Јово оре по врх Романије,
Рало му је од шимшировине,
А два вола два љељена плава,
Прутак му је тура ибришима,
Храна му је кита босијока, 5
Шјеме му је бијели пиринач.
Сестра му је ручак донијела:
Говорио Јован с Романије:
„Сејо моја, б’јела лица твога,
Да ми може вјера поднијети — 10
Ја би’ твоје обљубио лице!“
— Шути, Јово, замукле ти муком!
Гре’ота је то и помишљети,
А камо ли није говорити —
Немој зборит’ да те Бог убије, 15
Што је мрско и Богу и људма.
Но погледај небу под облаке,
Ил’ је ведро, или је облачно,
Да те жива не удари муња![1]
