.
Али кад је близу, тражићу да он
Лично ми све то објасни.
ПИНДАР. Не сумњам
Да ће племенити мој господар бити
Онакав какав је, вредан поштовања
И частан човек.
БРУТ. Није он под сумњом.
— Луцилије, једну реч; како те он
Прими, реци право.
ЛУЦИЛИЈЕ. С учтивошћу свом
И довољним поштовањем, али
Не са оном усрдношћу, нити
С пријатељским, присним разговором
Као што је то некад чинио.
БРУТ. Описао си врелог пријатеља
Кад хладни. Запамти заувек, Луцилије,
Кад љубав почне да болује, копни,
Усиљено је опхоñење ту.
Права вредност не зна за извештаченост.
Али, неискрени људи, као коњи
Брзи у почетку, размећу се својом
Ревношћу и својим обећањима;
(Чује се марш споља.)
Али кад треба поднети крваву
Мамузу, онда спусте своју кресту
И ко слабо кљусе подлегну у огледу.
То његова војска долази?
ЛУЦИЛИЈЕ. Тако је.
Мисле да ноћас у Сарду коначе.
Главнина војске и цела коњица
С Касијем су стигле већ.
(Долази КАСИЈЕ са својом ВОЈСКОМ)
БРУТ. Слушај, долази.
Поñимо им лагано у сусрет.
КАСИЈЕ. Стој, хеј!
БРУТ. Стој, хеј! Пренеси заповест!
ПРВИ ВОЈНИК. Стој!
ДРУГИ ВОЈНИК. Стој!
ТРЕЋИ ВОЈНИК. Стој!
КАСИЈЕ. Племенити брате,
Учинио си ми неправо.
БРУТ. Нека ми
Богови суде. Чиним ли ја криво
Душманима својим? Ако не, зар могу
Према зету своме неправедан бити?
КАСИЈЕ. Бруте, ти своје неправде прикриваш
Тим својим мирним, озбиљним држањем,
А кад их чиниш —
БРУТ. Касије, смири се.
Све своје жалбе изложи полако;
Знам те ја добро. Не препиримо се
Овде, пред очима наше војске две,
Које треба љубав меñ нама да виде.
Нареди им да се удаље, па онда
У шатору моме жалбе ми изнеси,
А ја ћу, Касије, саслушати све.
КАСИЈЕ. Пиндаре, нареди заповедницима
Да своје чете подаље одведу.
БРУТ. Луцилије, учини и ти исто то.
И нек се нико не приближи нашем
Шатору док наше веће не свршимо.
Луције и Титиније, ви
Будите стража пред нашим вратима.
(Одлазе сви сем БРУТА и КАСИЈА)

СЦЕНА ТРЕЋА

У Брутовом шатору.
 
(Улазе БРУТ и КАСИЈЕ)
 
КАСИЈЕ. Да си скривио према мени, то се
Види из овог: ти си осудио
И жигосао Луција Пелу зато
Што је примао мито од Сарñана,
А презрео си моје писмо којим
Молим за њега, јер га ја познајем.
БРУТ. Скривио си према самом себи ти
Када си се за такву заложио ствар.
КАСИЈЕ. У ово време није паметно
Да се критикује сваки ситан грех.
БРУТ. Допусти да ти кажем, Касије,
И тебе много окривљују да си
Грамзиве руке, да незаслуженима
Продајеш и дајеш чинове за злато.
КАСИЈЕ. Ја грамзиве руке! Да није то Брут
Што ми то каже, тако ми богова,
Тај говор би му био последњи.
БРУТ. Касијево име покрива све то
Непоштење, те казна крије главу.
КАСИЈЕ. Казна!
БРУТ. Сети се марта и Мартовских Ида.
Није ли крв великог Цезара
Проливена била само правде ради?
Који је нитков диго руку на њ
И зарио мач му ал' не правде ради?
Шта, зар да ми који смо убили
Првога човека целог овог света
Само зато што је подржавао
Пљачкаше, прљамо своје прсте сад
Срамним митом и продајемо крупне
Положаје који су под нашом
Моћном влашћу за трице које се
Могу овако узети у шаку?
Радије бих био пас и лајао
На Месец, но да сам такав Римљанин.
КАСИЈЕ. Не изазивај ме, Бруте, то не трпим.
Заборављаш се када ме спутаваш.
Ратник сам, искуством од тебе старији,
И моћнији да стављам услове.
БРУТ. Охо, то заиста ниси, Касије!
КАСИЈЕ. Јесам.
БРУТ. Ниси, кажем.
КАСИЈЕ. Не изазивај ме,
Заборавићу се. Помисли на своје
Здравље, и немој ме више кушати.
БРУТ. Одлази, ништавче!
КАСИЈЕ. О, је ли могуће?
БРУТ. Чуј ме, јер хоћу да говорим сад.
Мислиш да устукнем пред твојом плахошћу?
Да ме страх кад лудак очи исколачи?
КАСИЈЕ. О богови, богови, зар морам
Да подносим све ово?
БРУТ. Све ово?
И више; бесни док ти охоло срце
Не пукне; иди, покажи свом робљу
Како си гневан, па нек оно дршће.
Зар ја да се свијам и да ти угаñам,
Да главу погнем на јетку ти ћуд?
Богова ми, сварићеш свој јед,
Ма пукао; јер од данашњега дана
Бићеш ми забава, служити за подсмех
Кад год си такав.
КАСИЈЕ. Зар је дотле дошло?
БРУТ. Кажеш да си бољи ратник; па покажи,
Оправдај то своје самохвалисање,
Радостан ћу бити. Што се мене тиче,
Ја радо учим од племенитих људи.
КАСИЈЕ. Грешиш према мени у сваком погледу,
Грешиш према мени, Бруте. Рекох да сам
Старији ратник, а никако бољи.
Рекох ли бољи?
БРУТ. И да си, свеједно.
КАСИЈЕ. Кад је Цезар био жив, он није смео
Да ме овако љути.
БРУТ. Ћути, ћути!
Њега ниси смео овако да дражиш.
КАСИЈЕ. Нисам смео?
БРУТ. Ниси.
КАСИЈЕ. Шта? Ја нисам смео
Да га изазивам?
БРУТ. Ни за живу главу.
КАСИЈЕ. У моју се љубав сувише не уздај,
Могу учинити нешто због чега ћу
Кајати се.
БРУТ. Учинио си нешто
Због чега би требало кајање.
Не плаше ме твоје претње, Касије,
Јер сам толико оружан поштењем
Да оне крај мене пролазе ко празан
Ветар, и ја се не обазирем на њ.
Слао сам човека да ми ти по њему
Пошљеш злата, ал' ти си одбио;
А ја не могу да новац прибављам
На нечастан начин. Тако ми небеса,
Пре бих у новац срце расковао
И у драхме своју расточио крв
Но што бих из тврдих руку сељачких
Извлачио те бедне парице
На недопуштен и неправедан начин.
Слао сам до тебе по злато, да њим
Могу исплатити своје легије,
А ти ме одби. Је ли то личило
Касију? Да ли бих ја тако одбио
Каја Касија? Када Марко Брут
Постане тако грамзив да тричаве
Паре закључава и од пријатеља,
Тад, богови, спремте громове вам све
Да ме уништите!
КАСИЈЕ. Нисам те одбио.
БРУТ. Јеси.
КАСИЈЕ. Нисам, него ти је тај
Што ти донесе одговор будала.
А Брут је срце расцепио моје.
Пријатељ трпи слабост пријатеља,
А Брут моју увећава још.
БРУТ. Не, док и ја не патим због ње.
КАСИЈЕ. Ти ме не волиш.
БРУТ. Не волим ти мане.
КАСИЈЕ. Пријатељско око никад не би могЈо
Видети те мане.
БРУТ. Ласкавчево око
Не би их видело па ма оне биле
Огромне ко Олимп.
КАСИЈЕ. Доñи, Антоније,
Доñи и ти, млади Октавије,
Да се осветите само на Касију,
Јер Касију је дојадио свет.
Мрзак је оном кога воли он;
Шурак га дражи, кори као роба;
Све му се грешке мотре, записују
У књигу, памте, и наизуст уче,
Да му се после у лице бацају!
О, могао бих исплакати душу
На очи своје! Ево мача мог
И голих ми груди, у којима је срце
Драгоценије но Плутонов рудник,
Од злата скупље. Ако си Рираљанин,
Извади га. Ја који сам теби
Одрекао злато, дајем срце сад.
Удри ко што си Цезара, јер знам
Да си, и кад си га највише мрзео,
Волео висе но икад Касија.
БРУТ. Врати у корице његове тај мач.
Срди се кад хоћеш и колико хоћеш;
Ради шта ти воља; увреду од тебе
Сматраћу само као просту ћуд.
О Касије, спрегнут си с јагњетом
Које носи гнев свој као кремен ватру;
Из њега под снажним ударцем избије
Брза искра, ал' се он одмах охлади.
КАСИЈЕ. Зар је Касије доживео то
Да буде забава и подсмех свом Бруту
Кад га јад мори и злоћудна крв?
БРУТ. Зле ћуди сам био и сам кад то рекох.
КАСИЈЕ. Признајеш? Онда ми своју руку дај!
БРУТ. И срце.
КАСИЈЕ. О Бруте!
БРУТ. Шта је?
КАСИЈЕ. Да ли имаш
Довољно љубави да ме подносиш
Кад ме плаховита ћуд, коју наследих
Од мајке, нагна да се заборавим?
БРУТ. Да, Касије; и кад будеш одвећ
Озбиљан према Бруту, он ће вазда
Помислити да га твоја мајка
Кара, па ће тако оставити то.
(Чује се вика.)
ПЕСНИК (споља). Пустите ме унутра да видим
Војсковоñе. Меñ њима је спор,
Па не треба да су сами.
ЛУЦИЛИЈЕ (споља). Не можеш
К њима.
ПЕСНИК (споља). Једино ће смрт ме задржати.
(Улази песник; за њим ЛУЦИЛИЈЕ, ТИТИНИЈЕ и ЛУЦИЈЕ.)
КАСИЈЕ. Како то? Шта је сад?
ПЕСНИК. Нек вас је стид,
Војсковоñе! Шта је вараа? Волите се
Као пријатељи, ко Што доликује
Људима које бије такав глас;
Више сам година видео од вас.
КАСИЈЕ. Ха, Ха! Како ружно сликује тај циник!
БРУТ. Угурсузе, одлази, одлази!
КАСИЈЕ. Пусти га, Бруте, он је мало настран.
БРУТ. Опростићу му настраност кад'буде
Знао право време за њу. Шта ће рату
Ти будаласти стихоклепци још?
Човече, одлази!
КАСИЈЕ. Иди, иди!
(ПЕСНИК одлази.)
БРУТ. Луцилије и Титиније, рецте
Заповедницима да сместе своје чете
Ноћас.
КАСИЈЕ. А ви се одмах вратите
С Месалом.
(ЛУЦИЛИЈЕ и ТИТИНИЈЕ одлазе.)
БРУТ. Луције, боцу вина дај!
(ЛУЦИЛИЈЕ излази.)
КАСИЈЕ. Не знадох да можеш бити тако Ијут.
БРУТ. О Касије, многи јади море мене.
КАСИЈЕ. Не користиш се својом филозофијом.
Ако клонеш због случајних зала.
БРУТ. Нико тугу боље не сноси од мене.
Порција је умрла.
КАСИЈЕ. Порција?
БРУТ. Умрла је.
КАСИЈЕ. Па како ме ниси
Убио кад те таквога наљутих?
Да тужна, преболна губитка! Од чега?
БРУТ. Од нестрпљења због моје одсутности
И туге што су млади Октавије
И Антоније тако ојачали —
Вест о томе и о њеној смрти
Дошле су заједно — због тога је била
Растројена, и кад пратиље не беху
С њом, — вреле је жишке прогутала.
КАСИЈЕ. И тако умрла?
БРУТ. Баш тако.
КАСИЈЕ. О вечни
Богови!
(Улази ЛУЦИЈЕ с вином и свећама.)
БРУТ. О њој више не говори.
Дај ми пехар вина. У њега утапам
Неслогу сваку измеñ нас, Касије.
(Пије.)
КАСИЈЕ. Срце ми жедни да ти на здравицу
Племениту одговорим. Сипај,
Луције, да вино пехар препуни.
Никад не могу одвише напити
Брутовом другарству.
(ТУЦИЈЕ излази. Улази ТИТИНИЈЕ с МЕСАЛОМ.)
БРУТ. Уñи, Титиније. Добро ми дошао
Добри Месала. Поседајмо сад
Око свеће, па да размотримо
Послове своје.
КАСИЈЕ. Зар те више нема,
Порцијо?
БРУТ. Престани, молим те. Месала,
, Примио сам писмо да млади Октавије
И Марко Антоније иду на нас с моћном
Војском и да су Филипи им циљ.
МАСЕЛА. У истом смислу и ја сам извештен.
БРУТ. Са каквом допуном?
МЕСАЛА. Да су Октавије,
Антоније и Лепид ставили
Ван закона и у смрт послали
Сто сенатора.
БРУТ. У томе се наша
Писма не слажу сасвим. Моје каже
Да је седамдесет сенатора пало
По њиној одлуци, а један од њих
Да је и Цицерон.
КАСИЈЕ. И Цицерон?
МЕСАЛА. Да,
Цицерон је по њиној одлуци убијен.
(Примисте ли од жене какво писмо,
Господару?
БРУТ. Не, Месала.
МЕСАЛА. А има ли
О њој ма штогод у другим писмима?
БРУТ. Ништа, Месала.
МЕСАЛА. Чудно.
БРУТ. Зашто питаш?
Има ли штогод у твојим о њој?
МЕСАЛА. Не, господару.
БРУТ. Ако си Римљанин,
Реци ми истину.
МЕСАЛА. Онда, ко Римљанин,
Поднеси истину коју ћу ти рећи.
Она је умрла, то је извесно,
И то на један необичан начин.
БРУТ. Па збогом, Порцијо. Сви ми морамо
Умрети. Негдашње размишљање о том,
Да и она мора једанпут умрети,
Даје ми снаге да то сносим сад.
МЕСАЛА. Велики људи велике губитке
И треба тако да подносе.
КАСИЈЕ. Ја
Теоријски познајем стоицизам
Као и ти; али моја природа
Не би то тако мирно подносила.)
БРУТ. А сад на посао што се тиче живих.
Ста мислите о томе да кренемо одмах
На Филипе?
КАСИЈЕ. Мислим, није добро то.
БРУТ. А разлог.
КАСИЈЕ. Боље је да непријатељ нас
Потражи, јер ће тако трошити
Средства, замарати војску и шкодити
Самоме себи, а ми ћемо њега
Чекати одморни, отпорни и снажни.
БРУТ. Добар разлог бољем уступити мора.
Свет измеñу овог места и Филипа
На нашој је страни само под принудом
И даје нам данак против своје воље.
Непријатељ ће, туда пролазећи,
Тим светом само повећати број
И стићи освежен, појачан, охрабрен.
Ми му отимамо преимућство то
Кад се код Филипа сукобимо с њим.
Јер ће нам тај народ остати позади.
КАСИЈЕ. Ал' слушај, добри шураЧе.
БРУТ. Опрости!
Морамо имати на уму да смо ми
Од пријатеља добили већ све
Могуће; да су нам легије препуне,
И да је наша већ сазрела ствар.
Непријатељ расте сваки дан, а ми смо
На врхунцу, склони опадању.
Постоји плима у пословима људи
Што, искоришћена кад је на врхунцу,
Води срећи, али пропуштена гура
Цео наш живот на беду и спруд.
На тако надошлом мору ми смо сад,
Па морамо са струјом док служи,
Или губимо цео улог свој.
КАСИЈЕ. Онда нека буде како ти је воља.
С тобом ћемо напред, у сукоб са њима
Код Филипа.
БРУТ. Мркла пришуња се ноћ
Разговору нашем, а природа мора
Покорити се нужди, те ћемо јој сад
Скомрачно дати мало одмора.
Имали још шта да се каже?
КАСИЈЕ. Нема.
Лаку ноћ. Сутра рано устаћемо
И поћи.
БРУТ. Луције!
(Улази ЛУЦИЈЕ)
Дај огртач мој!
(ЛУЦИЈЕ оде.)
Збогом, добри Месала. Лаку ноћ,
Титиније. Врли, врли Касије,
Лаку ти ноћ, и добар одмор желим.
КАСИЈЕ. О мили Шураче м,ој, ова је ноћ
Рñаво почела. Нек таква неслога
Никад наше душе не раздваја више.
Никад више, Бруте.
(ЛУЦИЈЕ се враћа с огртачем.)
БРУТ. Биће добро све.
КАСИЈЕ. Лаку ноћ, шураче.
БРУТ. Зете, лаку ноћ!
ТИТИНИЈЕ и МЕСАЛА. Господару Бруте, лаку ноћ.
БРУТ. Збогом, збогом.
(КАСИЈЕ, ТИТИНИЈЕ и МЕСАЛА одлазе.)
Дај-де ми огртач.
Где ти је лаута?
ЛУЦИЈЕ. Овде у шатору.
БРУТ. Шта, ти говориш дремљиво? Сирото
Момче, не кривим те, ти сувише бдиш.
Зови Клаудија и још некога
Од мојих људи — нека спавају
У мом шатору.
ЛУЦИЈЕ. Вароне, Клаудије!
(ВАРОН и КЛАУДИЈЕ улазе.)
ВАРОН. Наш господар зове?
БРУТ. Момци, молим вас,
Спавајте ноћас у моме шатору.
Пробудићу вас можда ускоро,
Да однесете поруку мом зету
Касију.
ВАРОН. Ако изволиш, ми ћемо
Стајати и твоју заповест чекати.
БРУТ. То нећу; лезите, добри момци моји;
Може се десити да се предомислим.
(ВАРОН и КЛАУДИЈЕ легну.)
Гле, Луције, ево књиге што толико
Тражих. Био сам је метнуо у џеп
Од огртача.
ЛУЦИЈЕ. Био сам сигуран,
Господару, да је мени нисте дали.
БРУТ. Опрости, ваљано момче, постао сам
Јако забораван. Можеш ли још мало
Да не заклопиш уморне ти очи,
И да ми одсвираш песму или две?
ЛУЦИЈЕ. Да, господару, ако вам то годи.
БРУТ. Годи ми, момче. Сувише те мучим;
Ал' ти си увек ревностан остао.
ЛУЦИЈЕ. То ми је дужност, господару мој.
БРУТ. Не бих да те на дужност нагоним
Ван твојих моћи; младима је, знам,
Потребан одмор.
ЛУЦИЈЕ. Спавао сам већ.
БРУТ. Учинио си добро, и опет ћеш
Спавати; нећу дуго те држати.
Ако жив будем, добар ћу ти бити.
(Музика и песма.)
Сањива песма. О убилачки сне,
Зар стављаш своју оловну палицу
На момка мога што ти свира сад?
О, племенити момче, лаку ноћ;
Нећу да те мучим будећи те.
Ако климнеш главом, сломићеш лауту;
Узећу је; лака ноћ ти била, добро
Момче. Да видим, да видим јесам ли
Превио лист где престах са читањем.
Ево га, мислим.
(Улази ЦЕЗАРОВ ДУХЈ"
Како рñаво гори ова свећа!
Ха, ко је то? Мислим да то само
Слабост мога вида образује ово
Страшно привиñење. Ево, прилази ми.
Јеси ли ти ишта? Јеси л' неки бог
Ил' анñео неки, или какав ñаво
Што ми крв леди, косу увис диже?
Реци, ко си?
ДУХ. Твој зли дух сам, Бруте.
БРУТ. Зашто долазиш?
ДУХ. Да ти кажем да ћеш
Видети ме код Филипа.
БРУТ. Добро,
Онда ћу те опет видети.
ДУХ. Да, код Филипа.
БРУТ. Па, видећу те онда
Код Филипа.
(ДУХ ишчезне.)
Сад кад се охрабрих, ти си ишЧезао.
Зли душе, вол'о бих да још разговарам
С тобом. Момче, Луције, Вароне,
Клаудије, пробудите се, момци!
Клаудије!
ЛУЦИЈЕ. Струне, господару,
Не ваљају.
БРУТ. Он мисли да још свира.
Хеј, Луције, буди се!
ЛУЦИЈЕ. Господару?
БРУТ. Јеси ли нешто сањао, Луције,
Када си тако викнуо?
ЛУЦИЈЕ. Ја не знам
Да сам викнуо, господару мој.
БРУТ. Јеси. Да ниси штогод видео?
ЛУЦИЈЕ. Ништа, господару.
БРУТ. Спавај, Луције.
Клаудије и ти момче, будите се!
ВАРОН. Мој господару?
КЛАУДИЈЕ. Господару мој?
БРУТ. Зашто сте тако викали у сну,
Момци?
ВАРОН и КЛАУДИЈЕ. Зар смо викали, господару?
БРУТ. Да. Јесте ли ви видели штогод?
ВАРОН. Ја не видех ништа, господару мој.
КЛАУДИЈЕ. Ни ја, господару.
БРУТ Идите, поздравите
Мог зета Касија. Реците му да зором
Крене своју војску, а ми ћемо за њим.
ВАРОН и КЛАУДИЈЕ. Учинићемо тако, господару.
(Одлазе.)

ПЕТИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Равница код Филипа
 
(Долазе ОКТАВИЈЕ, АНТОНИЈЕ и њихова ВОЈСКА)
 
ОКТАВИЈЕ. Ето, Антоније, моје су се наде
Испуниле. Ти рече противник
Неће силазити овамо, већ да ће
Држати се брда и висије,
Ал' испало је друксе. Он је ресен
Да прими битку овде код Филипа,
И на наш позив да се огледамо
Одговара још пре но што је објављен.
АНТОНИЈЕ. Познајем их до сржи, и знам
Зашто то чине. Они би волели
Да су на другом месту, ал' су сишли
Са уплашеном разметљивошћу том,
Јер мисле да нас тобожњим пркосом
Увере да су храбри, мада нису.
(Долази ГЛАСНИК)
ГЛАСНИК. Спремте се, војсковоñе! У бојном поретку
Непријатељ ступа; крвави му стег
Вије се; нешто се мора предузети.
АНТОНИЈЕ. Октавије, изведи полако
На леву страну равнице ратнике.
ОКТАВИЈЕ. На десну ћу ја, а леву држи ти.
АНТОНИЈЕ. Што ми се опиреш у одсудном часу?
ОКТАВИЈЕ. Не опирем се него тако хоћу.
(Трубе. Добоши. Долазе БРУТ, КАСИЈЕ, и њихова ВОЈСКА, ЛУЦИЛИЈЕ,
ТИТИНИЈЕ, МЕСАЛА и други.)
БРУТ. Стали су, желе разговор са нама.
КАСИЈЕ. Титиније, стој чврсто; ми ћемо
Напред на разговор с њима.
ОКТАВИЈЕ. Антоније,
Хоћемо ли да дамо знак за бој?
АНТОМЈЕ. Не, Цезаре; одговорићемо
На њихов напад. Хајдемо; њихове
Војсковоñе хоће да говоре с нама.
ОКТАВИЈЕ. Не крећите док се не да знак.
БРУТ. РеЧи пре ударца; је л' тако, земљаци?
ОКТАВИЈЕ. Ал' не што су речи драже нам, ко вама.
БРУТ. Добра реч је боља од лоша ударца,
Октавије.
АНТОНИЈЕ. Своје рñаве ударце
Ти пратиш, Бруте, лепим речима;
То сведочи рана коју си задао
Цезаровом срцу док си викао
„Живео Цезар!"
КАСИЈЕ. Антоније, моћ
Твојих удараца још је непозната,
АП хибланске пчеле пљачкају ти речи,
Те буду без меда.
АНТОНИЈЕ. Ал' не без жаоке.
БРУТ. Да, и без звука, јер си им украо
Зујање, па сад врло мудро претис
Пре него што убодеш, Антоније.
АНТОНИЈЕ. Ниткови, ви нисте тако чинили
Кад су вам се подли мачеви стицали
У Цезаровом телу, кад сте ви
Као мајмуни се кезили пред њим,
Као пси репом вртели, и кад сте
Ко робови се њему клањали,
Док је проклети Каска, као псина,
С леñа ранио Цезара у врат.
О, ласкавци!
КАСИЈЕ. Ласкавци? Сад, Бруте,
Захвали сам себи. Али језик тај
Не би могао данас толико вреñати
Да је Касијева решавала реч.
ОКТАВИЈЕ. На ствар, на ствар. Кад препирка зноји,
Црвеније капи изазваће дело.
Вадим мач свој ево на заверенике!
А када ћу да га вратим у корице?
Кад Цезарове триест и три ране
Освећене буду, ил' и други Цезар
Мачевима издајника буде
Искасапљен.
БРУТ. Цезаре, ти нећеш
Погинути од руку издајника,
Сем ако их не водиш са собом.
ОКТАВИЈЕ. И ја се том надам. Нисам роñен ваљда
Да од Брутовога мача погинем.
БРУТ. О, да си и најплеменитији
Од рода свога, младићу, ти не би
Часније умро.
КАСИЈЕ. Детињасти ñак,
Недостојан такве части, и удружен
С распусним пајацем.
АНТОНИЈЕ. Увек исти Касије!
ОКТАВИЈЕ. Хајдмо, Антоније. Издајници, ми вам
Позив на битку у лице бацамо.
Ако смете у бој данас, доñите
На бојно поље; а ако не, онда
Кад будете вољни.
(ОКТАВДЕ, АНТОНИЈЕ и њихова ВОЈСКА одлазе.)
КАСИЈЕ. Дувај ветре, расти вале, плови чуне!
Бура се дигла, на коцки је све.
БРУТ. Хеј, Луцилије, чуј, једну реч с тобом.
ЛУЦИЛИЈЕ (иступа напред). Господару?
(БРУТ и ЛУЦИЛИЈЕ разговарају по страни.)
КАСИЈЕ. в Месала!
МЕСАЛА (иступа напред). Шта жели мој воñ?
КАСИЈЕ. Месала, данас је мој роñендан баш,
У овај дан се Касије родио.
Пружи ми руку, Месала, и буди
Сведок да сам невољно (ко Помпеј)
Принуñен да све слободе нам ставим
На једну битку. Знаш да сам се вазда
Епикуровога држао учења
Ал' сам променио мишљење и, сад
Верујем донекле и у предсказања.
Путем из Сарда два су снажна орла
Слетела била на наш предњи стег,
И стајали су и хранили се ту
Ждерући из руку наших ратника,
И доñоше с нама тако до Филипа.
Јутрос су ишчезли; а сад, место њих,
Гаврани, вране, копци изнад нас
Лете ко да смо лешинарски плен;
Сенке им личе на злокобан свод
Под којим наша војска лежи спремна
Да испусти душу.
МЕСАЛА. Не веруј у то.
КАСИЈЕ. Само донекле верујем у то,
Јер сам орна духа и решен на бој
Са сваком погибљу.
БРУТ. Тако, Луцилије.
КАСИЈЕ. Племенити Бруте, нека нам богови
Милостиви буду. данас, да бисмо
Пријатељски у миру живели
И дане своје старости одвели.
Ал' људски смер је увек неизвестан,
Размотримо стога и оно најгоре.
Ако данас ову битку изгубимо,
Онда нам је овај разговор последњи:
Шта си одлучио да урадиш тад?
БРУТ. Оно што учи она филозофија
Према којој сам кривио Катона
Који је задао самом себи смрт.
Не знам, ал' сматрам кукавичким, подлим
Скратити тако свог живота ток
Из страха од оног што ће се десити.
Стрпљењем ћу се наоружати,
Да сачекам судбу коју неке више
Силе деле нама смртницима.
КАСИЈЕ. Дакле,
Ако изгубимо ову битку, ти се
Мириш и с тим да те као роба
У тријумфу воде римским улицама?
БРУТ. О не, не, Касије. Не мисли, врли мој
Римљанине, да ће икад везан Брут
Поћи у Рим; одвећ је високог
Духа за то. Ал' овај дан мора
Завршити дело започето
Мартовским Идама. Да л' ћемо се ми
Икада опет видети, ја не знам;
Зато се заувек опростимо сад.
Заувек, и заувек збогом, Касије.
Ако се опет видимо, ми ћемо
Насмешити се; а не буде л' то,
Бар смо се лепо занавек растали.
КАСИЈЕ. Заувек збогом, Бруте, заувек.
Ако се опет видимо, заиста
Насмешићемо се; а ако не, онда
Зацело смо се лепо растали.
БРУТ. Онда води војску. О да човек зна
И пре окончања овом послу крај!
Ал' довољно је што ће и дан тај
СврШити се, па ће знати се и крај.
Напред, хеј!
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Бојиште
 
(Узбуна. Долазе БРУТ и МЕСАЛА)
 
 
БРУТ. Узјаши коња, Месала, па брзо
Раздај легијама ове цедуље
На левом крилу.
(Гласна врева.)
Нек одмах нападну,
Јер опажам слабу борбеност на крилу
Октавијевом. Изненадан јуриш
Сломиће га. Узјаши, Месала,
Па сви на јуриш!
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Други део бојишта
 
(Долазе КАСИЈЕ и ТИТИНИЈЕ. Узбуна.)
 
КАСИЈЕ. Гле, Титиније, гледај, хуље беже.
Постао сам непријатељ својих:
Мој стегоноша окренуо леñа,
Те убих страшљивца и узех му стег.
ТИТИНИЈЕ. О Касије, Брут је прерано издао
Заповест, јер се брзо повео
За надмоћношћу што је имао
Над Октавијем; његови војници
Упустили су се одреда у пљачку,
Док је Антоније опколио нас.
(Долази ПИНДАР)
ПИНДАР. Бежи, господару мој, бежи одавде!
Марко Антоније је у шатору твом.
Бежи, честитј Касије, далеко!
КАСИЈЕ. Ово је брдо довољно далеко.
Гле, гле, Титиније, реци да л' су оно
Моји шатори где видим ватру.
ТИТИНИЈЕ. Јесу,
Мој господару.
КАСИЈЕ. Титиније мој,
Ако ме волиш, узјаши коња мог
И мамузај га док те не однесе
До оних чета и натраг овамо,
Да поуздано сазнам јесу л' то
Наши, или је непријатељ баш.
ТИТИНИЈЕ. Враћам се брзо као мисао.
(Оде.)
КАСИЈЕ. Иди, Пиндаре, навише уз брег;
Вид ми је увек био слаб. Посматрај
Титинија и казуј шта видиш
На бојном пољу.
(ПИНДАР одлази.)
На овај сам дан
Први пут почео дисати на свету.
Време је сада свој обишло круг,
И где сам почео тамо завршавам.
Мога је живота већ окончан ток.
Момче, шта је ново?
ПИНДАР (одозго). О мој господам!
КАСИЈЕ. Шта је ново?
ПИНДАР. Титиније свуд је
Опкољен коњицом; јуре према њему,
А он, бежећи обада коња свог.
Сад су сасвим око њега. Титиније!
Не видим добро. Сјахао је, гле!
Заробише га; чуј радостан клик.
(Клицање.)
КАСИЈЕ. Сиñи, не гледај више. Авај мене
Бедника, доживех да на моје очи
Заробљен буде најбољи ми друг!
(ПИНДАР силази.)
Ходи амо, момче. У Партији те ја
Заробих, живот ти дадох и заклех те
Да ћеш уцинити све што будем хтео.
Хајде сад, искупи заклетву и бићеш
Слободан човек. Овим добрим мачем,
Што Цезарову утробу прободе,
Проби ове груди. Не говори ништа.
На балчак, па кад, ко сад, скријем лице,
Сјури ми га.
(ПИНДАР га пробоñе.)
О Цезаре, ти си
Освећен маЧем који тебе уби.
(Издахне.)
ПИНДАР. Слободан сам; али не бих био још
Да сам по својој вољи поступио.
О Касије! Пиндар ће побећи
Далеко од ове земље, где га никад
Римљанин више неће видети.
(Оде. Долазе ТИТИНИЈЕ и МЕСАЛА)
МЕСАЛА. Размена то је само ратне среће,
Јер моћ врлога Брута је потукла
Октавија, а Антоније ето
Касијеве легије порази.
ТИТИНИЈЕ. Касија ће та вест утешити.
МЕСАЛА. Где га остави?
ТИТИНИЈЕ. Сасвим неутешног
С робом му Пиндаром на овом брегу ту.
МЕСАЛА. Да ли је он то што лежи на земљи?
ТИТИНИЈЕ. Не лежи као жив човек. Авај!
МЕСАЛА. Је ли то он?
ТИТИНИЈЕ. Не, то је био он,
Месала. Касија нема више сад.
О, залазеће сунце, ко што ти
У руменом зраку потонеш у ноћ,
Тако у црвеној крви и Касијев
Дан се угасио. Сунце Рима заñе.
Наш дан је прошао; долазе облаци,
Роса, опасности; свршено је наше.
Сумња у мој успех створи дело то.
МЕСАЛА. Сумња у срећан исход даде то.
О чедо сете, мрска заблудо,
Што лаковерним људским мислима
Показујеш ствари које не постоје;
О заблудо, брзо зачета, никад се
Не родиш срећно, већ убијаш мајку
Која те породи.
ТИТИМИЈЕ. Хеј, Пиндаре, хеј!
Где ли је тај Пиндар?
МЕСАЛА. Потражи га ти,
Титиније, док ја одем племенитом
Бруту, да му уши прострелим том вешћу.
Прострелим, рекох, јер је вест о овом
Призору мила Брутовоме уву
Колико оштар челик и отровне стреле.
ТИТИНИЈЕ. Пожури, Месала, а ја ћу Пиндара
Да потражим.
(МЕСАЛА одлази.)
Што ме посла тамо, врли Касије!?
Зар нисам срео твоје пријатеље?
Зар ми не ставише на чело тај венац
Победе, рекавши да га теби дам?
Зар ниси чуо њихово клицање?
Вај, погрешно си ти схватио све.
Ал' ево ти на чело венац тај;
Твој Брут ми рече да га теби дам,
И заповест му извршавам сад.
Доñи, Бруте, брзо да видиш како сам
Ја поштовао Каја Касија.
Опростите, богови. Ово је
Дужност Римљанина: хајд, Касијев мачу,
Титинијево срце наñи ти.
(Убија се. Врева. Долазе БРУТ, МЕСАЛА, МЛАДИ КАТОН, СТРАТОН,
ВОЛУМНИЈЕ и ЛУЦИЛИЈЕ)
БРУТ. Где је, Месала, где је његов леш?
МЕСАЛА. Тамо, Титиније жали сад над њим.
БРУТ. Небу је окренут Титинијев лик.
КАТОН. Убио се.
БРУТ. Јулије Цезаре,
Још си моћан! Твој дух хода светом
И окреће наше мачеве у нас.
(Узбуна у даљини.)
КАТОН. Храбри Титиније! Гле, како је мртвог
Касија венцем крунисао тим.
БРУТ. Има ли још два жива Римљанина
Ко што ови беху? Последњи од свих
Римљана, збогом! Рим никада неће
Родити теби равног. Пријатељи,
Имам више суза за тог покојника
Но што ви видите да их лијем сад.
Наћи ћу времена и за то, Касије,
Наћи ћу. У Тасос отпремимо тело;
Погреб му неће у логору бити,
Јер би нам то храброст војсци одузело.
Луцилије, млади Катоне, у бој!
Лабео, Флавије, напред с војском сад!
Три је сата. Римљани, пре ноћи,
У другој бици пробаћемо моћи.

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Други део бојишта
 
(Узбуна. Долазе БРУТ, МЕСАЛА, МЛАДИ КАТОН, ЛУЦИЈЕ и ФЛАВИЈЕ)
 
БРУТ. Горе главе, о земљаци моји!
(Одлази.)
КАТОН. Који копилан не сме? Ко ће са мном?
Објавићу своје име на бојишту.
Чујте, ја сам син Марка Катона,
Душман тиранима, веран земљи својој.
Марка Катона син сам, хеј!
(ВОЈНИЦИ долазе борећи се.)
ЛУЦИЛИЈЕ. Ја Брут,
Марко Брут сам. Брут, пријатељ своје
Земље; знајте да је ово Брут!
О млади, честити Катоне, зар паде?
Умро си храбро, као Титиније,
Бићеш славан као прави син Катонов.
ПРВИ ВОЈНИК. Предај се ил' умри!
ЛУЦИЛИЈЕ. Предајем се само
Да умрем. С разлогом извршићеш то;
Уби Брута, па ћеш славан бити ти.
ПРВИ ВОЈНИК. Не смемо. Ти си заробљеник скуп.
(Долази АНТОНДЕ.)
ДРУГИ ВОЈНИК. Места тамо! Реците Антонију,
Брут је заробљен.
ПРВИ ВОЈНИК. Ја ћу му рећи то.
Ево долази војсковоñа. Брут је
Заробљен, Брут је заробљен, господару.
АНТОНИЈЕ. Где је он?
ЛУЦИЛИЈЕ. Он је ван опасности,
Антоније; Брут је довољно далеко
Од опасности. Смем те уверити
Да непријатељ никад неће живог
Племенитог Брута ухватити.
Не дали богови на њега тај срам!
Било да га наñеш живог или мртвог,
Брут ће увек бити Брут, и вазда тај.
АНТОНИЈЕ. Пријатељу, ово није Брут, ал' знај
Да он не представља мање вредан лов.
Чувај га и буди спрам њега љубазан.
Више бих волео да су такви људи
Пријатељи моји, а не противници.
Идите, дознајте да ли је Брут жив,
И јавите нам у Октавијев шатор
Шта се догодило.
(Одлазе.)

СЦЕНА ПЕТА

Други део бојишта
 
(Долазе БРУТ, ДАРДАНИЈЕ, КЛИТ, СТРАТОН и ВОЛУМНИЈЕ)
 
 
БРУТ. Хајдете, јадни остаци пријатеља,
Одморите се на том камењару.
КЛИТ. Статилије нам даде знак буктињом,
Али се није вратио, господару.
ли је заробљен или погубљен.
БРУТ. Седи, Клите. Убиство је сад
Лозинка; оно је у моди. Чуј, Клите.
(Шапуче му.)
КЛИТ. Зар ја, господару? Ни за цео свет!
БРУТ. Онда ни реч!
КЛИТ. Пре бих себе убио.
БРУТ. Дарданије, чуј ме.
(Шапуће му.)
ДАРДАНИЈЕ. Зар ја да учиним
Такво дело?
КЛИТ. Дарданије!
ДАРДАНИЈЕ. Клите!
КЛИТ. Какво страшно дело тражи Брут од тебе?
ДАРДАНИЈЕ. Да га убијем, Клите. Гле, размишља.
КЛИТ. Тај племенити суд је туге пун
Која му на очи прелива се чак.
БРУТ. Ходи овамо, добри Волумније;
Чуј једну реч.
ВОЛУМНИЈЕ. Шта каже господар?
БРУТ. Ово, Волумније: двапут ми се дух
Цезаров ноћу појавио: прво
У Сарду, а прошле ноћи код Филипа.
Знам, мој последњи дошао је час.
ВОЛУМНИЈЕ. Немојте тако, госпцдару.
БРУТ. Јесте.
Уверен сам. Ти видиш ток ствари;
Непријатељ нас је сатерао до јаме.
(Врева у даљини.)
Достојније је скочити у њу
Но чекати да нас он гурне унутра.
Добри Волумније, били смо другови
У школи, и због љубави нам старе
Молим те држи балчак маца мог,
Да налетим на њега.
ВОЛУМНИЈЕ. Госпцдару,
То није улога једног пријатеља.
(Поново врева у даљини.)
КЛИТ. Бежи, о бежи, господару мој,
Овде се не сме дуже чекати.
БРУТ. Збогом да сте ми сви; и ти; и ти,
Волумније. А ти си, Стратоне,
Све ово време спавао; збогом остај
И ти, Стратоне. — Земљаци, срце ми
Радосно је што у целом свом животу
Не наñох човека што ми није веран.
Овај дан пораза донеће ми већу
Славу но што ће Октавије стећи
И Антоније том победом срамном.
А сад свима збогом; јер Брут вам је већ
Испричао скоро повест свог живота.
На очи моје спустила се ноћ;
Кости би одмора, а сав њихов труд
Био је да једном доñе и тај чаш.
(Узбуна. Повици споља; „Бежите, бежите, бежите!")
КЛИТ. Бежи, господару, бежи!
БРУТ. Идите!
Ја ћу за вама.
(КЛИТ, ДАРДАНИЈЕ и ВОЛУМНИЈЕ одлазе.)
Молим те, Стратоне,
Остани крај свог господара. Ти си
Доброга угледа; у животу твом
Беше искре части. Држи овај мач
Док налетим на њега. Хоћеш ли,
Стратоне?
СТРАТОН. Прво руку своју дај.
Збогом, господару мој.
БРУТ. Збогом, мој добри
Стратоне. — Цезаре, умири се сад;
Не убих тебе ни упола тако
Радо као себе.
(Умре.)
(Узбуна. Повлачење. Долазе АНТОНИЈЕ, ОКТАВИЈЕ, МЕСАЛА, ЛУЦИ-
ЛИЈЕ и ВОЈСКА)
ОКТАВИЈЕ. Ко је тај човек?
МЕСАЛА. Човек господара
Мога. Стратоне, где ти је господар?
СТРАТОН. Спасен од ропства у коме си ти,
Месала. Њега победници могу
Спалити само; јер Брут је себе сам
Победио; а његова смрт
Не овенча славом никог осим њега.
ЛУЦИЛИЈЕ. Брут је само такав и могао бити.
Хвала ти, Бруте, што си доказао
Да је Луцилије рекао истину.
ОКТАВИЈЕ. Све који су били у служби Брутовој
Примам у своју. Момче, хоћеш ти
Убудуће да будеш са мном?
СТРАТОН. Да,
Ако ме Месала теби препоручи.
ОКТАВИЈЕ. Учини тако, мој добри Месала.
МЕСАЛА. Стратоне, како је умро мој господар?
СТРАТОН. Ја сам мач држао, он налете на њ.
МЕСАЛА. Узми га у пратњу онда, Октавије,
Јер је учинио последњу услугу
Мом господару.
АНТОНИЈЕ. То беше Римљанин
Најплеменитији од свију њих. Сви су
Завереници, изузевши њега,
Учинили што су учинили
Из зависти према великом Цезару.
Једини он је у часној намери,
И рад заједничког добра свију, био
Један од њих. Живот му бејаше
Частан, а састојци у њему спојени
Тако да би и природа могла
Устати и рећи целом свету том:
„Ово беше човек!"
ОКТАВИЈЕ. Сходно тој врлини,
Сахранимо га с поштом, почастима.
У моме шатору нек му ноћас тело
Почива свечано уз почасти све
Које се правом ратнику одају.
Позовите војску под кров мирног стана
А ми поделимо славу срећног дана.
(Одлазе сви.)
 
КРАЈ