Јуда
Јуда
Зашло је сунце. Хладом мирисног, древног кедра
очајно ступаше Јуда. Ко море олујно, недра
смртно му дахте бурно. Косе ко црна једра
бацаху сенку. Опасан би мачем златним о бедра.
Згрнути беху новци, којима плода не бра.
И гоњен Његовом сликом, Његовог скрханог ребра,
дан-ноћ бежаше светом. И сада, лицем себра
нуђаше Господи натраг прегршти проклетог сребра.
А они гордо ћуте. И као зора росу,
око њихово ледено презрење по души просу
Јуди. И он завапи, ко смрт њему да носе
и месо гризаше своје и своје чупаше косе.
И задњим блеском свести, тронуто, тихо рече:
- Ја вечно нестајем, падам; душу ми, душу ми пече!
И зари мач у груди. И крв му млазом тече.
А око Заветног Храма тихо је падало вече...
|