Јово и Марица

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


5

Јово и Марица

[Млад каранфил био процватио
И зелену башту накитио,
До њег’ никла трнава купина,
До купине ружица румена,
Ружица се истом развијала
Каранфилу главу нагибала.
Млад каранфил струком с’ узвисио
Да би с ружом цвет му се састао.
Ал’ купина развила бодљике
Не дала им састављати струке,
Те са зубом каранфила рани,
А ружице боју с тим потавни.
Млад каранфил наскоро увену
И мирис му њсгов сав нестану,
А и ружа није више цвала
Већ гранама земљици је пала.]

Млад каранфил мајки процватио,
Млад каранфил, нејаки Јоване,
Кад је Јово дјецу одрастао
И дорасто коња и оружје,
Четујући гору проходио,
Весео се двору повраћао,
Кад му било до двадесет љета,
Проће с’ Јово горе и хајдука
Па он шеће нујан невесео,
Румено му лице потавњело.
Мајка Јови тијо говорила:
„Сине Јово, моје десно крило,
Што с’ се Јово пута оставио,
И ти шећеш нујан невесео,
Румено ти лице потавњело?
Вранац ти је коњиц зачилио,
Силно скаче по зеленој трави,
Нит’ је пасе нити воде пије,
Увом стриже, а копитом лупа,
Вранац се је зажељео пута.
Сабља ти јс, синко, захрђала,
На калпаку перје потавњело,
А пушке ти прашином попале.
Што с’ се, Јово, чете оставио,
Е да си л’ се женит’ наумио,
На далеко загледо ђевојку
Пак ти за њом твојс срне вене,
Стид те било мајци казивати,
Што би мајка једва дочекала,
Да замјену стече за живота!
Ако ј’, Јово, ко што мајка слути,
Седлај вранца, припасуј оружје,
Ја ћу куват’ шећерли колаче,
А ево ти стотина дуката,
На јабуку што ћеш дат’ ђевојци.”
Нујно Јово мајци одговара:
„Да Бога ти, моја стара мајко,
Кад ме питаш право да ти кажем:
Што сам јунак пута оставио,
Руменога лица изгубио
И ја шећем нујан невесео,
Ну ме почуј, моја мила мајко:
Кад се света црква покривала,
Покривала лимом бијелијем,
Ја сам, мајко, на врх куле био,
Па потегох дурбин од биљура
И ухвати’ Уну воду ладну
И крај воде гиздаву ђевојку,
Она суши бјелицу шеницу.
Осташе ми очи на ђевојци,
Мал’ нс падох са бијеле цркве,
Ја се баци’ руменом јабуком,
А јабука пред ђевојку паде;
Она узе румену јабуку
И погледа у облаке млада -
Чудо јој је, па се уставила,
Откуд с неба румене јабуке? -
Па јабуку меће у недарца,
У недарца до врела срдашца,
А ја с’ молим на бијелој цркви
У јабуку да ме Бог претвори. -
Ето сада, моја мила мајко!
Спремај мени шећерли колаче
И дај мени стотину дуката
На јабуку што ћу дат’ ђевојци.”
Кад то чула Јованова мајка,
Она цикну ка’но змија љута:
„Мој Јоване, жељела те мајка,
Одавле се ожснити нсћеш
Ни узети гиздаве ђевојке,
Мој Јоване, за живота мога,
Веће ајде мору, ал’ Дунаву
На далеко загледај ђевојку,
На далеко теци пријатеље.” -
Ту се Јови на ино не може,
Удрише му сузе низ образе,
Злаћане му пушке заљевају,
Па усједе вранца помамнога.
Од двора га јунак окренуо,
Устави га драгој под пенџере,
Грлом виче јадовит Јоване.
Грлом виче, а грло му дркће,
Јер се јунак врло накарио,
Грлом вичс, сабљом покуцкује:
„Ој Марице, моја сућенице,
Сићи, душо, пред бијеле дворе!”
Истрчала лијепа ђевојка,
Она слети двору на капију.
Њојзи Јово десну руку пружа,
Па је баци за се на коњица
Колико му срцу мила била
Трипут ју је опасао пасом,
И четврти од сабље кајасом;
Још је десном пригрлио руком
Л'јевом држи узду од коњица.
А да видиш вранца помамнога,
Из уста му бјела пјена бије,
Из ноздрва модар пламен лиже,
Из копита жива ватра креше,
Па окрену друмом на раскршће,
И на Уну воду нагазио.
Уну воду вранац препливао,
Двоје драги’ на себи пренио;
Па се фати високе планине.
У планини црква Моштаница
И код цркве старац игумане
И са њиме до два калуђера.
Ту се шћеде Јово вјенчат’ с драгом.
Кад је био брду на планину,
Пуче пушка кроз јелово грање,
Пуче пушка остала му пуста,
Она уби крај Јове ђевојку;
Главом клону лијепа ђевојка
Једном дахну: „Збогом, мој Јоване!”
Другом дахну и са вранца паде.
С коња скочи жалостан Јоване,
Једном скочи и драгој прискочи,
Ал’ из горе долећела стр’јела;
Љута стр’јела, а од љуће руке,
Е да Бог да уса’ла му пуста.
У зло Јову мјесто погодила,
Баш кроз пуца у срце јуначко.
Расковча му токе на прсима,
Мор-доламу проби на плећима,
Мртав паде млађани Јоване,
Мртав паде крај своје ђевојке,
Крај ђевојке тужне заручнице. -
А вранац се јада нагледао,
Па он бјежи друмом низ планину,
И преплива Уну воду ладну,
Устави се пред Јовине дворе.
Вранац вришти, Јовин чардак јечи,
Па капију зуби загризује. -
То је чула у двору ђевојка,
Баш Јелица Јовина сестрица;
Она слети низ чардаке млада,
На капији отворила врата
И угледа вранца Јованова
Сва му грива у крв огрезнула.
Гледа вранца није на њем’ браца,
Па се тужна јаду домислила.
Она цикну, до неба се чује,
Од жалости за братом рођеним,
Вране косе млада расплетала,
У подруме вранца уводила,
Па је Јела вранцу говорила:
„Јао вране, камо је мој брајне?
Јао брате, румена ружице,
Што ми тако ти повену нагло,
С киме ће се сеја поносити
И киме се тужна заклињати?”
У дворе је тужна ушетала
Да казује остарелој мајци.
Ал’ у двору мајке не бијаше
Ниј’ у двору - отишла ј’ у гору,
Она тражи свог сина Јована. -
Ал’ не прође неђељица дана,
На Јови се трава зеленила,
Мајка Јову често походила
Више њега сузе прољевала:
„Сине Јово, прва жељо моја,
Је л’ ти, Јово, црна земља тешка
Јал’ гробница кућа додијала?”
Јово цвили, крст му изговара:
„Ој старице, моја мила мајко!
Није мени црна земља тешка,
Нит’ гробница кућа додијала,
Већ ми ј’ тешко, моја стара мајко,
Тешка ми је моје драге рука
Што ме, мајко, мртвог обавила,
А ја драге загрлит’ не могу,
Нит’ загрлит’ нити пољубити,
Мртва рука не може грлити,
Ладна уста не могу љубити,
То је мени најжалије, мајко,
Што умрије, а не пољуби је! -
Змије му се око срца лсгле
Ко нас двојс овде оборио,
У студени камен претворио.
Још те молим, моја стара мајко,
Рани мени вранца гиздавога
Рани вранца за млађега браца
У гори га вако не остављо
Ко што ј’ мене оставио млада!”

[Сунце се је јада наглсдало,
Црна земља травом повенула, -
Мртва мајка на гробу је пала
У студен се камен претворила,
Под њим змије гњездо савијале,
Око њег’ се купина обвила,
Из Јове је каранфил понико
Из Марице румена ружица,
Савија се румена ружица
Савија се око каранфила
Ко ђевојка драгом око грла.]

Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомена[уреди]

  • Матица, III, 10. III 1868, 7, 153-155.
  • Народна песма, [из збирке] Мапојла Хрваћанина.
  • Напомена уредништва: „Почетак и свршетак овој песми на очиглед је дометнут од каквог доцнијег књижевношћу одимљеног певача. У.”

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Зоја Карановић, Народне песме у Матици, Нови Сад : Матица српска ; Београд : Институт за књижевност и уметност, 1999., стр. 170-175.