Јуда

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Јуда

Зашло је сунце. Хладом мирисног, древног кедра
очајно ступаше Јуда. Ко море олујно, недра
смртно му дахте бурно. Косе ко црна једра
бацаху сенку. Опасан би мачем златним о бедра.

Згрнути беху новци, којима плода не бра.
И гоњен Његовом сликом, Његовог скрханог ребра,
дан-ноћ бежаше светом. И сада, лицем себра
нуђаше Господи натраг прегршти проклетог сребра.

А они гордо ћуте. И као зора росу,
око њихово ледено презрење по души просу
Јуди. И он завапи, ко смрт њему да носе
и месо гризаше своје и своје чупаше косе.

И задњим блеском свести, тронуто, тихо рече:
- Ја вечно нестајем, падам; душу ми, душу ми пече!
И зари мач у груди. И крв му млазом тече.

А око Заветног Храма тихо је падало вече...

Душан Васиљев


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 95 година.