Juda

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Juda

Zašlo je sunce. Hladom mirisnog, drevnog kedra
očajno stupaše Juda. Ko more olujno, nedra
smrtno mu dahte burno. Kose ko crna jedra
bacahu senku. Opasan bi mačem zlatnim o bedra.

Zgrnuti behu novci, kojima ploda ne bra.
I gonjen Njegovom slikom, Njegovog skrhanog rebra,
dan-noć bežaše svetom. I sada, licem sebra
nuđaše Gospodi natrag pregršti prokletog srebra.

A oni gordo ćute. I kao zora rosu,
oko njihovo ledeno prezrenje po duši prosu
Judi. I on zavapi, ko smrt njemu da nose
i meso grizaše svoje i svoje čupaše kose.

I zadnjim bleskom svesti, tronuto, tiho reče:
- Ja večno nestajem, padam; dušu mi, dušu mi peče!
I zari mač u grudi. I krv mu mlazom teče.

A oko Zavetnog Hrama tiho je padalo veče...

Dušan Vasiljev


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 96 godina.