Јово коси зелену ливаду,
Ана б’јели на ливади платно.
Платно пружа по зеленој трави,
Па Јовану поваљала траву.
Проговара на ливади Јово: 5
»Млада Ано, не гази ми траве,
Твоје платно откупит’ не може,
Што си мени траву погазила;
А да бих ти траву опростио,
Не могу ти опростити Ано, 10
Што си мени срце дотакнула.
Да си вода, ја бих те попио,
Да си цвијет, ја бих се китио,
Да си јела, трго бих ти гране,
Па од сунца заклањао лице, 15
Да си сунце, ја бих се дичио,
Да си роса, лице бих умив’о
И у росној трави отпочив'о!«
Побјеже му кроз ливаду Ана,
А високо одгојена трава, 20
На Ани су три ката хаљина,
Роба дуга, а висока трава,
Не може му побјегнути Ана.
Достиже је у ливади Јово,
Љуби лице небројено пута, 25
Па је води свом бијелу двору.
Пита мајка: »Оклен ти ђевојка?
А што ли је тако побл'једила?«
Јово својој мајци одговара:
»Ђевојка је у трави заспала, 30
Привуче се из травице гуја,
Шћаше гуја цури у њедарца.
Препаде се од гује ђевојка,
Зато јој је пожутило лице,
Узећу је, мајко, за љубовцу, 35
Већ ми, мајко, лијечи ђевојку,
Милуј снаху, да не буде жута!«
