Julije Cezar (drama)

Julije Cezar Pisac: Viljem Šekspir

Prevod: Živojin Simić i Sima Pandurović

LICA:

JULIJE CEZAR
 
OKTAVIJE CEZAR
MARKO ANTONIJE trijumviri posle smrti Julija Cezara
M. EMILIJE LEPID
 
CICERON
PUBLIJE senatori
POPILIJE LENA
 
MARKO BRUT
KASIJE
KASKA
TREBONIJE zaverenici protiv Julija Cezara
LIGARIJE
DECIJE BRUT
METEL CIMBER
CINA
 
FLAVIJE i MARUL, tribuni
ARTEMIDOR, sofist iz Knida
CINA, pesnik
DRUGI PESNIK
LUCILDE, TITINIJE, MESALA, MLADI KATON i VOLUMNIJE, Brutovi
i Kasijevi prijatelji
VARON, KLIT, KLAUDIJE, STRATON, LUCIJE, DARDANIJE, Brutove
sluge i oficiri
PINDAR, Kasijev sluga
KRPA, DRVODELjA i DRUGI PLEBEJCI
CEZAROV SLUGA, ANTONIJEV SLUGA, OKTAVIJEV SLUGA
KALPURNIJA, Cezarova žena
PORCIJA, Brutova žena
CEZAROV DUH
SENATORI, GRADANI, STRAŽARI, PRATIOCI itd.
 
Mesto radnje
VEĆIM DELOM U RIMU; ZATIM U OKOLINI SARDA
I BLIZU FILIPA

PRVI ČIN

SCENA PRVA

Rim. Ulica.
 
(Dolaze FLAVIJE, MARUL i nekoliko građana.)
 
FLAVIJE:

Vucite se kući, vi besposličari,
Kućama svojim! Je li danas praznik?
Šta, ne znate da zanatlije
Ne smeju radnim danom ići gradom
Bez esnafskog znaka? Šta si ti po zanatu, reci.
  
DRVODELjA:

Ja sam, gospodine, drvodelja.
  
MARUL:

Gde ti je lenjir, gde kožna pregača?
Šta radiš u tom prazničnom odelu?
A ti, gospodine, šta si po zanatu?

KRPA:

Odista, gospodine, u poređenju s finim zanatlijom, ja
sam samo, kako biste rekli, krpa.

MARUL:

Ali šta ti je zanat? Reci jasno.

KRPA:

Zanat mi je, gospodine, takav da mislim da ga mogu
obavljati mirne savesti, a sastoji se, vaistinu, gospodine,
u opravljanju poderanog.

MAKUL:

Ali sta ti je zanat, lupežu?
Nevaljala huljo, šta je zanat tvoj?

KRPA:

Molim vas, gospodine, ne derite se tako ljutito na mene;
jer ako se izderete, gospodine, mogu da vas opravim.

MARUL:

Šta misliš time? Da opraviš mene,
Ti nevaljali bezobrazniče?

KRPA:

Pa da vam opravim obuću, gospodine.

FLAVIJE:

A, ti si dakle krpa obuće, jesi l' to?

KRPA:

Vaistinu, gospodine, sve od čega živim to je šilo; ne
pačam se ni u trgovačke ni u ženske poslove; ali sam ipak,
doista, gospodine, vidar stare obuće; kad je ona u velikoj
opasnosti, ja je izbavim. Neki od najboljih ljudi što su ikad
gazili po goveñoj koži, hodali su po mojoj rukotvorini.

FLAVIJE:

Pa zašto nisi u radnji svojoj danas?
Što ulicama vodaš ljude te?

KRPA:

Istinu reći, gospodine, da bi poderali obuću, pa da do-
bijem više posla. Ali, pravo da kažem, danas ne radimo,
gospodine, da bismo videli Cezara i uživali u njegovom
trijumfu.

MARUL:

Što da uživate? Šta je on za nas
Osvojio? Kakvi ga vazali
Prate u Rim u ropskom lancu
Da mu krase kola? Vi klade, vi stene,
Gori ste od stoke beslovesne!
O nemilosrdni, svirepi ljudi Rima,
Zar niste znali Pompeja? Zar često
I mnogo puta vi se niste peli
Na zidine, kule, bedeme, prozore,
Čak dimnjake, s decom u naručju,
I tamo čekali po vazdugi dan
Da vidite velikog Pompeja
Kad prolazi rimskim ulicama?
I čim bi mu se pomolila kola,
Zar niste klicali tako jednodušno
Da Tibar drhtaše u koritu svom
Slušajuć odjek vašega klicanja
U izlokanim obalama svojim?
Pa zar sad da ste u svečanom ruhu?
Pa zar ovo da vam bude praznik vaš?
Pa zar sad cvećem posipate put
Onome što vam u trijumfu ide
Nad Pompejevom krvlju? Odlazite!
Trčite kućama, pa na kolenima
Molite bogove da ne puste kugu
Što mora pasti na tu nezahvalnost.
FLAVIJE. Idite, idite, valjani zemljaci,
Zbog tog greha skupte sabraću sirotu
I povedite je do Tibra, pa tu
Lijte suze dok mu i najniži tok
Ne poljubi najvišu obalu.
(Svi plebejci odlaze.)
U niskoj duši kako su ganuti!
Odlaze nemi zbog svoje krivice.
Ti idi tim putem prema Kapitolu,
A ja ću ovim. Sa kipova skidaj
Državne ambleme, ako su na njima
Kao ukras.

MARUL:

Ali da li smemo to?
Znaš li da su danas Luperkalije?

FLAVIJE:

Ne mari; neka na kipovima nema
Cezarskih trofeja. Idem da rasterujem
Plebejce s ulica; čini i ti to
Gde god bi kakav primetio skup.
Čupanje toga perja koje raste
Iz Cezarovog krila nagnaće ga
Da leti običnom visinom, inače
Lebdeo bi gore izvan ljudskog vida
A nas sve držao u ropskome strahu.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Rim. Trg.
 
(Dolaze u svečanoj povorci s muzikom CEZAR, ANTONIJE, opremljen za
trku, KALPURNIJA, PORCIJA, DECIJE, CICERON, BRUT, KASIJE,
KASKA, prorok, velika gomila; za njima MARUL i FLAVIJE.)
 
 
CEZAR. Kalpurnijo!
KASKA.Mir, hej! Cezar govori.
CEZAR. Kalpurnijo!
KALPURNIJA. Evo me, mužu moj.
CEZAR. Pri trci stani na put Antoniju.
Antonije!
ANTONIJE. Cezare, gospodaru?
CEZAR. Ne zaboravi da u trci dirneš
Kalpurniju. Stari kažu da se
Nerotkinja, dirnuta u toj
Svetoj trci, prašta s jalovošću.
ANTONIJE. Upamtiću. Kada Cezar kaže
„Učini", to je učinjeno već.
CEZAR. Počnite, i ništa ne propustite
Od običaja.
PROROK. Cezare!
CEZAR. Ha, ko me
Zove?
KASKA. Dosta s grajom tom; još jednom: mir!
CEZAR. Ko me to zove iz gomile? Čujem
Glas oštriji od muzike sve
Gde viče „Cezare!" Govori! Cezar se
Okrenuo da čuje.
PROROK. Čuvaj se
Martovskih Ida.
CEZAR. Ko je čovek taj?
BRUT. Prorok kaže da se čuvaš od Martovskih
Ida.
CEZAR.. Dovedite ga pred mene, da vidim
Njegovo lice.
KASKA. Čoveče, izañi
Iz gomile, pogledaj Cezara.
CEZAR. Šta mi ti ono reče? Ponovi mi.
PROROK. Čuvaj se Martovskih Ida.
CEZAR. To je neka
Sanjalica. Da ga ostavimo. Hajdmo.
{Truba. Odlaze svi sem BRUTA i KASIJA.)
KASIJE. Hoćeš li da ideš da gledaš tok trke?
BRUT. Neću.
KASIJE. Molim te, hajde.
BRUT. Nisam sklon
Tim igrama; nedostaje mi nešto
Od Antonijevog živog duha tog.
Ali neću da smetam, Kasije,
Tvojoj želji, pa ću da te ostavim.
KASIJE. Brute, posmatram te u poslednje vreme:
Tvoje mi oči više ne odaju
Onu blagost, ljubav na koju sam ja
Navikao. Suviše si tuñ;
Suviše okrut prema prijatelju
Koji te voli.
BRUT. Varaš se, Kasije.
Ako mi je pogled mrk, to je jedino
Zato što se mrštim na samoga sebe.
More me od nekog vremena oprečna
Osećanja, misli što se samo mene
Tiču, a to možda baca neku sen
Na moje držanje; ali neka to
Nimalo ne tišti moje prijatelje
(U koje ubrajam i tebe, Kasije),
I nek moj nehat ne tumače ničim
urugim sem time sto taj jaum urut,
U ratu sa samim sobom, zaboravlja
Da pokazuje ljubav za drugove.
KASIJE. Onda sam ja, Brute, vrlo nepravilno
Shvatio stav tvoj; stoga su mi grudi
Sakrivale duboko u sebi
Značajne misli i planove važne.
Reci mi, dobri Brute, možeš ti
Videti svoje lice?
BRUT. Ne, Kasije.
Jer oko vidi sebe samo onda
Kad mu ogledalo bude druga stvar.
KASIJE. Tako je. Vrlo je žalosno, moj Brute,
Što nemaš takvih ogledala što bi
Tvoju skrivenu vrednost pokazala
Tvom oku, da svoje sagledaš obličje.
Čuo sam mnoge najuglednije
Rimljane (izuzev besmrtnog Cezara)
Da govoreći o Brutu, stenjući
Pod jarmom doba, žele da im Brut
Plemeniti ima oči pa da vidi.
BRUT. U kakve pogibli hoće, da me vodiš,
Kasije, kad želiš da tražim u sebi
Što nije u meni?
KASIJE. Što se toga tiče,
Moraš me, vrli Brute, saslušati.
A kad znaš da se dobro vidiš samo
U odsjaju, ja, koji sam tvoje
Ogledalo, verno ću otkriti
O tebi ono što ne znaš ni sam.
Ne sumnjaj u mene, dobri Brute moj.
Ako sam samo lakrdijaš prost;
Ako sam svikao da obesvećujem
Ljubav zakletvama u nju svakoj novoj
Pridošlici što je meni izjavljuje;
Ako znaš da laskam ljudima ponizno
I čvrsto ih grlim, da ih posle kaljam;
Il ako znaš da se o gozbama bratim
Sa celom ruljom, — smatraj me opasnim.
(Trube i klicanje.)
BRUT. Šta znači ovo Klicanje? Bojim se
Da narod bira Cezara za kralja.
KASIJE. O, ti se bojiš toga? Onda moram
Zaključiti da to ne bi želeo.
BRUT. Ne bih, Kasije, mada ga volim mnogo.
Ali, zašto me zadržavaš ovde
Toliko? Šta bi hteo da mi kažeš?
Ako je to nešto radi opšteg dobra,
Stavi mi pred jedno oko čast, pred drugo
Smrt: u obe ću gledati spokojno.
Bogovi mi dali koliko mi je veća
Ljubav prema časti nego strah od smrti.
KASIJE. Znam da je u tebi ta vrlina, Brute,
Kao što poznajem tvoj spoljašnji lik.
Pa eto, čast je predmet moje priče.
Ja ne znam šta ti i drugi mislite
O ovom životu, ali ja bih pre
Umro no da živim u strahu od stvora
Što je kao i ja. Roñen sam slobodan
Kao i Cezar, i ti; hranimo se
Istom hranom; oba podnosimo studen
Kao on. Jednog hladnog, burnog dana,
Kad je mutni Tibar besno udarao
U obale, Cezar mi je reko:
,,Smeš li, Kasije, sa mnom skočiti
U gnevnu bujicu tu i otploviti
Do onog mesta?" Na tu reč, odeven,
Skočim u reku i pozovem njega,
Te i on skoči. Voda je rikala,
A mi smo je tukli snažnim mišicama,
Odbacivali je, i u takmičenju
Zajednički se borili sa njom.
Ali pre nego stigosmo na metu,
Cezar viknu: „Pomozi, Kasije,
Potonuću!" I ko što Eneja,
Naš veliki predak, iz plamena Troje
Iznese Anhiza, tako sam i ja
Iz talasa Tibra Klonulog Cezara.
I taj je čovek sad postao bog,
A Kasije je bednik što se svija
Kad Cezar, nehatno, klimne glavom samo.
U Španiji ga spopala groznica,
I dok je trajao nastup, spazio sam
Da se trese. Zbilja, taj se bog tresao;
Njegove plašljive usne pobegle su
Od svoje boje; i to isto oko,
Čiji pogled sada zastrašava svet,
Izgubilo je sjaj svoj; čuo sam ga
Kako ječi; i njegov jezik taj,
Što nareñuje Rimu da ga sluša
I govore mu beleži u knjige,
Zavapio je ko bolno devojče:
,,Daj mi malo vode, Titinije." O,
Bogovi, čudim se kako čovek tako
Slabog sastava toliko izmače
Od celog drugog tako divnog sveta
Da jedini nosi lovor moći, slave.
(Klicanje. Trube.)
BRUT. Opet opšte klicanje? Verujem
Da je to zbog nekih novih počasti
Kojima Cezara obasipaju sad.
KASIJE. Eto, čoveče, on je kao Kolos
Opkoračio ovaj uski svet
A mi, sićušni ljudi, koračamo
Pod njegovim divovskim nogama
I piljimo svud unaokolo,
Da nañemo sebi nečasne grobove.
Ljudi su katkad gospodari svoje
Sudbine: krivica, mili Brute moj,
Nije u našim zvezdama već u nama
Što smo potčinjeni. Brut i Cezar! Šta je
U tome „Cezar"? Zašto bi to ime
Bilo na većem glasu nego tvoje?
— Napiši ih zajedno, tvoje je
Isto tako lepo; izreci ih, ono
Isto tako pristaje ustima;
Meri ih, iste je težine; baj njima,
Pa će „Brut" brzo prizvati duhove
Kao i „Cezar". Za ime svih bogova,
Kakvim se mesom hrani Cezar taj
Kad je tako velik? O doba sramote!
Izgubio si, Rime, onaj soj
Plemenitih i hrabrih ljudi ti!
Kad se od velikog Potopa slavilo
Ime jednog doba zbog jednog čoveka?
Kada su ljudi pre našeg vremena
Mogli reći da rimske zidine
Opasuju jednog jedinog čoveka?
Kakav je Rim to, kakvo je to mesto
Kad je u njemu jedna ličnost samo?
O, ti i ja smo čuli od oceva
Da je jednom bio jedan Brut koji bi
Radije podneo da Rimom ovlada
Pakleni ñavo nego neki kralj.
BRUT: Da me voliš, ne sumnjam nimalo;
Na šta bi da me navedeš, to slutim;
Šta mislim o tom i o ovom dobu
Reći ću docnije. Zasad, ako smem
Zamoliti te kao prijatelj,
Ne podstrekavaj me dalje. Ono što si
Reko razmotriću; što budeš imao
Još da mi kažeš, ja ću saslušati
Strpljivo; naći ću podesnog vremena
Da čujem o tako krupnim stvarima
I da odgovorim. A dotle, dobri moj
Prijatelju, upamti i ovo:
Da bi Brut radije bio seljanin
No zvan sinom Rima u tim teškoćama
Koje nam, izgleda, vreme nameće.
KASIJE. Milo mi je što je moja slaba reč
Bar iskresala tu iskru iz Bruta.
(Dolazi CEZAR s pratnjom.)
BRUT. Igre su svršene, i Cezar se vraća.
KASIJE. Kad naiñu, povuci za rukav
Kasku; on će ti (na svoj jetki način)
Ispričati šta se dogodilo
Vredno pažnje.
BRUT. Hoću. Ali pogledaj,
Kasije, na Cezarovom čelu
Pečat gneva plamti, a svi su ostali
Pokunjeni ko grñene sluge.
Kalpurnija je bleda, a Ciceron
Gleda lasičinim, plamenim očima
Ko na Kapitolu, kad mu se u veću
Usprotive neki senatori.
KASIJE. Kaska će nam reći šta se zbilo.
CEZAR. Antonije?
ANTONIJE. Cezare?
CEZAR. Ja volim
Da imam oko sebe pune ljude,
Ljude glatka lica, što spavaju noću.
Onaj Kasije je mršav, kao gladan,
On suviše misli; takvi su opasni.
ANTONIJE. Ne boj ga se, Cezare, nije on
Opasan; to je plemenit Rimljanin,
I dobre naravi.
CEZAR. Kamo da je deblji!
No ne bojim ga se. A'l da mi je ime
Podložno strahu, ja ne znam čoveka
Od koga bih se više klonio
Nego li toga mršavog Kasija.
On čita mnogo, voli da posmatra,
Prozire sasvim dobro dela ljudi.
Ne voli igre ko ti, Antonije;
Ne sluša muziku. Retko se nasmeši,
A kad se smeši, kao da se ruga
Samome sebi, preziruć svoj duh
Što ga je moguće podstaći na sraeh.
Takvi u duši ne miruju nikad
Dok gledaju drugog većega od sebe;
Zato su opasni. Kazujem ti ono
Čega se treba bojati, a ne
Ono čega bih se ja bojao sam,
Jer ja sam uvek Cezar. Preñi mi
S desna, jer mi je ovo uvo gluvo.
Kaži pravo šta ti misliš o Kasiju.
(Truba. CEZAR i pratnja odlaze.)
KASKA. Povukao si me za togu. Hoćeš li
Da govoriš sa mnom?
BRUT. Da, Kaska. Reci mi
Šta se to danas dogodilo, te mi
Cezar toliko natmuren izgleda.
KASKA. Pa bio si s njime, zar ne?
BRUT. Onda ne bih
Pitao Kasku šta se dogodilo.
KASKA: Eto, ponudili su mu krunu; a kad mu je ponudiše,
on je odgurnu nadlanicom ovako; i onda narod poče klicati.
BRUT. A zašto je bilo ono drugo klicanje?
KASKA. Opet zbog toga.
KASIJE. Triput su klrcali; zašto treći put?
KASKA. Opet zbog toga.
BRUT. Zar mu je kruna triput nuñena?
KASKA. Vaistinu jeste, a on je triput odgurnuo, svaki put
nežnije no pre; i pri svakom oturanju moji čestiti susedi
su klicali.
KASIJE. Ko mu je nudio krunu?
KASKA. Antonije.
BRUT. Dragi Kaska, pričaj kako se to razvijalo.
KASKA. Da me obesite, ne bih umeo ispričati kako se razvijalo.
Same ludorije, nisam ni obraćao pažnju. Video sam Marka
Antonija kako mu nudi krunu; ali to nije ni bila kruna, već
jedan od ovih venaca; i, kao što rekoh, on je odgurnu prvi
put, ali pri svem tom on bi je, kako mi se činilo, rado zadržao.
Onda mu je on opet ponudi, a on je opet odbi, ali, po mom
mišljenju, vrlo je nerado skinuo prste s nje. Zatim mu je
on ponudi i treći put. On je i treći put odgurnu; i kad god
je odbio, rulja je urlala, pljeskala ispucanim rukama, bacala
uvis znojave kape, i izdisala toliko smrdljivog daha zato
što je Cezar odbio krunu, da to umalo nije ugušilo Cezara;
on se onesvestio i pao. A ja nisam smeo ni da se nasmejem,
jer sam se bojao da otvorim usta i da gutam taj okužen
vazduh.
KASIJE. Polako, molim te; zar se Cezar obneznanio?
KASKA. Pao je na trgu, pena mu je udarila na usta, i bio je nem.
BRUT. Sasvim moguće; on ima padavicu.
KASIJE. Ne, Cezar je nema; ali ti i ja
I vrli Kaska imamo padavicu.
KASKA. Ne znam šta misliš time, ali znam pouzdano da je
Cezar pao. Ako mu rulja nije poljeskala i zviždala, kako
joj se kad dopao, kao što rade s glumcima u pozorištu,
onda sam ja lažov.
BRUT. Šta je rekao kad je došao sebi?
KASKA. Kad je, pre no što je pao, video da se ono prosto krdo
raduje što je odbio krunu, razdrljio je okovratnik i pružio
im svoj grkljan da ga preseku. Da sam ja bio jedan od onih
zanatlija, ako ga ne bih uzeo za reč i učinio to, neka odem
u pakao medu nitkove. Zatim je pao. Kad je došao sebi,
rekao je: ako je učinio ili rekao išta neumesno, on moli
njihova blagorodstva da to pripišu njegovoj slabosti. Tri
ili četiri ženetine kraj mene uzviknuše: ,,Ah, dobra duša!"
i svesrdno mu oprostiše; ali se na njih ne treba obzirati,
one bi tako učinile i da im je majke proburazio.
BRUT. I posle toga je otisao onako natmuren?
KASKA. Da.
KASIJE. Je li Ciceron štogod govorio?
KASKA. Jeste, govorio je grčki.
KASIJE. Šta je rekao?
KASKA. E, ako bih vam to kazao, nikad vam više ne bih smeo
u oči pogledati. Ali oni koji su ga razumeli, smeškali su se
jedni na druge i vrteli glavom. Što se mene tiče, za mene je
to bilo grčki. Mogu vam reći još jednu novost: Marul
i Flavije su pritvoreni, zato što su skidali trake s Cezarovih
kipova. Zdravo da ste! Bilo je još kojekakvih ludorija, kad
bih samo mogao da se setim.
KASIJE. Hoćeš li, Kaska, da noćas večeramo kod mene?
KASKA. Ne mogu, obećao sam drugome.
KASIJE. Hoćeš li sutra da ručaš sa mnom?
KASKA. Hoću, ako budem živ, ako ti ostaneš pri tome, i ako ti
ručak bude dobar.
KASIJE. Dobro, čekaću te.
KASKA. Čekaj me. Ostajte zdravo obojica.
(Ode.)
BRUT. Kako je postao tupav! A bio je
Živa vatra kad besmo u školi.
KASIJE. Takav je i sad na delu u svakom
Plemenitom i smelom podvigu,
A pravi se tromim. Ta nezgrapnost
Razboritosti njegove je začin,
I podstiče ljude da mu reči svare
S više gotovosti.
BRUT. Tako je. A sad
Ostavljam te. Ako sutra želiš
Da govoriš sa mnom, ja ću doći tebi;
Ili, ako hoces, doñi ti kod mene.
Čekaću te.
KASIJE. Hoću. Ti dotle razmišljaj
O našem svetu.
(BRUT odlazi.)
Plemenit si, Brute,
Ali vidim da se tvoj čestit duh daje
Odvratiti od svoje sklonosti;
Zato je dobro da se plemeniti
Druže uvek sa sebi sličnima;
Jer ko je čvrst da se ne može zavesti?
Cezar mene mrzi, ali Bruta voli.
Da sam ja Brut sada, a on Kasije,
Brut ne bi mogo da utiče na me.
Noćas ću Brutu kroz prozor baciti
Pisma različitih rukopisa,
Kao da su od raznih grañana:
U svima će se visoko ceniti
Brutovo ime, i nagovestiti
I Cezarovo vlastoljublje još.
A tada nek se Cezar dobro drži,
Jer naše će ga ruke da sahrane,
Il' ćemo još gore doživeti dane.
(Ode.)

SCENA TREĆA

Rim. Ulica.
 
(Grmi i seva. Sa suprotnih strana dolaze KASKA i CICERON)
 
 
CICERON. Dobro veče, Kaska; jesi l' otpratio
Cezara domu? Zašto si bez daha?
I zašto si tako unezveren?
KASKA. Zar nisi uzbuñen kad se zemljin sklop
Trese ko laka i labava stvar?
O Cicerone, gledao sam bure
Kad hučni vetar cepa stari hrast;
I gledao sam slavoljubivi
Okean kad se nadima i besni
I peni, da bi se uzdigo oblaku.
Al' nikad nisam, kao ovu noć,
Išao po buri koja ognjem pljušti;
Ili je na nebu meñusobni rat,
Ili je obesni svet bogove sve
Razjario da će uništiti nas.
CICERON. Jesi li još štogod čudno video?
KASKA. Običan rob jedan, iz viñenja ga znaš,
Podiže levicu koja se zapali,
I plamtela je ko dvaest buktinja,
Ali mu ruka, neosetljiva
Za vatru, osta neizgorela.
Pa onda (otada nisam vraćo mač
U korice) baš kod Kapitola,
Sreo sam lava koji se izbulji
Na mene, ali proñe jarosno
Ne dirnuvši me. U jednoj gomili
Zbijeno sto žena, bledih kao smrt,
Izbezumljenih od straha, klelo se
Da su videle da ognjeni ljudi
Idu ulicama. Juče je na trgu
U samo podne sova kreštala.
Kad se ta čudna znamenja pokažu,
Nek niko ne kaže „ima razloga
Za to; prirodno je"; jer verujem da su
To kobni znaci zemlji gde se jave.
CICERON. Ovo vreme, zbilja, ima čudnu ćud;
Al' ljudi tumače sve na način svoj,
Nezavisno od smera pojava.
Hoće li Cezar sutra na Kapitol?
KASKA. Da; rekao je Antoniju da ti
Poruči da će sutra biti tamo.
CICERON. Laku noć onda, Kaska; ovo nebo
Uznemireno ne dopušta šetnju.
KASKA. Zbogom, Cicerone.
(CICERON odlazi. Dolazi KASIJE.)
KASIJE. Ko je tamo?
KASKA. Rimljanin.
KASIJE. Po glasu,
To je Kaska.
KASKA. Imaš dobro uvo,
Reci, kakva je ovo noć, Kasije?
KASIJE. Prijatna vrlo za čestite ljude.
KASKA. Ko ikada vide takvu pretnju neba?
KASIJE. Onaj što vide proroke zemaljske.
A ja sam išao ulicama sam,
Izlažući se strašnoj noći toj,
Razdrljen, kao što me vidiš, Kaska,
I otkrivo grudi svoje gromu tom;
A kad se činilo da račvasta, plava
Munja razdire sam nebeski svod,
Hitao sam da joj meta budem ja.
KASKA. Zašto si nebo toliko kušao?
Za ljude je da strepe i dršću
Kad višnji bogovi tim znacima šalju
Glasnike takve da nas zastrašuju.
KASIJE. Tupav si, Kaska; a životne iskre
Potrebne svakom Rimljaninu nemaš,
Ili se ne služiš njima. Ti si bled,
Unezveren, uplašen i sav
U čudu zbog čudnog nestrpljenja neba.
Al' ako razmotriš pravi uzrok otkud
Sve te vatre, sve te lebdeće aveti,
Što starci, budale i deca proriču,
Zašto se ptice i zveri odmeću
Od karaktera svog soja, i zašto
Svi stvorovi menjaju navike,
Uroñenu prirodu, i sve se
U čudovišno nešto izvrgava, —
Videćeš da im je nebo ulilo
Taj duh, da bi bili oruñe za strah
I opomena nekom čudovišnom
Stanju. Sad bih ti, Kaska, mogao
Imenovati čoveka što najpre
Liči na ovu jezovitu noć
Što grmi, seva, otvara grobove
I riče ko onaj lav na Kapitolu.
Po ličnoj snazi on nije moćniji
Od tebe ni mene; al je koban, strašan
Kao svi čudni izlivi prirode.
KASKA. Na Cezara misliš, je l' tako, Kasije?
KASIJE. Bio on ko bio. Rimljani i sad
Imaju iste mišice, udove
Ko preci njini. Al' teško našem dobu!
Duh otaca naših mrtav je, a duh
Matera naših upravlja sad nama;
Naš jaram i naša strpljivost kazuju
Da smo kao žene.
KASKA. Govore zaista
Da senatori nameravaju
Da sutra zakralje Cezara, i on će
Nositi krunu na moru i kopnu,
Svud sem Italijom.
KASIJE. Znam gde ću tad zabosti ovaj nož;
Kasije će spasti Kasija od ropstva.
Bogovi tako čine slabe moćnim,
Bogovi tako tirane poraze.
Ni kamene kule, ni zidine tučne,
Ni zagušljiva tamnica, ni jak
Gvozdeni okov neće zadržati
Snagu duha; jer život, već sit
Tih zemnih stega, ima uvek moći
Da se oprosti svega. Kad ja znam
Ovo, nek onda zna i ceo svet
Da onaj deo tiranstva što trpim
Mogu da zbacim sa sebe kad hoću.
(Grmljavina još traje.)
KASKA. Mogu i ja: tako nosi svaki rob
U svojoj ruci moć da svoje ropstvo
Ukine.
KASIJE. Pa što je Cezar tiranin?
Bednik! Znam da ne bi bio vuk
Da ne vidi da su Rimljani ko ovce,
Niti bi bio lav da Rimljani
Nisu srne. Ko hoće da brzo
Zapali moćnu vatru, počne slabim
Slamčicama. Kakva rita je taj Rim,
Kakvo ñubre, kakav otpadak kad služi
Ko bedno gorivo da se njim obasja
Ništavilo kao što je Cezar!
Ali, o tugo, kud si me odvela?
Govorim možda dobrovoljnom robu;
Onda ću morati da odgovaram
Za ovo. Ali ja sam naoružan
I ravnodušan spram svake propasti.
KASKA. Ti Kaski govoriŠ, čoveku što nije
Dostavljač podli. Evo moje ruke.
Povedi stranku, da izleči zlo.
I noga će mi ići ukorak
Sa onim koji najdalje otide.
KASIJE. Pogodba je zaključena. Znaj,
Kaska, da sam podstakao već
Neke od najuglednijih Rimljana da sa mnom
Preduzmu pothvat častan i opasan.
Znam da me oni sada čekaju
U Pompejevom Predvorju; jer sad
U ovoj strašnoj noći nikog živog
Po ulicama nema; neba lik
Sličan je delu krvavom, plamenom,
Stravičnom, koje pripremamo mi.
(Dolazi CINA)
KASKA. Skloni se za tren neko nam dolazi.
KASIJE. To je Cina, znam ga po hodu njegovom.
On je naš. Cina, kuda žuriš tako?
CINA. Da nañem tebe. Ko je to? Metel Cimber?
KASIJE. Ne, to je Kaska; i on je sa nama.
Čekaju li me, Cina?
CINA. Milo mi je.
Kakva je ovo stravična noć! Nas
Dva-tri videsmo čudne prizore.
KASIJE. Čekaju li me? Reci.
CINA. Čekaju.
O Kasije, kad bi mogo samo
Da pridobiješ i vrloga Bruta
Na našu stranu —
KASIJE. Ne brini. Dobri Cina,
Uzmi ovu cedulju i gledaj
Na pretorsku stolicu da je staviš,
Gde će je samo Brut moći da nañe;
A ovu mu ubaci kroz prozor;
Ovo voskom zalepi za kip
Staroga Bruta. Kada to svršiš, doñi
U Pompejanum; tu ćeš naći nas.
Jesu li tamo i Decije Brut
I Trebonije?
CINA. Svi sem Cimbera;
On ode tvojoj kući da te zovne.
Požuriću da stavim cedulje
Kao što si mi rekao.
KASIJE. Kad svršiš,
U Pompejevo pozorište doñi.
(CINA odlazi.)
Hajdemo, Kaska; ti i ja, pre zore,
Videćemo Bruta u njegovom
Domu. Tri četvrti njegove su naše,
A pri prvom susretu će on
Pripasti sav nama.
KASKA. O, on je u srcu
Čitavog naroda; i ono što bi nama
Bilo upisano u greh, to bi njegov
Ugled, kao moćna alhemija baš,
Pretvorio u čast i vrlinu.
KASIJE. Njegovu vrednost, ko i njega samog
I potrebu našu sasvim dobro shvataš.
Hajdmo, ponoć proñe; pre svanuća još
Probudićemo ga i pridobiti.
(Odlaze.)

DRUGI ČIN

SCENA PRVA

Rim. Brutov vrt.
 
(Ulazi BRUT.)
 
 
BRUT. O Lucije, hej!
Ne mogu po toku zvezda da ocenim
Koliko je još do zore. Lucije,
Čuješ li? Ja bih voleo da imam
Tu manu da spavam toliko duboko.
Hej, Lucije, hej! Probudi se, velim!
Lucije!
(Dolazi LUCIJE.)
LUCIJE. Jeste me zvali, gospodaru?
BRUT. U radnu sobu sveću mi odnesi,
Kada je zapališ, doñi da me zovneš.
LUCIJE. Hoću, gospodaru.
(Ode.)
BRUT. To mu traži smrt.
Razloga ličnog nemam da nasrnem
Na njega, već samo opšteg dobra radi.
On bi krunu hteo; ali je pitanje
Kolko bi mu narav izmenilo to.
Sunčan dan izleže guju, zato treba
Oprezno gaziti. Dati mu krunu? — to —
Al' time mu zbilja dajemo žaoku
Kojom će po volji nanositi zla.
Zloupotreba je veličine kada
Od savesti svoju odvajamo moć.
A kod Cezara, pravo reći, ne znam
Da je razum ikad nadvladala strast.
Ali je opšte iskustvo da skromnost
Mladom slavoljublju za lestvicu služi.
Onaj što se penje okreće joj lik;
Al' kad se popne na vrh, on okrene
Leña lestvicama, gleda u oblake,
I prezre prečage kojim se peo.
Tako bi nešto i Cezar mogao.
Al' da ne bi mogo, ti ga preduhitri.
Napad se na njega ne može pravdati
Tim što je on sada; al' kaži ovako:
Ako se to što je on sada uveća,
Odvešće ga u krajnost tu i tu;
Zato ga smatraj ko zmijino jaje
Što će, izleženo, biti isto zlo
Koje i soj njegov; ubij ga u ljusci!
(Dolazi LUCIJE.)
LUCIJE. Gospodaru, sveća gori vam u sobi.
Tražeći kremen na prozoru, nañoh
Ovo pismo, ali pouzdano znam
Da nije bilo kad odoh da spavam.
(Daje mu pismo.)
BRUT. Idi u postelju sad; još nije dan.
Jesu li Martovske Ide sutra, momče?
LUCIJE. Ne znam, gospodaru.
BRUT. Vidi u kalendaru,
Pa mi javi.
LUCIJE. Hoću, gospodaru.
(Ode.)
BRUT. Meteori fijuču vazduhom
I svetle tako da mogu da čitam.
(Otvori pismo i čita.)
„Brute, ti spavaš; probudi se, vidi
Samog sebe. Zar da Rim ... i tako dalje.
Govori, udari, spasi! Bmte, spavaš;
Probudi se!" Ovakvi podstreci
Često su bacani tako da ih nañem.
„Zar da Rim . .." Na ovo moram ovo reći:
Zar da Rim strahuje od jednog čoveka?
Ko, Rim? Moji preci s ulica su Rima
Tarkvinija prognali kad se on
Nazvao kraljem. „Govori, udari,
Spasi!" Da li me mole da govorim
I udarim? Rime, ja ti obećavam,
Ako će od toga dolaziti spas.
Da će ti Brut dati sve ono što tražiš.
(Dolazi LUCIJE)
LUCIJE. Mart je potrošio četrnaest dana,
Gospodaru.
(Kucanje spolja.)
BRUT. Dobro. Idi kapiji;
Neko kuca.
(LUCIJE odlazi.)
Otkad me Kasije
Prvi put protiv Cezara podstače,
Ni trenuo nisam. Od prvog nagona
Do izvršenja užasnog dela
Vreme je ko mora ili gnusan san:
Duh i smrtna oruña su tad
U veću i u duši čovekovoj,
Kao u kakvoj maloj kraljevini,
Tada nastaje stanje pobune.
(Dolazi LUCIJE)
LUCIJE. Gospodaru, pred vratima je vaš
Zet Kasije; želi da vas vidi.
BRUT. Je li sam?
LUCIJE. Nije, gospodaru, s njim je
Više njih.
BRUT. Da li ih ti poznaješ?
LUCIJE. Ne,
Gospodaru, nabili su kape
Do ušiju, a pola lica skrili
Togama, te ih nisam mogao
Poznati po njihovom izgledu.
BRUT. Nek udu.
(LUCIJE odlazi.)
To je stranka. O zavero, zar se
Stidiš da pokažeš svoje lice čak
I noću, kad su zla najslobodnija?
Gde ćeš po danu naći pećinu
Dovoljno mračnu za tvoj grozni lik?
Pa ne traži je, zavero; sakrij ga
Osmesima i pristupačnošću;
Jer da se sa pravim likom pojaviš
Ni sam Ereb ne bi bio tako taman
Da te sakrije od osujećenja.
(Ulaze zaverenici: KASIJE, KASKA, DECIJE, CINA, METEL CIMBER
i TREBONIJE)
KASIJE. Odveć smo smeli spram odmora tvog.
Dobro jutro, Brute. Da li ti smetamo?
BRUT. Ustao sam već ima čitav sat,
A budan bio celu noć. Da l' znam
Te ljude koji s tobom dolaze?
KASIJE. Da, sve; i nema tu jednog čoveka
Što te ne poštuje, što ne bi želeo
Da o sebi imaš ono mišljenje
Koje o tebi svaki plemeniti
Rimljanin gaji. Ovo je Trebonije.
BRUT. Dobro došao!
KASIJE. Ovo je Decije
Brut.
BRUT. I on nam dobro dolazi.
KASIJE. To je Kaska, to Cina, a to
Metel Cimber.
BRUT. Dobro došli svi.
Kakva li to budna briga razdvaja
Noć i vaše oči?
KASIJE. Molim, jednu reč
(KASIJE i BRUT šapuću.)
DECIJE. Tamo je istok; sviće li dan onde?
KASKA. Ne.
CINA. Izvinite, gospodine, sviće.
One sive pruge što krase oblake
Vesnice su dana.
KASKA. Oba se varate.
Sunce se raña gde upirem mač,
A to je prilično južnije, zbog mladog
Doba godine. Posle dva meseca
Ono će prvi svoj bacati zrak
Severnije; a pravi je istok
Tamo gde Kapitol.
BRUT. Svi mi opet dajte
Posebno ruku.
KASIJE. I zakunimo se
U našu odlučnost.
BRUT. Ne, zakletvu ne.
Ako je slab podstrek brižnih ljudi lik,
Patnja naših duša, našeg doba zlo, —
Onda prekidajmo odmah, pa nek svak
Ide u svoje lenjo legalo.
Nek dalekovido tiranstvo krstari
Visoko, dok na svakog doñe red
Da nastrada. Ali, ako podstrek taj,
Kao što mislim, sadrži dovoljno
Ognja da zapali strašljivce, da ženske
Mekušne duše hrabrošću prekali, —
Šta će nam, zemljaci, druga ostruga,
Sem naše stvari, da stignemo spas?
Našto nam druge zaloge sem reči
Rimljana koji izdati je neće?
I što će nam druga zakletva sem zavet
Što čast daje časti da će tako biti,
Il' da ćemo za to izginuti svi?
Zaklinjite žrece, slabe, prevrtljivce,
Nemoćne, stare strvine, i one
Trpeljive duše što poštuju zlo.
Za lošu stvar loše zaklinjite ljude;
Al' ne kaljajte vrlinu nam dela
Ni neustrašivu hrabrost našeg duha
Misleći da nam treba zakletava,
Kad je i kap krvi časnom Rimljaninu
Višestrukim kriva kopilanstvom
Pogazi l' najmanju čest svog obećanja.
KASIJE. A šta ćemo sa Ciceronom? Da li
Da ga okušamo? Mislim da bi on
Bio čvrsto uz nas.
KASKA. Ne bi ga valjalo
Izostaviti.
CINA. To nipošto ne.
METEL. Pridobijmo ga. Srebrna mu kosa
Dobar će ugled nabaviti nama
I kupiti glasove da hvale
Naša dela. A ljudi će reći:
Njegov um je upravljao našim
Rukama; naša mladost i žustrina
Neće se videti, jer će ih sakriti
Njegova ozbiljnost.
BRUT. Ne pominjite njega.
Ne smemo mu se poveriti; neće
On ni za čim poći ako drugi počnu.
KASIJE. Izostavite ga onda.
KASKA. On je zbilja
Nepodesan.
DECIJE. Da li niko drugi
Sem Cezara neće biti diran?
KASIJE. Decije, dobro si pomenuo to.
Mislim nije zgodno da Marko Antonije
Nadživi Cezara što ga toliko voli.
U njemu bismo imali lukavog
Spletkaša; a vi znate, kad bi on
Iskoristio svoja sredstva sva,
Da bi mogao otići daleko
I škoditi svima nama. Da se to
Izbegne, neka sa Cezarom padne
I Antonije.
BRUT. Kaju Kasije,
Odveć bi nam krvav izgledao put,
Kad bismo, posle odrubljene glave,
I udove iskasapili još,
Ko što pri ubistvu često čini gnev,
A zloba potom; jer je Antonije
Cezarov ud samo. Prinosimo žrtve,
Ali nemojmo kasapiti, Kaju.
Mi smo svi ustali na Cezarov duh,
A u ljduskom duhu ne postoji krv.
O, kad bi Cezarov savladali duh,
A da Cezara ne raskomadamo!
Al' se Cezarova krv proliti mora.
Vrli prijatelji, ubijmo ga smelo,
Ali ne gnevno; isecimo ga kao
Žrtvu bogovima, a ne kasapimo
Ko strv za paščad. Neka srca naša,
Kao što čine vešti gospodari,
Podbodu sluge svoje na čin besa,
Pa ih posle kore. To će našem činu
Davati izgled nužde, a ne zlobe;
A kad se tako prikaže, zvaće nas
Spasiocima, a ne ubicama.
A što se tiče Marka Antonija.
Ne mislite na njega, jer on
Ne može ništa učiniti više
No Cezarova ruka kada glava
Cezarova padne.
KASIJE. Ipak ga se bojim,
Jer u njegovoj dubokoj ljubavi
Prema Cezaru —
BRUT. Ah, dobri Kasije,
Ne misli na njega. Ako voli baš
Cezara, sve što može učiniti
To je samom sebi: može tugovati
I ubiti se zbog Cezara. Ali
To bi bilo mnogo tražiti od njega,
Jer je odan igri, razvratnom veselju
I društvu.
TREBONIJE. Nemojmo bojati se njega;
Nek ne umre, neka živi; jer će on
Docnije tome smejati se sam.
(Izbija časovnik.)
BRUT. Mir! Brojte časove.
KASIJE. Izbilo je tri.
TREBONIJE. Vreme je rastanku.
KASIJE. Al' se ne zna još
Hoće li Cezar danas izlaziti.
U poslednje je vreme sujeveran,
Suprotno ranijem uverenju svom
O maštarijama, snu i znamenjima.
Možda će ga stravične pojave,
Užas ove noći, ili auguri
Zadržati od Kapitola danas.
DECIJE. Ne boj se. Ako je rešen da ne ide,
Odvratiću ga od te odluke.
On voli da sluša da se nosorozi
Hvataju na drvo, medved ogledalom,
Slonovi u jame, lavovi u mrežu,
A ljudi laskanjem. Ali kad mu kažem
Da mrzi laskavce, veli da ih mrzi,
A najviše je polaskan baš tad.
Pustite mene, jer umem da svijam
Ćud njegovu u pravcu povoljnom,
I u Kapitol ću dovesti ga ja.
KASIJE. Svi ćemo tamo da ga dopratimo.
BRUT. Najdocnije u osmi sat, je li?
CINA. Najdocnije tada, i da doñu svi.
METEL. Kaj Ligarije mrzi Cezara,
Jer ga je grdio što hvali Pompeja,
Čudi me da se niko nije njega
Setio.
BRUT. Pa, dobri Metele, otidi
Ti do njega; on me mnogo voli,
A zaslužio sam; samo ga pošalji
Ovamo, pa će on biti uz nas.
KASIJE. Zora nas zatiče ovde. Mi idemo,
Brute. Prijatelji, raziñite se sad,
Ali svi pamtite što smo dokonali
I pokažite se pravim Rimljanima.
BRUT. Gospodo dobra, izgledajte orni
I veseli. Nek vam lik ne oda smer.
Držite se, ko rimski glumci naši,
Samouvereno i sa dostojanstvom.
Neka vam svima bude srećan dan.
(Odlaze svi sem BRUTA)
Momče! Lucije! Čvrsto spavaš? Neka!
Uživaj u medno teškoj rosi sna.
Ti nemaš slutnji ni uobraženja
Što stalna briga u mozak uvlači,
I spavaš duboko.
(Dolazi PORCIJA)
PORCIJA. Brute, mužu moj!
BRUT. Porcijo, šta ćeš? Ne valja za tvoje
Zdravlje da nežno telo sad izlažeš
Vlažnom i hladnom jutru.
PORCIJA. Ni za tvoje.
Ti si se, Brute, grubo iskrao
Iz moje postelje; sinoć si od stola
Ustao naglo i skrštenih ruku,
Razmišljajući i uzdišući hodo
Gore-dole. A kad te upitah
Šta je, ti si me mrko pogledao.
Opet upitah, a ti se počeša
Po glavi, i lupi nogom nestrpljivo.
A kad te saleteh, ti ne odgovori,
Već gnevnim pokretom rake dade znak
Da te ostavim. Tako i učinih.
Plašeći se da ti ne povećam bar
To nestrpljenje što je izgledalo
Da je na vrhuncu, a uz to sa nadom
Da je to ispad ćudi prolazne
Što čas svoj ima u svakom čoveku,
To ti ne da da jedeš, govoriš,
Ni da spavaš; i da ti je lik
Izmenjen time koliko i narav,
Ne bih te mogla ni poznati, Brute,
Reci mi uzrok tome jadu svom.
BRUT. Nisam dobrog zdravlja, eto, to je sve.
PORCIJA. Brut je mudar, i kad ne bi bio
Dobrog zdravlja, on bi preduzeo
Mere da ga leči.
BRUT. Pa ja to i činim,
Porcijo dobra; idi u postelju.
PORCIJA. Je li Brut bolestan? Pa je li tad zdravo
Razdrljen ići, udisati vazduh
Hladnog jutra? Zar bi bolan Brut
Iz ugodne se postelje iskrado
Da prkosi podmukloj kužnosti
Noći, i da bolest pojačava
Izlaganjem nečistom vazduhu
Što kostobolju stvara? Ne, moj Brute,
U duši ti je neka teška mora
Koju ja po pravu i časti svog mesta
Treba da znam. Klečeći te molim
Svojom nekada hvaljenom lepotom,
Svim zakletvama tvoje ljubavi,
Velikim zavetom što nas je spojio
U jedno telo i dušu, da kažeš
Meni, tvome drugome ja, tvojoj
Polovini, što si brižan i koji su
Ti ljudi što ti noćas dolaziše
— Beše ih šest-sedam — koji su svoj lik
Sakrivali i od same tame.
BRUT. Ne kleči, nežna Porcijo.
PORCIJA. Ja ne bih
Imala potrebe, da si nežni Brut.
Reci, Brute, da li bračni ugovor
Brani da znam tajne što se tebe tiču?
Jesam li ja tvoje drugo ja donekle,
Ograničeno, da bih s tobom bila
Za trpezom, da ti sladim postelju,
I da ponekad progovorim s tobom?
Stanujem li samo u predgrañu
Naslade tvoje? Ako je to tako,
Porcija je samo milosnica
Brutova, a ne žena njegova.
BRUT. Ti si moja verna, moja časna žena;
Draga si mi kao te rumene kapi
Što moje tužno srce pohode.
PORCIJA. Da je tako, znala bih tu tajnu.
Jesam žena, ali žena slavnog Bruta;
Jesam žena, ali žena dobrog glasa,
Katonova kći sam. Misliš li da nisam
Jača od svog pola kada imam takvog
Oca i takvog muža? Reci mi
Svoje misli, ja ih neću odati.
Izvršila sam ogled s otpornošću,
Zadala sebi ranu u butinu;
Pa kad nju strpljivo podnosim, zar neću
Moći da čuvam tajnu muža svog?
BRUT. O bogovi, učinite me vi
Dostojnim ove plemenite žene!
Slušaj, čuj! Neko kuca, Porcijo,
Idi unutra za časak. Uskoro
Tajnu će mi srca znati tvoje grudi.
Saopštiću ti sve što sam preduzo
I šta znače tužne brazde čela mog.
Brzo me ostavi.
(PORCIJA odlazi. Dolazi LUCIJE, a zatim KAJ LIGARIJE.)
Lucije, ko kuca?
LUCIJE. Neki bolestan čovek želi k vama.
BRUT. Kaj Ligarije, o kome je Metel
Govorio. Idi, momče. Kako si,
Kaju Ligarije?
KAJ LIGARIJE. Primi dobro jutro
S onemoćalog jezika.
BRUT. O kakav
Čas si izabrao, hrabri Kaju moj,
Da se razboliš! Kamo da si zdrav!
KAJ LIGARIJE. Bolestan nisam, ako Brut sad smera
Neki podvig koji iziskuje čast.
BRUT. Ja takav podvig spremam, Ligarije,
Ako ti je uvo zdravo da ga čuje.
LIGARIJE. Tako mi sviju bogova što im se
Rimljani klanjaju — odbacujem bolest.
Dušo Rima, hrabri sine časna roda!
Ti mi, ko čarobnik, umrtvljeni duh
Ožive. Sad mi naredi da jurnem,
Pa ću pokušati što je nemoguće,
I svladati to. Šta će da se radi?
BRUT. Ono od čega će ozdraviti bolni.
LIGARIJE. A nema li i ponekih zdravih
Kojima se mora bolest zadati?
BRUT. Moraćemo i to. A šta je to, Kaje,
Otkriću ti dok budemo išli
Onome kome se to mora desiti.
LIGARIJE. Poñi; ja ću s tobom, s novo razbuktanim
Srcem, da uradim — ja još ne znam šta;
Al' dovoljno je da me vodi Brut.
BRUT. Onda hajde!
(Grmljavina. Odlaze.)

SCENA DRUGA

Rim. Cezarov dom.
 
(Grmi i seva. Ulazi CEZAR u nočnom ogrtaču.)
 
 
CEZAR. Ni nebo ni zemlja nisu mirovali
Noćas. Kalpurnija triput je u snu
Viknula: „Upomoć! Ubiše Cezara!"
Ko je to tamo?
(Ulazi SLUGA)
SLUGA. Gospodaru moj?
CEZAR. Idi i reci žrecima da odmah
Prinesu žrtvu, pa mi javi šta su
Zaključili.
SLUGA. Hoću, gospodaru.
(Ulazi KALPURNUA)
KALPURNIJA. Šta smeraš, Cezare? Misliš izlaziti?
Danas se nećeš krenuti van kuće.
CEZAR. Cezar će ići. Svaka pretnja može
Smelo mi samo u leña gledati;
Kad mi lice vidi, tad je poražena.
KALPURNIJA. Cezare, nikad nisam pridavala
Važnost znamenjima, ali me sad plaše.
Tu je jedan što priča — sem onog
Što smo mi čuli, videli — o strašnim
Prizorima što je straža videla.
Lavica se na sokaku okotila;
Groblje se otvori izbacujući mrtve;
U oblacima ognjeni su borci,
Strahoviti, u ubojnom stroju
I četama, vodili svoj rat,
A nad Kapitolom lio krvi dažd;
Vreva bitke prolamaše vazduh;
Konji su njiskali, a samrtnici svud
Ječali; aveti vriskale, cičale
Po ulicama. O Cezare, te
Stvari su čudne, i ja ih se plašim.
CEZAR. Ko može izbeći ono što mu moćni
Bogovi dosude? Al' će Cezar ipak
Ići, a ta se znamenja odnose
Na Cezara kao i na ceo svet.
KALPURNIJA. Kad prosjaci umiru, komete
Ne javljaju se; a kraljevsku smrt
Objavljuju vatre neba.
CEZAR. Kukavice
Mru mnogo puta i pre svoje smrti;
Junak okusi samo jednom smrt.
Od svih čuda za koja sam čuo
Najčudniji je možda ljudski strah,
Iako ljudi vide da će smrt,
Taj neminovni kraj, doći kad tad.
(Ulazi SLUGA.)
Šta auguri kažu?
SLUGA. Ne bi hteli
Da izlazite danas. Kad su drob
Iz prinesene žrtve vadili,
Nisu mogli naći srce u toj zveri.
CEZAR. Bogovi hoće time da postide
Strašljivost: Cezar bi bio zver bez srca
Ako bi iz straha osto danas doma.
Ne, Cezar će ići. Opasnost dobro zna
Da je Cezar od nje opasniji još.
Mi smo dva lava okoćena istog
Dana — ja stariji i zato strašniji.
Cezar će ići.
KALPURNIJA. Avaj, gospodaru,
Ponzdanje ti je progutalo mudrost.
Ne idi danas. Reci da je tebe
Kod kuće zadržo moj strah, a ne tvoj.
Pošljimo u Senat Marka Antonija;
On će reći da ti danas nije dobro.
Dopusti da te na kolenima molim.
CEZAR. Marko Antonije će reći da sam ja
Bolestan. Da bih tebi ugodio,
Ostaću kod kuće.
(Ulazi DECIJE)
Evo Decija;
On će im to reći.
DECIJE. Svako dobro želim,
Cezare. Dobrojtro vrli, Cezare.
Dolazim da te otpratim u Senat.
CEZAR. U dobar čas doñe da senatorima
Odneseš pozdrav moj i da im kažeš
Da danas neću doći; da ne mogu,
To bi laž bila; da ne smem, još veća.
Neću doći danas. Tako im poruči,
Decije.
KALPURNIJA. Red da je bolestan.
CEZAR. Da Cezar laž pošlje? Zar sam ja toliko
Ispružio ruku u osvajanjima,
Da bih se plašio da bradonjama sedim
Istinu kažem? Reci im, Decije,
Da Cezar neće da doñe. .
DECIJE. Cezare
Moćni, reci mi neki razlog bar,
Da mi se ne smeju kad im tako kažem.
CEZAR. Razlog je u mojoj volji da ne doñem;
To je za Senat dovoljno. Al' radi
Tvog zadovoljenja, reći ću ti zašto,
Jer te volim. Moja žena, Kalpurnija,
Zadržava me da ostanem doma.
Snila je noćas da iz kipa mog,
Kao iz kladenca sa stotinu lula,
Čista krv lije, a mnogi Rimljani
S osmehom dolaze da peru u njoj
Ruke svoje. Ona to smatra za znak
I opomenu bliske nesreće;
I klečeći me molila da danas
Ostanem na domu.
DECIJE. Ali je taj san
Potpuno krivo protumačen baš,
Jer on je lepa i srećna vizija:
Tvoj kip što lije krv na mnogo lula,
I Rimljani što se s osmehom u njoj
Peru, znači da će iz tebe sav Rim
Sisati svoju životvornu krv,
A velikaši će se grabiti za znake
I relikvije, ili spomene,
I časti. To znači Kalpurnijin san.
CEZAR. I ti si ga na taj način protumačio
Dobro.
DECIJE. I jesam, kad čuješ šta imam
Još da ti kažem. Senat je rešio
Da danas da krunu moćnome Cezaru.
Pošlješ li poruku da nećeš da doñeš,
On svoju odluku može da izmeni.
A neko može podrugljivo reći:
„Odložite Senat za drugu priliku,
Kad žena Cezara usni bolji san."
Ako se Cezar krije, zar se neće
Šaputati: „Gle, Cezar se boji!"
Oprosti, Cezare, usrdna me ljubav
Spram tebe goni da ti kažem to,
A razum mi je potčinjen ljubavi.
CEZAR. Kako sad izgleda budalast tvoj strah,
Kalpurnijo! Stidim se što sam se
Poveo za njim. Daj mi moju togu,
Jer hoću da idem.
(Ulaze BRUT, KAJ LIGARIJE, METEL, KASKA, TREBONIJE, CINA
i PUBLIJE)
Gle, i Publije
Doñe da me prati.
PUBLIJE. Dobrojtro, Cezare.
CEZAR. Dobro mi došao, Publije. Šta, šta,
I Brut mi je tako poranio?
Dobro jutro, Kaska. Kaju Ligarije,
Cezar ti nikad nije bio takav
Neprijatelj kao ta groznica
Koja te je smršala. Kolko je
Časova?
BRUT. Cezare, izbilo je osam.
CEZAR. Hvala vam na vašem trudu, ljubaznosti.
(Ulazi ANTONIJE).
Gle, Antonije, koji se veseli
Kasno u noć, ipak je ustao.
Dobro ti jutro, Antonije.
ANTONIJE. Moj
Plemeniti Cezare, i tebi.
CEZAR. Reci nek unutra bude spremno sve.
Kriv sam što toliko čekate na mene.
Kako si, Cina? Kako ti, Metele?
Za tebe imam, Trebonije, čitav
Sat razgovora. Ne zaboravi
Da doñeš k meni danas: budi blizu
Mene, da se setim.
TREBONIJE (za sebe). Hoću, Cezare.
I to tako blizu, da će ti najbolji
Prijatelji žaliti što nisam
Podalje bio.
CEZAR. Dobri prijatelji,
Uñite da malo vina popijete
Sa mnom, pa ćemo, kao prijatelji,
Zajedno odmah poći.
BRUT (za sebe). Pomisao
Da svako „kao" nije istinito,
Zadaje bola Brutovome srcu.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Ulica blizu Kapitola.
 
(Dolazi ARTEMIDOR, čitajući spis.)
 
ARTEMIDOR. „Cezare, čuvaj se Bruta; pazi na Kasija; ne
prilazi blizu Kaske; motri na Cinu; ne veruj Treboniju;
dobro pazi na Metela Cimbera; Decije Brut te ne voli;
učinio si nepravdu Kaju Ligariju. Svi ovi ljudi imaju samo
jedan smer, i on je uperen protiv Cezara. Ako nisi besmrtnik,
gledaj oko sebe; bezbrižna pouzdanost krči put zaveri.
Neka te štite moćni bogovi!
Tvoj odani prijatelj,
Artemidor."
Stajaću tu dok Cezar ne naiñe,
Pa ću mu ovo kao molbu dati.
Boli me što nikad vrlina ne živi
Van domašaja zlobnog suparništva.
Ako pročitaš ovo, o Cezare,
Živećeš; ako ne, onda ti grozi
Smrt, jer je usud s izdajom u slozi.
(Ode.)

SCENA ČETVRTA

Pred Brutovom kućom
 
(Dolaze PORCIJA i LUCIJE)
 
 
PORCIJA. Molim te, momče, trči do Senata,
I ne stoj radi odgovora; idi.
Što stojiš?
LUCIJE. Da čujem vaš nalog, gospoño.
PORCIJA. Htela bih da odeš tamo, da se vratiš
Ovamo ranije no što mogu reći
Šta ćeš da radiš. O čvrstino, budi
Uz mene. Stavi ogromnu planinu
Izmeñu mog srca i jezika! Imam
Čovečji duh, ali žensku moć. Kako je
Ženama teško da čuvaju tajnu!
Zar si još ovde?
LUCIJE. Gospo, šta da radim?
Da Kapitolu otrčim, je l' to?
Pa da se vratim amo, ništa drugo?
PORCIJA. Da, momče, donesi vest kako izgleda
Tvoj gospodar, jer je bolan otišao;
I dobro zapazi sve što Cezar radi,
Molioce što se uz njega tiskaju.
Oslušni, momče, kakva je to buka?
LUCIJE. Ništa ne čujem, gospoño.
PORCIJA. Molim te,
Oslušni dobro. Čuh buku, ko lom,
Sa Kapitola je vetar donosi.
LUCIJE. Zaista, gospo, ja ne čujem ništa.
(Dolazi PROROK)
PORCIJA. Hodi ovamo, čoveče. Odakle
Dolaziš?
PROROK. Od svoje kuće, gospoño.
PORCIJA. Koliko je sati?
PROROK. Oko devet, gospo.
PORCIJA. Je l' otišao Cezar na Kapitol?
PROROK. Još nije, gospo. Idem da zauzmem
Mesto da ga vidim kada proñe tamo.
PORCIJA. Imaš neku molbu za Cezara, je li?
PROROK. Imam, gospo, ako Cezar bude
Cezaru dobar da me sasluša:
Molim ga da bude sebi prijatelj.
PORCIJA. Možda znaš da mu se sprema neko zlo?
PROROK. Ne znam pouzdano, al' sa strahom slutim
Nesreću neku. Sad zbogom. Ovde je
Ulica tesna. Mnoštvo senatora,
Pretora, običnih molilaca, koje
Ustopice ide za Cezarom
Moglo bi skoro da uguši slaba
Čoveka. Idem na neko praznije
Mesto, da tamo govorim s velikim
Cezarom kada naiñe.
PORCIJA. Ja moram
Unutra. Avaj, kako li je slabo
Srce žene! Brute moj, neka ti nebo
Na pomoći bude u pothvatu tvom!
Mora da me je momak čuo! Brut
Ima molbu koju Cezar ne usvaja.
O, svest me napušta. Otrči, Lucije,
Pozdravi mi muža; reci da sam ja
Vesela, pa se vrati da mi kažeš
Šta ti je rekao.
(Odu u raznim pravcima.)

TREĆI ČIN =

SCENA PRVA

Rim. Pred Kapitolom.
 
(Trube. Ulaze CEZAR, BRUT, KASIJE, KASKA, DECIJE, METEL,
CIMBER, TREBONIJE, CINA, ANTONIJE, LEPID, ARTEMIDOR,
PUBLIJE, POPILUE, PROROK)
 
 
CEZAR. Martovske Ide su došle.
PROROK. Al', Cezare,
Još nisu prošle.
ARTEMIDOR. Zdravo, Cezare!
Pročitaj ovo pismo.
DECIJE. Trebonije
Moli, kad ti bude najugodnije,
Da pročitaš ovu molbu njegovu.
ARTEMIDOR. O moj Cezare, pročitaj moju prvo;
Jer ona se više tiče Cezara.
Pročitaj je, veliki Cezare.
CEZAR. Naposletku ono što se tiče nas.
ARTEMIDOR. Ne odlaži. Pročitaj je odmah.
CEZAR. Šta, je l' ovaj čovek lud?
PUBLIJE. Skloni se s puta.
KASIJE. Šta, zar vi svoje molbe namećete
Na ulici? Hajte na Kapitol.
('CEZAR i ostali ulaze u Senat.)
POPILIJE. Želim da vaš pothvat danas uspe.
KASIJE. Kakav to pothvat misliš, Popilije?
POPILIJE. Nek vam je srećno!
(Ostavlja ga i prilazi CEZARU.;
BRUT. Šta ti je to reko
Popilije Lena?
KASIJE. Želi da naš pothvat
Danas uspe. Bojim se da nam je
Smer otkriven.
BRUT. Gle kako prilazi
Cezaru: posmatraj.
KASIJE. Kaska, budi brz;
Jer se plašim da nas ne ometu.
Šta ćemo, Brute? Ako se za ovo
Saznalo, ili Kasije il' Cezar
Nikad se neće kući vratiti.
Ja ću se ubiti.
BRUT. Budi čvrst, Kasije.
Popilije Lena ne govori njemu
O našem smeru; jer, pogledaj, on se
Smeška, Cezar ne menja svoj lik.
KASIJE. Trebonije vrlo dobro zna kad mu je čas;
Pogledaj, Brute, odvodi Antonija.
(ANTONIJE i TREBONIJE odlaze.)
DECIJE. Gde je Metel Cimber? Neka odmah ide
Da svoju molbu podnese Cezaru.
BRUT. On je spreman; zbijte se uz njega,
Da mu pomognete.
CINA. Kaska, ti ćeš prvi
Dići na njega ruku.
CEZAR. Jesmo l' svi
Spremni? Kakva zla to Cezar i Senat mu
Treba da izleče?
METEL. Uzvišeni, moćni,
Veliki Cezare, Metel Cimber baca
Pred tvoje sedište ponizno mu srce —
(Klekne.)
CEZAR. Cimbere, moram da te preduhitrim.
To ponizno klanjanje, klečanje
Mogu zapaliti krv običnih ljudi
I prvobitnu odluku, presudu
Pretvoriti u neki dečiji zakon.
Ne zanosi se. Cezarova krv
Ne buni se tako, da bi njeno svojstvo
Otkravilo ono što topi budale —
Mislim: slatke reči, ponizno klanjanje
I podlačko pseće ulagivanje.
Tvoj brat je odlukom prognan: zato ako
Za njega se klanjaš i moliš i puziš,
Ćušnuću te sa svog puta kao psa.
Znaj da Cezar ne čini nepravo
Nit se bez razloga uveriti da.
METEL. Ima li nekog dostojnijeg glasa,
Da umilnije odjekne u uvu
Velikog Cezara nego što je moj
Rad povratka moga prognanoga brata?
BRUT. Ljubim ti ruku, Cezare, al' ne
Iz laskanja, već u molbi da Publije
Cimber dobije pravo da se vrati
Odmah.
CEZAR. Šta, Brut?
KASIJE. Oprosti, Cezare;
Cezare, oprosti: pred noge ti pada
Kasije, da moli za milost Publiju
Cimberu.
CEZAR. Da sam ko vi, ja bih lako
Bio ganut; kad bih mogao da molim,
Da bih ganuo nekog, i ja sam
Bio bih ganut; ali ja sam stalan
Kao Severnjača što u nepomičnoj,
Nemenljivoj prirodi na nebu
Nema svoga premca. Bezbrojne su iskre
Što krase nebesa; svaka od njih sja,
Ali samo jedna drži svoje mesto.
Tako i u svetu: ima mnogo ljudi,
A ljudi su od krvi i mesa,
I imaju razum; al' u broju tom
Ja znam samo jednog koji, nepobediv,
Drži svoj položaj, neuzdrman nikad
Nikakvim pritiskom. A da sam ja taj,
Pokazaću u malom i tim
Što nepokolebljiv bejah kad je Cimber
Prognan, pa takav ostajem i sad
Da ne bude vraćen.
CINA. Cezare —
CEZAR. Odlazi!
Zar bi ti hteo da podigneš Olimp!?
DECIJE. Veliki Cezare —
CEZAR. Zar ne kleči Brut?
KASKA. Onda, ruke mesto mene govorite!
(Bodu CEZARA)
CEZAR. Et tu, Brute — Onda padaj, Cezare!
(Umre.)
CINA. Osloboñenje! Sloboda! Tiranstvo
Mrtvo je! Trčite, objavite to
I razglasite po ulicama svud.
KASIJE. Na govornice! Vičite: „Sloboda,
Osloboñenje, spasenje!"
BRUT. Narode
I senatori, nemojte bežati,
I ne bojte se; ostanite mirni;
Slavoljublje je platilo svoj dug.
KASKA. Na govornicu, Brute!
DECIJE. Neka ide
I Kasije.
BRUT. A gde je Publije?5<>
CINA. Ovde, sasvim je pometen uzbunom.
METEL. Stojte svi čvrsto jedan uz drugoga,
Da ne bi neki prijatelj Cezarov —
BRUT. Ne treba odbrane.si Bodro, moj Publije!
Ni tebi nit ikom ne sprema se zlo.
Reci im, Publije.
KASIJE. Sad nas ostavi,
Da ne bi narod, kad jurne na nas,
I tvojoj starosti učinio zlo.
BRUT. Učini tako, i nek niko više
Ne odgovara za taj čin gem nas
Što ga izvršismo.
(Ulazi TREBONIJE.;
KASIJE. Gde je Antonije?
TREBONIJE. Pobegao je kući užasnut.
Ljudi, žene i deca zveraju,
Kukaju i trče ko na sudnji dan.
BRUT. Saznaćemo tvoju volju, sudbino.
Da ćemo umreti, to već znamo svi;
Ali čas smrti ili odlaganje
Njeno ima za ljude važnosti.
KASKA. Ko odseče dvadeset godina
Svog života, odseče to vreme
Straha od smrti.
BRUT. Usvojimo to,
Pa je smrt blagoslov: mi smo Cezarovi
Prijatelji, jer mu prekratismo strah
Od smrti. Rimljani, sagnimo se sad,
U Cezarovoj krvi operimo
Ruke do lakata, namažimo njom
Mačeve svoje, pa pravo na trg,
I mašući crvenim oružjem
Nad glavama svojim, uskliknimo svi:
„Osloboñenje, sloboda i mir!"
KASIJE. Sagnimo se i umijmo se onda.
Kroz koliko li će vekova odsada
Ovaj naš prizor uzvišeni biti
Igran u zemljama neroñenim još,
Na jezicima sada nepoznatim!
BRUT. Kolko će se puta u glumi proliti
Krv Cezarova koji leži sad
Ispružen pored Pompejevog kipa,
Nimalo važniji no običan prah.
KASIJE, I svaki put kada to bude, sve nas
Zaverenike će nazivati svet
Ljudima što su zemlji dali spas.
DECIJE. Pa hoćemo li da idemo sad?
KASIJE. Da, hajdemo svi sad. Neka vodi Brut,
A mi ćemo mu stope krasiti
Najsmelijim i najboljim rimskim
Srcima.
(Dolazi SLUGA.)
BRUT. Mir! Ko je to što dolazi?
Antonijev prijatelj.
SLUGA. Ovako
Naredi mi moj gospodar, Brate,
Da kleknem; ovako Marko Antonije
Reče da padnem ničice, i tako
Opružen po tlu da ti kažem ovo:
Brat je plemenit, mudar, hrabar, čestit;
Cezar beše moćan, smeo, veličanstven
I dobar. Reci da ja volim Bruta
I poštujem; reci da sam se bojao,
Poštovao, voleo Cezara.
Ako Brut jem5i da mu Antonije
Bez opasnosti može doći, da mu
Kaže što je Cezar zaslužio smrt,
Marku Antoniju neće nikad biti
Draži mrtav Cezar nego živi Brut,
I on će ići za sudbom i strankom
Plemenitog Bruta kroz nedaće sve
Po neutrvenom putu novog stanja
S potpunom vernošću srca svog. To kaže
Moj gospodar Antonije.
BRUT. Tvoj
Gospodar je mudar i hrabar Rimljanin.
Uvek sam ga za takvog smatrao.
Reci mu, ako izvoli da doñe,
Biće zadovoljen; i, tako mi časti,
Otići će netaknut odavde.
SLUGA. DoveŠću ga odmah.
(Ode.)
BRUT. Znam da će nam on
Prijatelj dobar biti.
KASIJE Voleo bih
Da tako bude; al' mi neki glas
U duši kaže: treba se bojati;
A moje se slutnje kobno obistine.
(Ulazi ANTONIJE)
BRUT. Ali evo nam dolazi Antonije.
Dobro došao, Marko Antonije.
ANTONIJE. O moćni Cezare, zar si na to spao?
Zar su sva tvoja osvjajanja, slava,
Trijumfi, pobede splasli na taj jad?
Zbogom. Ja ne znam, moćni, šta smerate,
Kome još mora da se pusti krv,
Ko je još odveć nadut od bolesti.
Ako sam ja to, nema pogodnijeg
Časa od časa Cezarove smrti,
Ni oruña i upola vrednog
Kao što su ti vaši mačevi
Natopljeni najčistijom krvlju
Ovoga sveta. Ako ste na mene
Kivni, molim vas da sad svoju volju
Zadovoljite, dok vam se krvave
Ruke još puše. Da živim tisuću
Leta, nikad neću biti voljniji
Da umrem, nit će mi biti pogodniji
I način smrti i mesto no tu
Kraj Cezara, i to pogubljen od vas
Koji ste cvet i voñi ovog doba.
BRUT. O Antonije, ne traži od nas
Smrt svoju. Mada izgledamo sad
Krvavi, svirepi, ko što ti se čini
Po krvavim nam rukama i činu
Izvršenom, ipak ti vidiš jedino
Te krvave ruke i taj njihov čin.
Ti ne vidiš naša srca, a ona su
Sažaljiva, i sažaljenje to
Jedino prema opštem dobru Rima —
Kao što vatra vatru izgoni,
A sažaljenje ništi sažaljenje —
Izvršilo je taj čin nad Cezarom.
Za tebe, Marko Antonije, naši
Mačevi imaju vrhove olovne.
Naše ruke, snažne u mržnji, i naša
Srca što su ti bratski naklonjena
Primaju te sa punom ljubavlju,
Mislima dobrim i poštovanjem svim.
KASIJE. Tvoj glas će biti jak kao ma čiji
Pri raspodeli novih počasti.
BRUT. Budi strpljiv samo, dok ne umirimo
Narod, jer on je van sebe od straha.
A onda ćeš saznati i razlog
Što postupih tako, mada sam Cezara
Voleo i kad ga moj ubode mač.
ANTONIJE. Ne sumnjam u vašu mudrost. Nek mi svak
Okrvavljenu ruku svoju pruži.
Prvo se rukujem s tobom, Marko Brute,
Pa s tobom, Kaju Kasije; pa onda,
Decije Brute, daj mi tvoju ruku;
Ti tvoju, Metele; i ti tvoju, Cina;
Pa zatim, hrabri Kaska, svoju daj;
I najzad, ne poslednju i po ljubavi,
I tvoju, dobri Trebonije moj.
Svi ste velikani — vaj, šta mogu reći?
Moj ugled na tako klizavom je tlu,
Da ću vam ja uvek izgledati kao
Kukavica ili kao laskavac.
Istina je da sam te voleo, Cezare!
Ako tvoj duh gleda sad na nas, neće li
Zaboleti te više nego smrt,
Kad vidiš da se Antonije tvoj
Miri i rukuje s krvavim rukama
Neprijatelja tvojih kraj tvog leša.
O najvrliji! Da imam očiju
Koliko ti rana, pa da liju suze
Kao one tvoju krv, to bi mi bolje
Pristajalo nego da sklapam taj mir
S dušmanima tvojim. Oprosti, Julije!
Jelene dični, ulovljen si ovde;
Ovde si pao; ovde stoje lovci
Umrljani klanjem i okrvavljeni
Krvlju tvog života. Svete, ti si tom
Jelenu bio Šuma, a on tebi
Srce tvoje. Kako ko jelen, ubijen
Od velikaša mnogih, ležiš tu!
KASIJE. Marko Antonije —
ANTONIJE. Oprosti, Kasije,
I Cezarov će dušmanin to reći,
A od prijatelja je to hladna umerenost.
KASIJE. Ne kudim te zato što hvališ Cezara;
Al' kakav sporazum s nama misliš ti?
Hoćeš li da budeš ubrojan u naše
Prijatelje, ili da napred idemo
Bez ikakvog oslonca na tebe?
ANTONIJE. Radi toga se i rukovah s vama,
Al* gledajući Cezara zastranih.
Prijatelj sam svih vas, i volim vas sve,
U nadi da ćete dati mi razloge
Zbog kojih je Cezar bio nam opasan.
BRUT. Da, inače je taj prizor divljački.
Naši razlozi su tako odmereni,
Da bi, Antonije, i da si ti sin
Cezarov, bio zadovoljan njima.
ANTONIJE. To je sve što tražim, i molim vas još
Da mu na trgu telo izložim,
I s govornice, kao što je red
Za prijatelja, održim besedu
Za vreme pogrebne svečanosti te.
BRUT. To možeš, Marko Antonije.
KASIJE. Brute,
Jednu reč s tobom.
(Po strani BRUTU)
Ti ne znaš Šta činiš.
Nemoj dopustiti Antoniju govor
Na pratnji. Zar ne znaš koliko se narod
Uzbuditi može njegovim govorom?
BRUT. Al' oprosti, ja ću govoriti prvi
I izneti razlog Cezarove smrti,
Zatim objaviti da će Antonije
Održati govor po našem pristanku
I dozvoli, i da smo saglasni
Da se Cezaru odadu počasti
Prema propisanim obredima svim.
To će nam više koristiti nego
Naneti štete.
KASIJE. Ne znam šta se može
Izleći iz toga; al' mi se ne sviña.
BRUT. Marko Antonije, evo uzmi telo
Cezara svoga. U posmrtnoj reči,
Nećeš okriviti nikoga od nas,
A reci sve dobro što možeš smisliti
O Cezaru, i kaži da to
Činiš po našoj dozvoli, inače
Na pogrebu nećeš imati učešća.
Govorićeš sa one govornice
Na koju sad idem — posle moje reči.
ANTONIJE. Nek tako bude; ja više ne tražim.
BRUT. Onda spremi telo i doñi za nama.
(Svi odlaze, sem ANTONIJA)
ANTONIJE. O krvava grudo zemlje, oprosti mi
Što sam s kasapima ovim blag i mek.
Ti si ruševina najboljeg čoveka
Koji je ikad ugledao svet.
Teško ruci koja proli ovu krv!
Proricem nad tvojim ranama što zjape
Ko nema usta rumenim usnama,
Tražeći glas i govor mog jezika:
Prokletstvo će pasti na sav ljudski rod;
Domaći bes će i grañanski rat
Zahvatiti našu Italiju svu;
Krvoproliće s uništenjem biće
Tako Često, a grozote stalne,
Da će se majke osmehnuti samo
Kad im ruke rata odojčad čereče;
Svako sažaljenje biće ugušeno
Navikom na te strahote; a duh
Cezarov će, tražeći osvetu,
Doći sa Atom još vrelom od pakla,
Pa će u meñama ove zemlje reći
Vladarskim glasom: „Nema milosti"
I pustiće pse rata sa lanca,
Te će ovo gnusno delo iznad zemlje
Zasmrdeti od ljudskih lešina
Koje će ječati za sahranom.
(Ulazi OKTAVIJEV SLUGA)
Ti si
U službi Oktavija Cezara, je l tako?
SLUGA. Služim ga, Marko Antonije.
ANTONIJE. Cezar
Pisao mu je da doñe u Rim.
SLUGA. Primio je pismo i doći će. Reče
Da vam to kažem usmeno. — Gle, Cezar!
ANTONIJE. Srce ti je krasno; ustranu, pa plači.
Tuga je zarazna, jer su moje oči,
Videći bisere žalosti u tvojim,
Zasuzile. Kad ti gospodar dolazi?
SLUGA. Noćas će na sedmoj milji konačiti
Od Rima.
ANTONIJE. Požuri natrag, pa mu javi
Šta se desi. Ovde je tužan Rim,
Opasan Rim, i nesiguran Rim
Za Oktavija. Požuri, reci to.
Al' čekaj malo; nemoj se vraćati
Dok na trg ovo telo ne odnesem.
Tamo ću svojim govorom videti
Kako narod prima taj svirepi čin
Krvnika ovih, pa ćeš prema tome
Izvestiti mladog Oktavija
Kako stvari stoje kod nas. Pomozi mi.
(Odlaze s CEZAROVIM TELOM.;

SCENA DRUGA =

Forum
 
(Dolaze BRUT i KASIJE sa PLEBEJCIMA)
 
 
PLEBEJCI. Morate nam dati računa o tome; tražimo
da nam to opravdate.
BRUT. Onda hajte sa mnom i saslušajte me,
Prijatelji. Kasije, ti idi
U drugu ulicu, da ih podelimo.
Ko hoće da čuje mene, nek ostane;
A ko Kasija, nek ide sa njim.
Izložićemo javno razloge
Za smrt Cezarovu.
PRVI PLEBEJAC. Ja ću čuti Bruta.
DRUGI PLEBEJAC. A ja Kasija, pa ćemo zajedno
Uporediti njihove razloge,
Kad ti budeš čuo jednog, a ja drugog.
(KASIJE odlazi sa nekoliko PLEBEJACA. BRUT se penje na
govornicu.)
TREĆI PLEBEJAC. Plemeniti Brut se popeo. Mir!
BRUT. Budite do kraja strpljivi.
Rimljani, zemljaci, prijatelji, čujte moje reči, i ćutite da
biste mogli čuti. Verujte mi radi moje časti, i imajte na umu
da sam častan, da biste mi verovali. Sudite o meni po svojoj
mudrosti, a prenite razum svoj da biste što bolje prosudili.
Ako u ovom skupu ima ikoga koji je Cezarov mio prijatelj,
njemu kažem da Brutova ljubav prema Cezaru nije bila
manja od njegove. A ako bi taj prijatelj zapitao zašto je
Brut ustao protiv Cezara, moj je odgovor: ne zato što sam
manje voleo Cezara, već zato što sam više voleo Rim. Da li
biste vi više voleli da je Cezar živ, a vi svi da umrete kao
robovi, ili da je Cezar mrtav, a svi vi da živite kao slobodni
ljudi? Zato što me je Cezar voleo, ja plačem za njim; zato što
je bio srećan, radujem se; zato što je bio hrabar, poštujem
ga; ali zato što je bio slavoljubiv, ja sam ga ubio. Evo suze
za njegovu ljubav, radost za njegovu sreću, poštovanje za
njegovu hrabrost, i smrt za njegovo vlastoljublje. Ko je
ovde tako nizak da bi hteo biti rob? Ako ga ima, neka kaže,
jer njega sam uvredio. Ko je takav varvarin da ne bi hteo
biti Rimljanin? Ako ga ima, neka kaže, jer njega sam uvredio.
Ko je ovde tako podao da ne voli svoju otadžbinu? Ako
ga ima, neka se javi, jer njega sam uvredio. Prekidam, da
čujem odgovor.
SVI. Niko, Brute, niko.
BRUT. Onda nikoga nisam uvredio. Nisam učinio ništa više
Cezaru no što biste vi učinili Brutu. Razlozi zbog kojih je
njegova smrt bila nužna zapisani su u Kapitolu; zaslužena
slava mu nije umanjena, niti su mu uveličane greške zbog
kojih je pogubljen. (Dolaze Marko Antonije i drugi sa Ceza-
rovim telom.) Evo njegovog tela; oplakuje ga Marko Antonije,
koji će, mada nije imao učešća u njegovoj smrti, uživati
blagodeti što je on mrtav i dobiti mesto. A ko od vas neće?
Posle ovog odlazim. Kao što sam pogubio svog najboljeg
prijatelja radi rimskog dobra, tako imam isti mač i za sebe,
ako bi otadžbina odlučila da je moja smrt potrebna.
SVI. Živi, Brute! Živeo! Živeo!
PRVI PLEBEJAC. Odnesite gakući u trijumfu.
DRUGI PLEBEJAC. Podignite mu meñ precima kip.
TREĆI PLEBEJAC. Neka on bude Cezar.
ČETVRTI PLEBEJAC. Cezarov
Bolji deo biće u Brutu krunisan.
PRVI PLEBEJAC. Ispratićemo ga kući s usklicima.
BRUT. Zemljaci —
DRUGI PLEBEJAC. Tišina! Mir! Govori Brut.
PRVI PLEBEJAC. Mir, hej!
BRUT. Zemljaci dobri, dopustite
Da sam odem; a vi, za moju ljubav,
Ostanite ovde s Antonijem.
Odajte poštu Cezarovom telu,
I s poštovanjem saslušajte govor
U Cezarovu slavu što će Marko
Antonije, sa našom dozvolom,
Održati. Molim vas da niko
Ne ode, sem mene, dok Antonije svoj
Govor ne završi.
(Ode.)
PRVI PLEBEJAC. Stojte, stani, hej,
Da čujemo Marka Antonija!
TREĆI PLEBEJAC. Nek se na govornicu popne. Čućemo
ga. Hajde, plemeniti Antonije, gore!
ANTONIJE. Zbog Bruta sam vam obavezan.
ČETVRTI PLEBEJAC. Šta je
To rekao za Bruta?
TREĆI PLEBEJAC. Kaže da je on
Zbog Bruta svima nama obavezan.
ČETVRTI PLEBEJAC. Najbolje će biti da o Brutu ništa
Rdavo ne kaže ovde.
PRVI PLEBEJAC. Taj je Cezar
Tiranin bio.
TREĆI PLEBEJAC. Da, to je istina.
Sreća što je Rim od njega osloboñen.
DRUGI PLEBEJAC. Mir! Čujmo šta Antonije kaže.
ANTONIJE. Plemeniti Rimljani —
SVI. Mir! Čujmo.
ANTONIJE. Prijatelji, Rimljani, zemljaci,
Čujte me! Doñoh da Cezara sad
Sahranim, a ne zato da ga hvalim.
Zlo što ljudi čine živi posle njih,
A dobro se često zakopa s kostima.
Pa neka tako bude i s Cezarom.
Plemeniti Brut vam reče da je Cezar
Vlastoljubiv bio. Ako je to bio,
To je teška greška i Cezar je nju
Platio teško. Ovde, po dozvoli
Bruta i ostalih (jer častan je Brut,
I svi su, svi su oni časni), doñoh
Da govorim na Cezarovoj pratnji.
On mi je bio prijatelj, i veran
I pravedan; al' Brut kaže da je bio
Vlastoljubiv, a Brut je častan čovek.
Dovodio je u Rim zarobljene,
Čiji je otkup punio državnu
Riznicu; je l' to bilo vlastoljublje?
Kada su siroti jadikovali,
Cezar je plakao; al' bi vlastoljublje
Bilo tvrñe grañe, mislim. Ali ipak,
Brut kaže da je bio vlastoljubiv;
A Brut je častan čovek. Svi ste vi
Videli kad mu o Luperkalijama
Tri puta ponudih krunu, a on odbi.
Je li i to bilo vlastoljublje?
No ipak. Brut kaže: beše vlastoljubiv,
A Brut je sigurno častan čovek. Ja
Ne govorim zato da pobijam Bruta,
Već da ovde kažem ono što ja znam.
Svi ste ga nekad voleli, s razlogom;
Pa kakav vas razlog zadržava sad
Da ne žalite za njim? O razume,
U divlje zveri si utekao ti
A ljudi su svoju pamet izgubili.
Oprostite mi: srce mi je tamo
U Cezarovom kovčegu, pa moram
Prekinuti dok mi se ne vrati.
PRVI PLEBEJAC. Čini mi se da je mnogo istine
U tome što kaže.
DRUGI PLEBEJAC. Prosudivši stvar
Zrelo, Cezaru je učinjena grdna
Nepravda.
TREĆI PLEBEJAC. Ja se, prijatelji, bojim
Da će gori doći na njegovo mesto.
ČETVRTI PLEBEJAC. Čuste li mu reči? Odbio je krunu.
Jasno je da nije bio vlastoljubiv.
PRVI PLEBEJAC. Dokaže l' se to, neki će skupo
Platiti.
DRUGI PLEBEJAC. Jadnik! Od plača mu oči
Crvene kao vatra.
TREĆI PLEBEJAC. Nema Rim
Nijednog čoveka plemenitijeg
Od Antonija.
ČETVRTI PLEBEJAC. Slušajte ga sad,
Ponovo govori.
ANTONIJE. Još juče se mogla Cezarova reč
Suprotstaviti celom svetu tom.
A sad on leži tu, i nikog nema
Tako niščeg da mu poštovanje oda.
O grañani, da sam sklon da podstaknem
Vaša srca, duše na pobunu, bes,
Kriv bih bio prema Brutu i Kasiju,
Koji su, svi znate, tako časni ljudi.
Neću da im činim krivo; radije ću
Nepravedan biti mrtvome, i sebi,
I vama, nego da se zameravam
Tako časnim ljudima. Al' evo
Pergamenta s Cezarovim žigom;
Našao sam ga u njegovoj sobi;
To je testamenat njegov. Kad bi narod
Čuo samo zaveštanje to —
Koje, oprostite, ne mislim da čitam —
Ljubio bi rane mrtvoga Cezara,
Natapao rupce ovom svetom krvlju,
Molio za vlas mu radi uspomene,
Pa bi na samrti, u poslednjoj volji,
Vlas njegove kose zaveštao svom
Potomstvu kao dragocen amanet.
ČETVRTI PLEBEJAC. Da čujemo testament! Čitaj ga,
Marko Antonije.
SVI. Testament, testament!
Da čujemo Cezarov amanet!
ANTONIJE. Umirite se, vrli prijatelji;
Ne smem da ga čitam. Ne valja da znate
Koliko vas je Cezar voleo.
Vi niste drvo, kamen, već ste ljudi;
A pošto ste ljudi, kada biste čuli
Cezarovu volju, to bi vas dovelo
U razjarenost i bes do ludila.
Dobro je ne znati da ste mu baš vi
Naslednici, jer kad biste znali,
O, šta bi iz toga proizašlo sve?
ČETVRTI PLEBEJAC. Pročitaj nam volju! Hoćemo da znamo,
Antonije, volju, Cezarovu volju!
ANTONIJE. Hoćete li da se umirite malo.
Da pričekate? Rekao sam više
No što sam mislio kad pomenuh to.
Bojim se da ću uvrediti tim
One časne ljude čiji su noževi
Izboli Cezara; toga me je strah.
ČETVRTI PLEBEJAC. To su izdajnici. Kakvi časni ljudi!
SVI. Volju! Zaveštanje!
DRUGI PLEBEJAC. Nitkovi su to,
Ubice! Volju! Pročitaj nam volju!
ANTONIJE. Hoćete da me naterate baš
Da pročitam volju! Onda stanite
U krug oko tela Cezarovog,
Da vam pokažem onoga koji je
Piso zaveštanje. Mogu li da siñem?
Dopuštate li?
SVI. Siñi!
DRUGI PLEBEJAC. Doñi amo.
(ANTONIJE silazi.)
TREĆI PLEBEJAC. Dopuštamo ti.
ČETVRTI PLEBEJAC. U krug! Naokolo!
PRVI PLEBEJAC. Udaljite se od odra! Stanite
Dalje od tela.
DRUGI PLEBEJAC. Mesta Antoniju,
Najplemenitijem Antoniju! Mesta!
ANTONIJE. Ne tiskajte se uza me, stanite
Podalje.
SVI. Natrag! Odstupite! Mesta!
ANTONIJE. Ako imate suza, spremite se
Da ih prolijete sad. Vi znate svi
Ovu togu; sećam se kad je Cezar
Prvi put ogrte. Bilo je to letnjeg
Večera, u njegovom šatoru, kad on
Nervijance pobedi. Gle, ovde
Kasije zabi mač svoj; gle koliki
Prorez napravi zlobni Kaska; ovde
Voljeni Brut ga rani, pa kada je
Istrgao natrag svoj prokleti čelik,
Gle kako je Cezarova krv
Šiknula za njim, kao da na vrata
Jurnu da vidi da li je to Brut
Što tako svirepo kuca, jer vi znate
Da je Brut bio Cezarov ljubimac.
O bogovi, vi doneste sud
Koliko ga je Cezar voleo!
Najgrozniji od svih uboda je taj,
Kad Cezar vide da ga rani on;
Tada ga nezahvalnost, jača od oružja,
Savlada sasvim; moćno srce to
Prepuče, i kraj Pompejevog kipa
(Iz koga stalno isticaše krv)
Veliki se Cezar, skrivši lice togom,
Sruši. O kakav to tek beše pad!
Tada smo i ja, i vi, i mi svi
Pali, dok krvava izdaja likuje.
O, plačete i, vidim, osećate
Sažaljenje. To su milosrdne kapi.
O vi nežne duše, zar plačete već
Gledajući ovo iskidano ruho?
A gledajte njega, sveg unakaženog
Izdajničkim rukama, gledajte.
PRVI PLEBEJAC. Da tužna prizora!
DRUGI PLEBEJAC. Plemeniti Cezar!
TREĆI PLEBEJAC. O nesrećni dane!
ČETVRTI PLEBEJAC. Izdaja! Nitkovi!
PRVI PLEBEJAC. Da krvava prizora!
DRUGI PLEBEJAC. Osveta!
SVI. Osveta! Napred! U poteru za njima! Pali! Ruši! Ubijaj!
Kolji! Neka nijedan izdajnik ne ostane živ!
ANTONIJE. Stanite, zemljaci!
PRVI PLEBEJAC. Mir tamo! Čujmo vrlog Antonija!
DRUGI PLEBEJAC. Slušaćemo ga, ići za njim, i za nj
Poginuti.
ANTONIJE. Dobri prijatelji, moji
Mili prijatelji, nemojte da vas ja
Podstaknem na tako iznenadan izliv
Pobune. Krivci za delo su ovo
Časni ljudi. Ne znam kakve su ih lične
Pobude navele da učine to.
Ali, oni su i mudri i časni,
Pa će vam, bez sumnje, i razloge reći.
Ja nisam došao da vam kradem srca;
Ja nisam besednik kao što je Brut,
Već, kao što znate, prost, srdačan čovek
Koji samo voli prijatelja svog,
A to znaju i ti što mi dopustiše
Da o njemu javno progovorim tu.
Jer nemam duha, reči ni ugleda,
Ni pokreta i lepoga stava,
Ni zvonkoga glasa, ni besedničku moć
Da ustalasam krv ljudi; ja samo
Govorim pravo. Kazujem vam ono
Što i sami znate; pokazujem rane
Miloga Cezara, nema usta ta,
Da bi, mesto mene, govorile one.
Al' da sam Brut, a Brut Antonije,
Onda bi vam Antonije taj
Raspalio duhove, u svaku
Cezarovu ranu jezik stavio,
Da digne na bunu i rimsko kamenje!
SVI. Bunićemo se.
PRVI PLEBEJAC. Spalićemo dom
Brutov.
TREĆI PLEBEJAC. Napred onda! Potražimo te
Zaverenike.
ANTONIJE. Al' čujte, zemljaci,
Čujte me još.
SVI. Mir, hej! Čujmo Antonija,
Vrlog Antonija!
ANTONIJE. Prijatelji moji,
Vi biste pošli, a ne znate sve.
Čime vam Cezar zaslužuje ljubav?
Vaj, ne znate, moram reći. Smetnuli ste
S uma testamenat o kome govorih.
SVI. Tako je! Volju. Ostanimo još
Da čujemo volju.
ANTONIJE. Evo testamenta
Sa Cezarovim pečatom na njemu.
Svakom pojedinom grañaninu Rima
Sedamdeset i pet drahmi ostavlja.
DRUGI PLEBEJAC. Plemeniti Cezar! Osvetićemo mi
Smrt njegovu.
TREĆI PLEBEJAC. Kraljevski Cezare!
ANTONIJE. Saslušajte me strpljivo!
SVI. Mir, hej!
ANTONIJE. Ostavlja vam uz to šetališta sva,
Letnjikovce i nove voćnjake
S ove strane Tibra; vama i svim vašim
Naslednicima ostavlja zauvek
Parkove za vašu zabavu i šetnju.
To beše Cezar! Kad će doći drugi
Takav?
PRVI PLEBEJAC. Nikad, nikad! Hajdete, hajdete!
Na svetilištu spalimo mu telo
I ugarcima zapalimo kuće
Izdajnika. Podignite leš.
DRUGI PLEBEJAC. Idite po vatru.
TREĆI PLEBEJAC. Lomite klupe, prozorske kapke, sve!
(PLEBEJCI odlaze s telom.)
ANTONIJE. Sad neka to dela dalje. Nesrećo,
Krenula si, pa sad idi kuda hoćeš.
(Dolazi SLUGA)
Šta je novo, momče?
SLUGA. Gospodaru moj,
Oktavije je već stigo u Rim.
ANTONIJE. Gde je on?
SLUGA. On i Lepid su u domu
Cezarovom.
ANTONIJE. Idem odmah tamo njemu.
U dobri čas doñe. Sreća nam se smesi
I, pri dobroj ćudi, pružiće nam sve.
SLUGA. Čuh ga, reče da su Kasije i Brut
Ko ludi pobegli kroz rimske kapije.
ANTONIJE. Možda su čuli da podbunih narod.
A ti me vodi Oktaviju sad.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Rim. Ulica.
 
(Ulazi CINA pesnik, zatim PLEBEJCI)
 
CINA. Sanjao sam noćas da sam se gostio
S Cezarom, te me neka slutnja zla
Pritiskuje; Meni se ne ide
Iz kuće, a ipak me nešto vuče van.
PRVI PLEBEJAC. Kako ti je ime
DRUGI PLEBEJAC. Kuda?
TREĆI PLEBEJAC. Gde stanuješ?
ČETVRTI PLEBEJAC. Jesi li ženjen ili momak?
DRUGI PLEBEJAC. Odgovori
Svakome, i to bez uvijanja.
PRVI PLEBEJAC. Da, i kratko.
ČETVRTI PLEBEJAC. I mudro.
TREĆI PLEBEJAC. Da, i istinito; biće najbolje za tebe.
CINA. Kako mi je ime? Kuda idem? Gde stanujem? Jesam li
oženjen ili momak? Odgovoriću svakom bez uvijanja i
kratko i mudro i istinito. Mudro kažem: ja sam momak.
DRUGI PLEBEJAC. To je isto što i reći da su oni koji su oženjeni
budale. Bojim se da ćeš zato dobiti ćušku. Produži bez
okolišenja.
CINA. Bez okolišenja, idem na Cezarov pogreb.
PRVI PLEBEJAC. Kao prijatelj ili neprijatelj?
CINA. Kao prijatelj.
DRUGI PLEBEJAC. Odgovorio je bez uvijanja.
ČETVRTI PLEBEJAC. Gde stanuješ? Ukratko.
CINA. Ukratko, stanujem kod Kapitola.
TREĆI PLEBEJAC. Tvoje ime, gospodine; ali odistinski.
CINA. Odistinski, ime mi je Cina.
PRVI PLEBEJAC. Raskomadajte ga! On je zaverenik.
CINA. Ja sam Cina pesnik, ja sam Cina pesnik.
ČETVRTI PLEBEJAC. Raskomadajte ga zbog njegovih rñavih
stihova, raskomadajte ga zbog njegovih rñavih stihova.
CINA. Ja nisam Cina zaverenik.
ČETVRTI PLEBEJAC. Svejedno, ime mu je Cina. Iščupajte
mu iz srca samo ime, pa ga pustite da ide.
TREĆI PLEBEJAC. Raskomadajte ga, raskomadajte! Hajdemo;
ugarke, hej! Buktinje! Na Brutovu kuću, na Kasijevu kuću!
Spalte sve! Neki Decijevoj kući, neki Kaskinoj, i Ligarijevoj!
Napred! Hajdemo!
(Svi PLEBEJCI odlaze odvlačeći CINU)

ČETVRTI ČIN =

SCENA PRVA

Rim. Odaja u Antonijevoj kući.
 
(Ulaze ANTONIJE, OKTAVIJE i LEPID)
 
 
ANTONIJE. Sve ove, dakle, treba pogubiti;
Imena su im označena.
OKTAVIJE. Tvoj brat!
Mora takoñe umreti. Jesi li
Saglasan, Lepide?
LEPID. Jesam.
OKTAVIJE. Označi ga,
Antonije.
LEPID. Ali samo pod uslovom,
Marko Antonije, da ni sestrić tvoj,
Publije, ne bude više u životu.
ANTONIJE. I neće. Evo, jednim ga potezom
Osuñujem. Ali, Lepide, idi sad
Cezarovom domu; donesi testament,
Da odlučimo šta ćemo skresati
U zaveštanju.
LEPID. Hoću l' vas naći ovde?
OKTAVIJE. Ili ovde il na Kapitolu.
(LEPID odlazi.)
ANTONIJE. On je beznačajan čovek bez zasluga,
Trčkaralo da nosi poruke.
Pa da li priliči da on bude jedan
Od trojice koji ovaj trojni svet
Na troje dele?
OKTAVIJE. Tako si mislio,
Pa si uvažio čak i njegov glas
Ko treba da bude osuñen na smrt.
ANTONIJE. Video sam više dana nego ti,
Oktavije; pa mada smo te
Počasti svalili na toga čoveka
Da se otresemo bremena kleveta,
On će ga nositi kao magarac zlato,
Stenjući i znojav, pa ma bio teran
Il' voñen, tamo kud hoćemo mi.
A kad donese naše blago tamo
Gde nam je volja, mi ćemo ga tad
Rasteretiti i pustiti kao
Rastovarenog magarca da maše
Ušima i pase opštinskom utrinom.
OKTAVIJE. Čini onako kako ti je volja.
Ali on je hrabar i prekaljen ratnik.
ANTONIJE. I moj konj je takav, Oktavije, zato
Dajem mu redovan obrok. To je stvor
Koga učim da se bori i okrene,
Da stane, da trči odreñenim pravcem;
Njegovim kretanjem upravlja moj duh;
Lepid je, do izvesne mere, samo to:
Treba ga učiti, obučavati,
I podsticati; on je jalov duh,
Čovek što se hrani starinskim stvarima,
Veštinama, podražavanjima
Koja su za druge ljude otrcana,
A za njega su najnovija moda.
Ne govori mi o njemu drukčije
Nego o alatki. A sad, Oktavije,
Čuj velike stvari. Kasije i Brut
Podižu vojsku, te i mi moramo
Prikupiti odmah svoje snage sve;
Učvrstimo zato odmah savez naš
I pribavimo sebi prijatelje,
A koristimo svoja sredstva sva.
Hajdemo smesta na savetovanje
O načinu da se najbolje otkrije
Skrivena opasnost i porazi javno
Neprijateljstvo.
OKTAVIJE. Hajdemo, jer mi smo
U tesnacu, opkoljeni mnogim
Dušmanima, a ti što se smeše na nas
Spremaju nam kanda milione zala.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Logor blizu Sarda. Pred Brutovim šatorom.
 
(Doboš. Ulaze BRUT, LUCILIJE, LUCIJE i VOJSKA. U susret im dolaze
TITINIJE i PINDAR)
 
BRUT. Stoj, hej!
LUCILIJE. Lozinku, hej, reci! I stoj!
BRUT. Šta, Lucilije? Je l' Kasije blizu?
LUCILIJE. Sasvim blizu; i Pindar dolazi
Da te pozdravi od svog gospodara.
BRUT. Po dobrom čoveku pozdravlja me on.
Tvoj gospodar mi je, Pindare, pa bilo
Zbog lične promene svoje prema meni
Ili zbog svojih loših savetnika,
Pružio krupan razlog da poželim
Da se nije zbilo što se već desilo.
Ali kad je blizu, tražiću da on
Lično mi sve to objasni.
PINDAR. Ne sumnjam
Da će plemeniti moj gospodar biti
Onakav kakav je, vredan poštovanja
I častan čovek.
BRUT. Nije on pod sumnjom.
— Lucilije, jednu reč; kako te on
Primi, reci pravo.
LUCILIJE. S učtivošću svom
I dovoljnim poštovanjem, ali
Ne sa onom usrdnošću, niti
S prijateljskim, prisnim razgovorom
Kao što je to nekad činio.
BRUT. Opisao si vrelog prijatelja
Kad hladni. Zapamti zauvek, Lucilije,
Kad ljubav počne da boluje, kopni,
Usiljeno je ophoñenje tu.
Prava vrednost ne zna za izveštačenost.
Ali, neiskreni ljudi, kao konji
Brzi u početku, razmeću se svojom
Revnošću i svojim obećanjima;
(Čuje se marš spolja.)
Ali kad treba podneti krvavu
Mamuzu, onda spuste svoju krestu
I ko slabo kljuse podlegnu u ogledu.
To njegova vojska dolazi?
LUCILIJE. Tako je.
Misle da noćas u Sardu konače.
Glavnina vojske i cela konjica
S Kasijem su stigle već.
(Dolazi KASIJE sa svojom VOJSKOM)
BRUT. Slušaj, dolazi.
Poñimo im lagano u susret.
KASIJE. Stoj, hej!
BRUT. Stoj, hej! Prenesi zapovest!
PRVI VOJNIK. Stoj!
DRUGI VOJNIK. Stoj!
TREĆI VOJNIK. Stoj!
KASIJE. Plemeniti brate,
Učinio si mi nepravo.
BRUT. Neka mi
Bogovi sude. Činim li ja krivo
Dušmanima svojim? Ako ne, zar mogu
Prema zetu svome nepravedan biti?
KASIJE. Brute, ti svoje nepravde prikrivaš
Tim svojim mirnim, ozbiljnim držanjem,
A kad ih činiš —
BRUT. Kasije, smiri se.
Sve svoje žalbe izloži polako;
Znam te ja dobro. Ne prepirimo se
Ovde, pred očima naše vojske dve,
Koje treba ljubav meñ nama da vide.
Naredi im da se udalje, pa onda
U šatoru mome žalbe mi iznesi,
A ja ću, Kasije, saslušati sve.
KASIJE. Pindare, naredi zapovednicima
Da svoje čete podalje odvedu.
BRUT. Lucilije, učini i ti isto to.
I nek se niko ne približi našem
Šatoru dok naše veće ne svršimo.
Lucije i Titinije, vi
Budite straža pred našim vratima.
(Odlaze svi sem BRUTA i KASIJA)

SCENA TREĆA

U Brutovom šatoru.
 
(Ulaze BRUT i KASIJE)
 
KASIJE. Da si skrivio prema meni, to se
Vidi iz ovog: ti si osudio
I žigosao Lucija Pelu zato
Što je primao mito od Sarñana,
A prezreo si moje pismo kojim
Molim za njega, jer ga ja poznajem.
BRUT. Skrivio si prema samom sebi ti
Kada si se za takvu založio stvar.
KASIJE. U ovo vreme nije pametno
Da se kritikuje svaki sitan greh.
BRUT. Dopusti da ti kažem, Kasije,
I tebe mnogo okrivljuju da si
Gramzive ruke, da nezasluženima
Prodaješ i daješ činove za zlato.
KASIJE. Ja gramzive ruke! Da nije to Brut
Što mi to kaže, tako mi bogova,
Taj govor bi mu bio poslednji.
BRUT. Kasijevo ime pokriva sve to
Nepoštenje, te kazna krije glavu.
KASIJE. Kazna!
BRUT. Seti se marta i Martovskih Ida.
Nije li krv velikog Cezara
Prolivena bila samo pravde radi?
Koji je nitkov digo ruku na nj
I zario mač mu al' ne pravde radi?
Šta, zar da mi koji smo ubili
Prvoga čoveka celog ovog sveta
Samo zato što je podržavao
Pljačkaše, prljamo svoje prste sad
Sramnim mitom i prodajemo krupne
Položaje koji su pod našom
Moćnom vlašću za trice koje se
Mogu ovako uzeti u šaku?
Radije bih bio pas i lajao
Na Mesec, no da sam takav Rimljanin.
KASIJE. Ne izazivaj me, Brute, to ne trpim.
Zaboravljaš se kada me sputavaš.
Ratnik sam, iskustvom od tebe stariji,
I moćniji da stavljam uslove.
BRUT. Oho, to zaista nisi, Kasije!
KASIJE. Jesam.
BRUT. Nisi, kažem.
KASIJE. Ne izazivaj me,
Zaboraviću se. Pomisli na svoje
Zdravlje, i nemoj me više kušati.
BRUT. Odlazi, ništavče!
KASIJE. O, je li moguće?
BRUT. Čuj me, jer hoću da govorim sad.
Misliš da ustuknem pred tvojom plahošću?
Da me strah kad ludak oči iskolači?
KASIJE. O bogovi, bogovi, zar moram
Da podnosim sve ovo?
BRUT. Sve ovo?
I više; besni dok ti oholo srce
Ne pukne; idi, pokaži svom roblju
Kako si gnevan, pa nek ono dršće.
Zar ja da se svijam i da ti ugañam,
Da glavu pognem na jetku ti ćud?
Bogova mi, svarićeš svoj jed,
Ma pukao; jer od današnjega dana
Bićeš mi zabava, služiti za podsmeh
Kad god si takav.
KASIJE. Zar je dotle došlo?
BRUT. Kažeš da si bolji ratnik; pa pokaži,
Opravdaj to svoje samohvalisanje,
Radostan ću biti. Što se mene tiče,
Ja rado učim od plemenitih ljudi.
KASIJE. Grešiš prema meni u svakom pogledu,
Grešiš prema meni, Brute. Rekoh da sam
Stariji ratnik, a nikako bolji.
Rekoh li bolji?
BRUT. I da si, svejedno.
KASIJE. Kad je Cezar bio živ, on nije smeo
Da me ovako ljuti.
BRUT. Ćuti, ćuti!
Njega nisi smeo ovako da dražiš.
KASIJE. Nisam smeo?
BRUT. Nisi.
KASIJE. Šta? Ja nisam smeo
Da ga izazivam?
BRUT. Ni za živu glavu.
KASIJE. U moju se ljubav suviše ne uzdaj,
Mogu učiniti nešto zbog čega ću
Kajati se.
BRUT. Učinio si nešto
Zbog čega bi trebalo kajanje.
Ne plaše me tvoje pretnje, Kasije,
Jer sam toliko oružan poštenjem
Da one kraj mene prolaze ko prazan
Vetar, i ja se ne obazirem na nj.
Slao sam čoveka da mi ti po njemu
Pošlješ zlata, al' ti si odbio;
A ja ne mogu da novac pribavljam
Na nečastan način. Tako mi nebesa,
Pre bih u novac srce raskovao
I u drahme svoju rastočio krv
No što bih iz tvrdih ruku seljačkih
Izvlačio te bedne parice
Na nedopušten i nepravedan način.
Slao sam do tebe po zlato, da njim
Mogu isplatiti svoje legije,
A ti me odbi. Je li to ličilo
Kasiju? Da li bih ja tako odbio
Kaja Kasija? Kada Marko Brut
Postane tako gramziv da tričave
Pare zaključava i od prijatelja,
Tad, bogovi, spremte gromove vam sve
Da me uništite!
KASIJE. Nisam te odbio.
BRUT. Jesi.
KASIJE. Nisam, nego ti je taj
Što ti donese odgovor budala.
A Brut je srce rascepio moje.
Prijatelj trpi slabost prijatelja,
A Brut moju uvećava još.
BRUT. Ne, dok i ja ne patim zbog nje.
KASIJE. Ti me ne voliš.
BRUT. Ne volim ti mane.
KASIJE. Prijateljsko oko nikad ne bi mogJo
Videti te mane.
BRUT. Laskavčevo oko
Ne bi ih videlo pa ma one bile
Ogromne ko Olimp.
KASIJE. Doñi, Antonije,
Doñi i ti, mladi Oktavije,
Da se osvetite samo na Kasiju,
Jer Kasiju je dojadio svet.
Mrzak je onom koga voli on;
Šurak ga draži, kori kao roba;
Sve mu se greške motre, zapisuju
U knjigu, pamte, i naizust uče,
Da mu se posle u lice bacaju!
O, mogao bih isplakati dušu
Na oči svoje! Evo mača mog
I golih mi grudi, u kojima je srce
Dragocenije no Plutonov rudnik,
Od zlata skuplje. Ako si Riraljanin,
Izvadi ga. Ja koji sam tebi
Odrekao zlato, dajem srce sad.
Udri ko što si Cezara, jer znam
Da si, i kad si ga najviše mrzeo,
Voleo vise no ikad Kasija.
BRUT. Vrati u korice njegove taj mač.
Srdi se kad hoćeš i koliko hoćeš;
Radi šta ti volja; uvredu od tebe
Smatraću samo kao prostu ćud.
O Kasije, spregnut si s jagnjetom
Koje nosi gnev svoj kao kremen vatru;
Iz njega pod snažnim udarcem izbije
Brza iskra, al' se on odmah ohladi.
KASIJE. Zar je Kasije doživeo to
Da bude zabava i podsmeh svom Brutu
Kad ga jad mori i zloćudna krv?
BRUT. Zle ćudi sam bio i sam kad to rekoh.
KASIJE. Priznaješ? Onda mi svoju ruku daj!
BRUT. I srce.
KASIJE. O Brute!
BRUT. Šta je?
KASIJE. Da li imaš
Dovoljno ljubavi da me podnosiš
Kad me plahovita ćud, koju nasledih
Od majke, nagna da se zaboravim?
BRUT. Da, Kasije; i kad budeš odveć
Ozbiljan prema Brutu, on će vazda
Pomisliti da ga tvoja majka
Kara, pa će tako ostaviti to.
(Čuje se vika.)
PESNIK (spolja). Pustite me unutra da vidim
Vojskovoñe. Meñ njima je spor,
Pa ne treba da su sami.
LUCILIJE (spolja). Ne možeš
K njima.
PESNIK (spolja). Jedino će smrt me zadržati.
(Ulazi pesnik; za njim LUCILIJE, TITINIJE i LUCIJE.)
KASIJE. Kako to? Šta je sad?
PESNIK. Nek vas je stid,
Vojskovoñe! Šta je varaa? Volite se
Kao prijatelji, ko Što dolikuje
Ljudima koje bije takav glas;
Više sam godina video od vas.
KASIJE. Ha, Ha! Kako ružno slikuje taj cinik!
BRUT. Ugursuze, odlazi, odlazi!
KASIJE. Pusti ga, Brute, on je malo nastran.
BRUT. Oprostiću mu nastranost kad'bude
Znao pravo vreme za nju. Šta će ratu
Ti budalasti stihoklepci još?
Čoveče, odlazi!
KASIJE. Idi, idi!
(PESNIK odlazi.)
BRUT. Lucilije i Titinije, recte
Zapovednicima da smeste svoje čete
Noćas.
KASIJE. A vi se odmah vratite
S Mesalom.
(LUCILIJE i TITINIJE odlaze.)
BRUT. Lucije, bocu vina daj!
(LUCILIJE izlazi.)
KASIJE. Ne znadoh da možeš biti tako Ijut.
BRUT. O Kasije, mnogi jadi more mene.
KASIJE. Ne koristiš se svojom filozofijom.
Ako kloneš zbog slučajnih zala.
BRUT. Niko tugu bolje ne snosi od mene.
Porcija je umrla.
KASIJE. Porcija?
BRUT. Umrla je.
KASIJE. Pa kako me nisi
Ubio kad te takvoga naljutih?
Da tužna, prebolna gubitka! Od čega?
BRUT. Od nestrpljenja zbog moje odsutnosti
I tuge što su mladi Oktavije
I Antonije tako ojačali —
Vest o tome i o njenoj smrti
Došle su zajedno — zbog toga je bila
Rastrojena, i kad pratilje ne behu
S njom, — vrele je žiške progutala.
KASIJE. I tako umrla?
BRUT. Baš tako.
KASIJE. O večni
Bogovi!
(Ulazi LUCIJE s vinom i svećama.)
BRUT. O njoj više ne govori.
Daj mi pehar vina. U njega utapam
Neslogu svaku izmeñ nas, Kasije.
(Pije.)
KASIJE. Srce mi žedni da ti na zdravicu
Plemenitu odgovorim. Sipaj,
Lucije, da vino pehar prepuni.
Nikad ne mogu odviše napiti
Brutovom drugarstvu.
(TUCIJE izlazi. Ulazi TITINIJE s MESALOM.)
BRUT. Uñi, Titinije. Dobro mi došao
Dobri Mesala. Posedajmo sad
Oko sveće, pa da razmotrimo
Poslove svoje.
KASIJE. Zar te više nema,
Porcijo?
BRUT. Prestani, molim te. Mesala,
, Primio sam pismo da mladi Oktavije
I Marko Antonije idu na nas s moćnom
Vojskom i da su Filipi im cilj.
MASELA. U istom smislu i ja sam izvešten.
BRUT. Sa kakvom dopunom?
MESALA. Da su Oktavije,
Antonije i Lepid stavili
Van zakona i u smrt poslali
Sto senatora.
BRUT. U tome se naša
Pisma ne slažu sasvim. Moje kaže
Da je sedamdeset senatora palo
Po njinoj odluci, a jedan od njih
Da je i Ciceron.
KASIJE. I Ciceron?
MESALA. Da,
Ciceron je po njinoj odluci ubijen.
(Primiste li od žene kakvo pismo,
Gospodaru?
BRUT. Ne, Mesala.
MESALA. A ima li
O njoj ma štogod u drugim pismima?
BRUT. Ništa, Mesala.
MESALA. Čudno.
BRUT. Zašto pitaš?
Ima li štogod u tvojim o njoj?
MESALA. Ne, gospodaru.
BRUT. Ako si Rimljanin,
Reci mi istinu.
MESALA. Onda, ko Rimljanin,
Podnesi istinu koju ću ti reći.
Ona je umrla, to je izvesno,
I to na jedan neobičan način.
BRUT. Pa zbogom, Porcijo. Svi mi moramo
Umreti. Negdašnje razmišljanje o tom,
Da i ona mora jedanput umreti,
Daje mi snage da to snosim sad.
MESALA. Veliki ljudi velike gubitke
I treba tako da podnose.
KASIJE. Ja
Teorijski poznajem stoicizam
Kao i ti; ali moja priroda
Ne bi to tako mirno podnosila.)
BRUT. A sad na posao što se tiče živih.
Sta mislite o tome da krenemo odmah
Na Filipe?
KASIJE. Mislim, nije dobro to.
BRUT. A razlog.
KASIJE. Bolje je da neprijatelj nas
Potraži, jer će tako trošiti
Sredstva, zamarati vojsku i škoditi
Samome sebi, a mi ćemo njega
Čekati odmorni, otporni i snažni.
BRUT. Dobar razlog boljem ustupiti mora.
Svet izmeñu ovog mesta i Filipa
Na našoj je strani samo pod prinudom
I daje nam danak protiv svoje volje.
Neprijatelj će, tuda prolazeći,
Tim svetom samo povećati broj
I stići osvežen, pojačan, ohrabren.
Mi mu otimamo preimućstvo to
Kad se kod Filipa sukobimo s njim.
Jer će nam taj narod ostati pozadi.
KASIJE. Al' slušaj, dobri šuraČe.
BRUT. Oprosti!
Moramo imati na umu da smo mi
Od prijatelja dobili već sve
Moguće; da su nam legije prepune,
I da je naša već sazrela stvar.
Neprijatelj raste svaki dan, a mi smo
Na vrhuncu, skloni opadanju.
Postoji plima u poslovima ljudi
Što, iskorišćena kad je na vrhuncu,
Vodi sreći, ali propuštena gura
Ceo naš život na bedu i sprud.
Na tako nadošlom moru mi smo sad,
Pa moramo sa strujom dok služi,
Ili gubimo ceo ulog svoj.
KASIJE. Onda neka bude kako ti je volja.
S tobom ćemo napred, u sukob sa njima
Kod Filipa.
BRUT. Mrkla prišunja se noć
Razgovoru našem, a priroda mora
Pokoriti se nuždi, te ćemo joj sad
Skomračno dati malo odmora.
Imali još šta da se kaže?
KASIJE. Nema.
Laku noć. Sutra rano ustaćemo
I poći.
BRUT. Lucije!
(Ulazi LUCIJE)
Daj ogrtač moj!
(LUCIJE ode.)
Zbogom, dobri Mesala. Laku noć,
Titinije. Vrli, vrli Kasije,
Laku ti noć, i dobar odmor želim.
KASIJE. O mili Šurače m,oj, ova je noć
Rñavo počela. Nek takva nesloga
Nikad naše duše ne razdvaja više.
Nikad više, Brute.
(LUCIJE se vraća s ogrtačem.)
BRUT. Biće dobro sve.
KASIJE. Laku noć, šurače.
BRUT. Zete, laku noć!
TITINIJE i MESALA. Gospodaru Brute, laku noć.
BRUT. Zbogom, zbogom.
(KASIJE, TITINIJE i MESALA odlaze.)
Daj-de mi ogrtač.
Gde ti je lauta?
LUCIJE. Ovde u šatoru.
BRUT. Šta, ti govoriš dremljivo? Siroto
Momče, ne krivim te, ti suviše bdiš.
Zovi Klaudija i još nekoga
Od mojih ljudi — neka spavaju
U mom šatoru.
LUCIJE. Varone, Klaudije!
(VARON i KLAUDIJE ulaze.)
VARON. Naš gospodar zove?
BRUT. Momci, molim vas,
Spavajte noćas u mome šatoru.
Probudiću vas možda uskoro,
Da odnesete poruku mom zetu
Kasiju.
VARON. Ako izvoliš, mi ćemo
Stajati i tvoju zapovest čekati.
BRUT. To neću; lezite, dobri momci moji;
Može se desiti da se predomislim.
(VARON i KLAUDIJE legnu.)
Gle, Lucije, evo knjige što toliko
Tražih. Bio sam je metnuo u džep
Od ogrtača.
LUCIJE. Bio sam siguran,
Gospodaru, da je meni niste dali.
BRUT. Oprosti, valjano momče, postao sam
Jako zaboravan. Možeš li još malo
Da ne zaklopiš umorne ti oči,
I da mi odsviraš pesmu ili dve?
LUCIJE. Da, gospodaru, ako vam to godi.
BRUT. Godi mi, momče. Suviše te mučim;
Al' ti si uvek revnostan ostao.
LUCIJE. To mi je dužnost, gospodaru moj.
BRUT. Ne bih da te na dužnost nagonim
Van tvojih moći; mladima je, znam,
Potreban odmor.
LUCIJE. Spavao sam već.
BRUT. Učinio si dobro, i opet ćeš
Spavati; neću dugo te držati.
Ako živ budem, dobar ću ti biti.
(Muzika i pesma.)
Sanjiva pesma. O ubilački sne,
Zar stavljaš svoju olovnu palicu
Na momka moga što ti svira sad?
O, plemeniti momče, laku noć;
Neću da te mučim budeći te.
Ako klimneš glavom, slomićeš lautu;
Uzeću je; laka noć ti bila, dobro
Momče. Da vidim, da vidim jesam li
Previo list gde prestah sa čitanjem.
Evo ga, mislim.
(Ulazi CEZAROV DUHJ"
Kako rñavo gori ova sveća!
Ha, ko je to? Mislim da to samo
Slabost moga vida obrazuje ovo
Strašno priviñenje. Evo, prilazi mi.
Jesi li ti išta? Jesi l' neki bog
Il' anñeo neki, ili kakav ñavo
Što mi krv ledi, kosu uvis diže?
Reci, ko si?
DUH. Tvoj zli duh sam, Brute.
BRUT. Zašto dolaziš?
DUH. Da ti kažem da ćeš
Videti me kod Filipa.
BRUT. Dobro,
Onda ću te opet videti.
DUH. Da, kod Filipa.
BRUT. Pa, videću te onda
Kod Filipa.
(DUH iščezne.)
Sad kad se ohrabrih, ti si išČezao.
Zli duše, vol'o bih da još razgovaram
S tobom. Momče, Lucije, Varone,
Klaudije, probudite se, momci!
Klaudije!
LUCIJE. Strune, gospodaru,
Ne valjaju.
BRUT. On misli da još svira.
Hej, Lucije, budi se!
LUCIJE. Gospodaru?
BRUT. Jesi li nešto sanjao, Lucije,
Kada si tako viknuo?
LUCIJE. Ja ne znam
Da sam viknuo, gospodaru moj.
BRUT. Jesi. Da nisi štogod video?
LUCIJE. Ništa, gospodaru.
BRUT. Spavaj, Lucije.
Klaudije i ti momče, budite se!
VARON. Moj gospodaru?
KLAUDIJE. Gospodaru moj?
BRUT. Zašto ste tako vikali u snu,
Momci?
VARON i KLAUDIJE. Zar smo vikali, gospodaru?
BRUT. Da. Jeste li vi videli štogod?
VARON. Ja ne videh ništa, gospodaru moj.
KLAUDIJE. Ni ja, gospodaru.
BRUT Idite, pozdravite
Mog zeta Kasija. Recite mu da zorom
Krene svoju vojsku, a mi ćemo za njim.
VARON i KLAUDIJE. Učinićemo tako, gospodaru.
(Odlaze.)

PETI ČIN

SCENA PRVA

Ravnica kod Filipa
 
(Dolaze OKTAVIJE, ANTONIJE i njihova VOJSKA)
 
OKTAVIJE. Eto, Antonije, moje su se nade
Ispunile. Ti reče protivnik
Neće silaziti ovamo, već da će
Držati se brda i visije,
Al' ispalo je drukse. On je resen
Da primi bitku ovde kod Filipa,
I na naš poziv da se ogledamo
Odgovara još pre no što je objavljen.
ANTONIJE. Poznajem ih do srži, i znam
Zašto to čine. Oni bi voleli
Da su na drugom mestu, al' su sišli
Sa uplašenom razmetljivošću tom,
Jer misle da nas tobožnjim prkosom
Uvere da su hrabri, mada nisu.
(Dolazi GLASNIK)
GLASNIK. Spremte se, vojskovoñe! U bojnom poretku
Neprijatelj stupa; krvavi mu steg
Vije se; nešto se mora preduzeti.
ANTONIJE. Oktavije, izvedi polako
Na levu stranu ravnice ratnike.
OKTAVIJE. Na desnu ću ja, a levu drži ti.
ANTONIJE. Što mi se opireš u odsudnom času?
OKTAVIJE. Ne opirem se nego tako hoću.
(Trube. Doboši. Dolaze BRUT, KASIJE, i njihova VOJSKA, LUCILIJE,
TITINIJE, MESALA i drugi.)
BRUT. Stali su, žele razgovor sa nama.
KASIJE. Titinije, stoj čvrsto; mi ćemo
Napred na razgovor s njima.
OKTAVIJE. Antonije,
Hoćemo li da damo znak za boj?
ANTOMJE. Ne, Cezare; odgovorićemo
Na njihov napad. Hajdemo; njihove
Vojskovoñe hoće da govore s nama.
OKTAVIJE. Ne krećite dok se ne da znak.
BRUT. ReČi pre udarca; je l' tako, zemljaci?
OKTAVIJE. Al' ne što su reči draže nam, ko vama.
BRUT. Dobra reč je bolja od loša udarca,
Oktavije.
ANTONIJE. Svoje rñave udarce
Ti pratiš, Brute, lepim rečima;
To svedoči rana koju si zadao
Cezarovom srcu dok si vikao
„Živeo Cezar!"
KASIJE. Antonije, moć
Tvojih udaraca još je nepoznata,
AP hiblanske pčele pljačkaju ti reči,
Te budu bez meda.
ANTONIJE. Al' ne bez žaoke.
BRUT. Da, i bez zvuka, jer si im ukrao
Zujanje, pa sad vrlo mudro pretis
Pre nego što ubodeš, Antonije.
ANTONIJE. Nitkovi, vi niste tako činili
Kad su vam se podli mačevi sticali
U Cezarovom telu, kad ste vi
Kao majmuni se kezili pred njim,
Kao psi repom vrteli, i kad ste
Ko robovi se njemu klanjali,
Dok je prokleti Kaska, kao psina,
S leña ranio Cezara u vrat.
O, laskavci!
KASIJE. Laskavci? Sad, Brute,
Zahvali sam sebi. Ali jezik taj
Ne bi mogao danas toliko vreñati
Da je Kasijeva rešavala reč.
OKTAVIJE. Na stvar, na stvar. Kad prepirka znoji,
Crvenije kapi izazvaće delo.
Vadim mač svoj evo na zaverenike!
A kada ću da ga vratim u korice?
Kad Cezarove triest i tri rane
Osvećene budu, il' i drugi Cezar
Mačevima izdajnika bude
Iskasapljen.
BRUT. Cezare, ti nećeš
Poginuti od ruku izdajnika,
Sem ako ih ne vodiš sa sobom.
OKTAVIJE. I ja se tom nadam. Nisam roñen valjda
Da od Brutovoga mača poginem.
BRUT. O, da si i najplemenitiji
Od roda svoga, mladiću, ti ne bi
Časnije umro.
KASIJE. Detinjasti ñak,
Nedostojan takve časti, i udružen
S raspusnim pajacem.
ANTONIJE. Uvek isti Kasije!
OKTAVIJE. Hajdmo, Antonije. Izdajnici, mi vam
Poziv na bitku u lice bacamo.
Ako smete u boj danas, doñite
Na bojno polje; a ako ne, onda
Kad budete voljni.
(OKTAVDE, ANTONIJE i njihova VOJSKA odlaze.)
KASIJE. Duvaj vetre, rasti vale, plovi čune!
Bura se digla, na kocki je sve.
BRUT. Hej, Lucilije, čuj, jednu reč s tobom.
LUCILIJE (istupa napred). Gospodaru?
(BRUT i LUCILIJE razgovaraju po strani.)
KASIJE. v Mesala!
MESALA (istupa napred). Šta želi moj voñ?
KASIJE. Mesala, danas je moj roñendan baš,
U ovaj dan se Kasije rodio.
Pruži mi ruku, Mesala, i budi
Svedok da sam nevoljno (ko Pompej)
Prinuñen da sve slobode nam stavim
Na jednu bitku. Znaš da sam se vazda
Epikurovoga držao učenja
Al' sam promenio mišljenje i, sad
Verujem donekle i u predskazanja.
Putem iz Sarda dva su snažna orla
Sletela bila na naš prednji steg,
I stajali su i hranili se tu
Žderući iz ruku naših ratnika,
I doñoše s nama tako do Filipa.
Jutros su iščezli; a sad, mesto njih,
Gavrani, vrane, kopci iznad nas
Lete ko da smo lešinarski plen;
Senke im liče na zlokoban svod
Pod kojim naša vojska leži spremna
Da ispusti dušu.
MESALA. Ne veruj u to.
KASIJE. Samo donekle verujem u to,
Jer sam orna duha i rešen na boj
Sa svakom pogiblju.
BRUT. Tako, Lucilije.
KASIJE. Plemeniti Brute, neka nam bogovi
Milostivi budu. danas, da bismo
Prijateljski u miru živeli
I dane svoje starosti odveli.
Al' ljudski smer je uvek neizvestan,
Razmotrimo stoga i ono najgore.
Ako danas ovu bitku izgubimo,
Onda nam je ovaj razgovor poslednji:
Šta si odlučio da uradiš tad?
BRUT. Ono što uči ona filozofija
Prema kojoj sam krivio Katona
Koji je zadao samom sebi smrt.
Ne znam, al' smatram kukavičkim, podlim
Skratiti tako svog života tok
Iz straha od onog što će se desiti.
Strpljenjem ću se naoružati,
Da sačekam sudbu koju neke više
Sile dele nama smrtnicima.
KASIJE. Dakle,
Ako izgubimo ovu bitku, ti se
Miriš i s tim da te kao roba
U trijumfu vode rimskim ulicama?
BRUT. O ne, ne, Kasije. Ne misli, vrli moj
Rimljanine, da će ikad vezan Brut
Poći u Rim; odveć je visokog
Duha za to. Al' ovaj dan mora
Završiti delo započeto
Martovskim Idama. Da l' ćemo se mi
Ikada opet videti, ja ne znam;
Zato se zauvek oprostimo sad.
Zauvek, i zauvek zbogom, Kasije.
Ako se opet vidimo, mi ćemo
Nasmešiti se; a ne bude l' to,
Bar smo se lepo zanavek rastali.
KASIJE. Zauvek zbogom, Brute, zauvek.
Ako se opet vidimo, zaista
Nasmešićemo se; a ako ne, onda
Zacelo smo se lepo rastali.
BRUT. Onda vodi vojsku. O da čovek zna
I pre okončanja ovom poslu kraj!
Al' dovoljno je što će i dan taj
SvrŠiti se, pa će znati se i kraj.
Napred, hej!
(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Bojište
 
(Uzbuna. Dolaze BRUT i MESALA)
 
 
BRUT. Uzjaši konja, Mesala, pa brzo
Razdaj legijama ove cedulje
Na levom krilu.
(Glasna vreva.)
Nek odmah napadnu,
Jer opažam slabu borbenost na krilu
Oktavijevom. Iznenadan juriš
Slomiće ga. Uzjaši, Mesala,
Pa svi na juriš!
(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Drugi deo bojišta
 
(Dolaze KASIJE i TITINIJE. Uzbuna.)
 
KASIJE. Gle, Titinije, gledaj, hulje beže.
Postao sam neprijatelj svojih:
Moj stegonoša okrenuo leña,
Te ubih strašljivca i uzeh mu steg.
TITINIJE. O Kasije, Brut je prerano izdao
Zapovest, jer se brzo poveo
Za nadmoćnošću što je imao
Nad Oktavijem; njegovi vojnici
Upustili su se odreda u pljačku,
Dok je Antonije opkolio nas.
(Dolazi PINDAR)
PINDAR. Beži, gospodaru moj, beži odavde!
Marko Antonije je u šatoru tvom.
Beži, čestitj Kasije, daleko!
KASIJE. Ovo je brdo dovoljno daleko.
Gle, gle, Titinije, reci da l' su ono
Moji šatori gde vidim vatru.
TITINIJE. Jesu,
Moj gospodaru.
KASIJE. Titinije moj,
Ako me voliš, uzjaši konja mog
I mamuzaj ga dok te ne odnese
Do onih četa i natrag ovamo,
Da pouzdano saznam jesu l' to
Naši, ili je neprijatelj baš.
TITINIJE. Vraćam se brzo kao misao.
(Ode.)
KASIJE. Idi, Pindare, naviše uz breg;
Vid mi je uvek bio slab. Posmatraj
Titinija i kazuj šta vidiš
Na bojnom polju.
(PINDAR odlazi.)
Na ovaj sam dan
Prvi put počeo disati na svetu.
Vreme je sada svoj obišlo krug,
I gde sam počeo tamo završavam.
Moga je života već okončan tok.
Momče, šta je novo?
PINDAR (odozgo). O moj gospodam!
KASIJE. Šta je novo?
PINDAR. Titinije svud je
Opkoljen konjicom; jure prema njemu,
A on, bežeći obada konja svog.
Sad su sasvim oko njega. Titinije!
Ne vidim dobro. Sjahao je, gle!
Zarobiše ga; čuj radostan klik.
(Klicanje.)
KASIJE. Siñi, ne gledaj više. Avaj mene
Bednika, doživeh da na moje oči
Zarobljen bude najbolji mi drug!
(PINDAR silazi.)
Hodi amo, momče. U Partiji te ja
Zarobih, život ti dadoh i zakleh te
Da ćeš uciniti sve što budem hteo.
Hajde sad, iskupi zakletvu i bićeš
Slobodan čovek. Ovim dobrim mačem,
Što Cezarovu utrobu probode,
Probi ove grudi. Ne govori ništa.
Na balčak, pa kad, ko sad, skrijem lice,
Sjuri mi ga.
(PINDAR ga proboñe.)
O Cezare, ti si
Osvećen maČem koji tebe ubi.
(Izdahne.)
PINDAR. Slobodan sam; ali ne bih bio još
Da sam po svojoj volji postupio.
O Kasije! Pindar će pobeći
Daleko od ove zemlje, gde ga nikad
Rimljanin više neće videti.
(Ode. Dolaze TITINIJE i MESALA)
MESALA. Razmena to je samo ratne sreće,
Jer moć vrloga Bruta je potukla
Oktavija, a Antonije eto
Kasijeve legije porazi.
TITINIJE. Kasija će ta vest utešiti.
MESALA. Gde ga ostavi?
TITINIJE. Sasvim neutešnog
S robom mu Pindarom na ovom bregu tu.
MESALA. Da li je on to što leži na zemlji?
TITINIJE. Ne leži kao živ čovek. Avaj!
MESALA. Je li to on?
TITINIJE. Ne, to je bio on,
Mesala. Kasija nema više sad.
O, zalazeće sunce, ko što ti
U rumenom zraku potoneš u noć,
Tako u crvenoj krvi i Kasijev
Dan se ugasio. Sunce Rima zañe.
Naš dan je prošao; dolaze oblaci,
Rosa, opasnosti; svršeno je naše.
Sumnja u moj uspeh stvori delo to.
MESALA. Sumnja u srećan ishod dade to.
O čedo sete, mrska zabludo,
Što lakovernim ljudskim mislima
Pokazuješ stvari koje ne postoje;
O zabludo, brzo začeta, nikad se
Ne rodiš srećno, već ubijaš majku
Koja te porodi.
TITIMIJE. Hej, Pindare, hej!
Gde li je taj Pindar?
MESALA. Potraži ga ti,
Titinije, dok ja odem plemenitom
Brutu, da mu uši prostrelim tom vešću.
Prostrelim, rekoh, jer je vest o ovom
Prizoru mila Brutovome uvu
Koliko oštar čelik i otrovne strele.
TITINIJE. Požuri, Mesala, a ja ću Pindara
Da potražim.
(MESALA odlazi.)
Što me posla tamo, vrli Kasije!?
Zar nisam sreo tvoje prijatelje?
Zar mi ne staviše na čelo taj venac
Pobede, rekavši da ga tebi dam?
Zar nisi čuo njihovo klicanje?
Vaj, pogrešno si ti shvatio sve.
Al' evo ti na čelo venac taj;
Tvoj Brut mi reče da ga tebi dam,
I zapovest mu izvršavam sad.
Doñi, Brute, brzo da vidiš kako sam
Ja poštovao Kaja Kasija.
Oprostite, bogovi. Ovo je
Dužnost Rimljanina: hajd, Kasijev maču,
Titinijevo srce nañi ti.
(Ubija se. Vreva. Dolaze BRUT, MESALA, MLADI KATON, STRATON,
VOLUMNIJE i LUCILIJE)
BRUT. Gde je, Mesala, gde je njegov leš?
MESALA. Tamo, Titinije žali sad nad njim.
BRUT. Nebu je okrenut Titinijev lik.
KATON. Ubio se.
BRUT. Julije Cezare,
Još si moćan! Tvoj duh hoda svetom
I okreće naše mačeve u nas.
(Uzbuna u daljini.)
KATON. Hrabri Titinije! Gle, kako je mrtvog
Kasija vencem krunisao tim.
BRUT. Ima li još dva živa Rimljanina
Ko što ovi behu? Poslednji od svih
Rimljana, zbogom! Rim nikada neće
Roditi tebi ravnog. Prijatelji,
Imam više suza za tog pokojnika
No što vi vidite da ih lijem sad.
Naći ću vremena i za to, Kasije,
Naći ću. U Tasos otpremimo telo;
Pogreb mu neće u logoru biti,
Jer bi nam to hrabrost vojsci oduzelo.
Lucilije, mladi Katone, u boj!
Labeo, Flavije, napred s vojskom sad!
Tri je sata. Rimljani, pre noći,
U drugoj bici probaćemo moći.

SCENA ČETVRTA

Drugi deo bojišta
 
(Uzbuna. Dolaze BRUT, MESALA, MLADI KATON, LUCIJE i FLAVIJE)
 
BRUT. Gore glave, o zemljaci moji!
(Odlazi.)
KATON. Koji kopilan ne sme? Ko će sa mnom?
Objaviću svoje ime na bojištu.
Čujte, ja sam sin Marka Katona,
Dušman tiranima, veran zemlji svojoj.
Marka Katona sin sam, hej!
(VOJNICI dolaze boreći se.)
LUCILIJE. Ja Brut,
Marko Brut sam. Brut, prijatelj svoje
Zemlje; znajte da je ovo Brut!
O mladi, čestiti Katone, zar pade?
Umro si hrabro, kao Titinije,
Bićeš slavan kao pravi sin Katonov.
PRVI VOJNIK. Predaj se il' umri!
LUCILIJE. Predajem se samo
Da umrem. S razlogom izvršićeš to;
Ubi Bruta, pa ćeš slavan biti ti.
PRVI VOJNIK. Ne smemo. Ti si zarobljenik skup.
(Dolazi ANTONDE.)
DRUGI VOJNIK. Mesta tamo! Recite Antoniju,
Brut je zarobljen.
PRVI VOJNIK. Ja ću mu reći to.
Evo dolazi vojskovoña. Brut je
Zarobljen, Brut je zarobljen, gospodaru.
ANTONIJE. Gde je on?
LUCILIJE. On je van opasnosti,
Antonije; Brut je dovoljno daleko
Od opasnosti. Smem te uveriti
Da neprijatelj nikad neće živog
Plemenitog Bruta uhvatiti.
Ne dali bogovi na njega taj sram!
Bilo da ga nañeš živog ili mrtvog,
Brut će uvek biti Brut, i vazda taj.
ANTONIJE. Prijatelju, ovo nije Brut, al' znaj
Da on ne predstavlja manje vredan lov.
Čuvaj ga i budi spram njega ljubazan.
Više bih voleo da su takvi ljudi
Prijatelji moji, a ne protivnici.
Idite, doznajte da li je Brut živ,
I javite nam u Oktavijev šator
Šta se dogodilo.
(Odlaze.)

SCENA PETA

Drugi deo bojišta
 
(Dolaze BRUT, DARDANIJE, KLIT, STRATON i VOLUMNIJE)
 
 
BRUT. Hajdete, jadni ostaci prijatelja,
Odmorite se na tom kamenjaru.
KLIT. Statilije nam dade znak buktinjom,
Ali se nije vratio, gospodaru.
li je zarobljen ili pogubljen.
BRUT. Sedi, Klite. Ubistvo je sad
Lozinka; ono je u modi. Čuj, Klite.
(Šapuče mu.)
KLIT. Zar ja, gospodaru? Ni za ceo svet!
BRUT. Onda ni reč!
KLIT. Pre bih sebe ubio.
BRUT. Dardanije, čuj me.
(Šapuće mu.)
DARDANIJE. Zar ja da učinim
Takvo delo?
KLIT. Dardanije!
DARDANIJE. Klite!
KLIT. Kakvo strašno delo traži Brut od tebe?
DARDANIJE. Da ga ubijem, Klite. Gle, razmišlja.
KLIT. Taj plemeniti sud je tuge pun
Koja mu na oči preliva se čak.
BRUT. Hodi ovamo, dobri Volumnije;
Čuj jednu reč.
VOLUMNIJE. Šta kaže gospodar?
BRUT. Ovo, Volumnije: dvaput mi se duh
Cezarov noću pojavio: prvo
U Sardu, a prošle noći kod Filipa.
Znam, moj poslednji došao je čas.
VOLUMNIJE. Nemojte tako, gospcdaru.
BRUT. Jeste.
Uveren sam. Ti vidiš tok stvari;
Neprijatelj nas je saterao do jame.
(Vreva u daljini.)
Dostojnije je skočiti u nju
No čekati da nas on gurne unutra.
Dobri Volumnije, bili smo drugovi
U školi, i zbog ljubavi nam stare
Molim te drži balčak maca mog,
Da naletim na njega.
VOLUMNIJE. Gospcdaru,
To nije uloga jednog prijatelja.
(Ponovo vreva u daljini.)
KLIT. Beži, o beži, gospodaru moj,
Ovde se ne sme duže čekati.
BRUT. Zbogom da ste mi svi; i ti; i ti,
Volumnije. A ti si, Stratone,
Sve ovo vreme spavao; zbogom ostaj
I ti, Stratone. — Zemljaci, srce mi
Radosno je što u celom svom životu
Ne nañoh čoveka što mi nije veran.
Ovaj dan poraza doneće mi veću
Slavu no što će Oktavije steći
I Antonije tom pobedom sramnom.
A sad svima zbogom; jer Brut vam je već
Ispričao skoro povest svog života.
Na oči moje spustila se noć;
Kosti bi odmora, a sav njihov trud
Bio je da jednom doñe i taj čaš.
(Uzbuna. Povici spolja; „Bežite, bežite, bežite!")
KLIT. Beži, gospodaru, beži!
BRUT. Idite!
Ja ću za vama.
(KLIT, DARDANIJE i VOLUMNIJE odlaze.)
Molim te, Stratone,
Ostani kraj svog gospodara. Ti si
Dobroga ugleda; u životu tvom
Beše iskre časti. Drži ovaj mač
Dok naletim na njega. Hoćeš li,
Stratone?
STRATON. Prvo ruku svoju daj.
Zbogom, gospodaru moj.
BRUT. Zbogom, moj dobri
Stratone. — Cezare, umiri se sad;
Ne ubih tebe ni upola tako
Rado kao sebe.
(Umre.)
(Uzbuna. Povlačenje. Dolaze ANTONIJE, OKTAVIJE, MESALA, LUCI-
LIJE i VOJSKA)
OKTAVIJE. Ko je taj čovek?
MESALA. Čovek gospodara
Moga. Stratone, gde ti je gospodar?
STRATON. Spasen od ropstva u kome si ti,
Mesala. Njega pobednici mogu
Spaliti samo; jer Brut je sebe sam
Pobedio; a njegova smrt
Ne ovenča slavom nikog osim njega.
LUCILIJE. Brut je samo takav i mogao biti.
Hvala ti, Brute, što si dokazao
Da je Lucilije rekao istinu.
OKTAVIJE. Sve koji su bili u službi Brutovoj
Primam u svoju. Momče, hoćeš ti
Ubuduće da budeš sa mnom?
STRATON. Da,
Ako me Mesala tebi preporuči.
OKTAVIJE. Učini tako, moj dobri Mesala.
MESALA. Stratone, kako je umro moj gospodar?
STRATON. Ja sam mač držao, on nalete na nj.
MESALA. Uzmi ga u pratnju onda, Oktavije,
Jer je učinio poslednju uslugu
Mom gospodaru.
ANTONIJE. To beše Rimljanin
Najplemenitiji od sviju njih. Svi su
Zaverenici, izuzevši njega,
Učinili što su učinili
Iz zavisti prema velikom Cezaru.
Jedini on je u časnoj nameri,
I rad zajedničkog dobra sviju, bio
Jedan od njih. Život mu bejaše
Častan, a sastojci u njemu spojeni
Tako da bi i priroda mogla
Ustati i reći celom svetu tom:
„Ovo beše čovek!"
OKTAVIJE. Shodno toj vrlini,
Sahranimo ga s poštom, počastima.
U mome šatoru nek mu noćas telo
Počiva svečano uz počasti sve
Koje se pravom ratniku odaju.
Pozovite vojsku pod krov mirnog stana
A mi podelimo slavu srećnog dana.
(Odlaze svi.)
 
KRAJ