Juda
Juda
Zašlo je sunce. Hladom mirisnog, drevnog kedra
očajno stupaše Juda. Ko more olujno, nedra
smrtno mu dahte burno. Kose ko crna jedra
bacahu senku. Opasan bi mačem zlatnim o bedra.
Zgrnuti behu novci, kojima ploda ne bra.
I gonjen Njegovom slikom, Njegovog skrhanog rebra,
dan-noć bežaše svetom. I sada, licem sebra
nuđaše Gospodi natrag pregršti prokletog srebra.
A oni gordo ćute. I kao zora rosu,
oko njihovo ledeno prezrenje po duši prosu
Judi. I on zavapi, ko smrt njemu da nose
i meso grizaše svoje i svoje čupaše kose.
I zadnjim bleskom svesti, tronuto, tiho reče:
- Ja večno nestajem, padam; dušu mi, dušu mi peče!
I zari mač u grudi. I krv mu mlazom teče.
A oko Zavetnog Hrama tiho je padalo veče...
|