Југовића мајка
Милји боже, чуда великага,
изашла је војска на Косово,
и са војском девет Југовића
И десети стари Југ Богдане!
Ражале се мајке Југовића, 5
па се моли бога истинога:
„Дај ми, Боже, очи соколове,
и та бјела крила лабудова,
да прелетим преко белог овета,
да ја тражим девет своја сина, 10
девет сина, девет Југовића,
и десетог, старца Југ Ботдана!”
Дожали се Богу јединоме,
што молила мајка Југовића,
шта молила, њојзи Бог све дао, 15
и гу дао очи соколове,
и та бјела крила лабудава;
прелетела преко белог света,
и паднула на Косово равно.
Кад паднула на Косово равно, 20
до колена у крв пропаднула!
Тражи мајка девет своји сина,
тражила је три дни и три ноћи,
свију девет мајка мртве нашла,
само нашла девет добре коње, 25
и пред коње девет љути лава,
и на коњи девет бојни копља;
ал' је мајка тврда срца била,
ни од око сузу не пустила;
кад видела девет добра коња, 30
зафиштеше девет добра коња,
запишташе девет љути лава!
Ал’ је мајка тврдо срце била,
ни од ско сузу не пустила,
већ повела девет добри коња, 35
повела ги к своме белом двору.
Далеко гу скаве пречекале,
кад виделе Југовића мајку,
а што води девет добре коње,
и на коње ни једног јунака, 40
запишташе девет њојне снаве,
девет снаве, девет удовице!
Ал’ и’ мајка њима проговара:
„Не кукајте, девет моје снаве,
има време кад ће да кукамо, 45
нег, узмите девет добре коње,
повезајте, коњи нараните!”
Па узеле, коње повезале,
повезале, добро нараниле,
нараниле, добро напојиле. 50
Кад је било око пола ноћи,
зафриштао Дамљанов Зеленко,
дочула га мајка Југовића,
па развика своје девет снаве:
„Да л’ сте добро коњи наранили, 55
наранили, коње напојили?”
Проговара љуба Дамљанова:
„Наранили, коње напојили!
Ако фишти Дамљанов Зеленко,
што га лоше Дамљан научио, 60
у пол’ ноћи кроз падрум га шета,
поио га воду са Звечана,
зобио га са белом пченицом,
па га жао што не га донео!”
Кад у јутру јутро освануло, 65
устадоше девет удовице,
све одело од јунаци на сунце избацише,
па седнуше и закукаше на оној одело.
Дожали се Богу јединоме.
Пролетеше два црна гаврана, 70
донессше руку од јунака,
упустише мајке у јаглуке.
Тад стануше девет удовице,
па гледају руку од јунака;
протовара мајка Југовића: 75
„Ајд’, гледајте, моје девет снаве,
да л’ можете познат ову руку?”
Проговара љуба Дамљанова:
„Ово рука мојега Дамљана!”
„А по чему ти руку познајеш?” 80
„Ја познајем прстен бурмалију,
кој смо с њега на венчање били!”
Ал’ је мајка тврда срца била,
за’ставила девет своје снаве,
девет снаве, девет удовице, 85
да не плачев, више да не кукав.[1]
