Дјевојка је сунцу говорила:
„Јарко сунце јеси л' уранило,
„Јеси л' моје дворе облазило,
„Јеси л' видло шта ми мати ради?
„Да ли знаде за срдашца јаде? 5
„Три године како драгог дворим,
„Нит' ме грли, ни ми лице љуби,
„Ни ме пита јесам ли му здраво.
„А мати му к'о аждаха љута,
„И с ње роним сузе често пута, 10
„Мене зове да сам нероткиња.
„Пре пролећа ни воће не роди,
„Докле сунце не огрије зраком,
„А невјеста док је нељубљена,
„Нељубљена и немилована.“ 15
Она мисли то нико не слуша,
Ал' је слуша њена свекрвица,
Па је њојзи тихо говорила:
„Богом сестро, моја снахо драга!
„Зашт' ми ниси прије казивала 20
„Да нијеси с Јовом до сад била?“
Па одлази своме сину Јови.
Па је мајка сину говорила:
„А мој сине млађани Јоване!
„Каква ли је воћка без пролећа, 25
„Док је сунце не огрије зраком —
„Онако је и моја снахица,
„Јер је до сад нијеси љубио,
„Ни јој лицем лице угријао.“
Кад то чуо челебија Јово 30
Говорио остарјелој мајци:
„Стара мајко, Богу мила била!
„Ја сам глед'о је л' ми вјерна љуба,
„И оће л' се коме појадити. —
„Вјерна ми је, ал' је проливена, 35
„Јер се јади теби, мојој мајци.“
Говорила остарјела мајка:
„Борме није, огријано сунце,
„Није с млада мени појадила,
„Него сунцу што земљу пролази. 40
„Питала га: шта јој ради мајка,
„Да ли знаде за срдашца јаде,
„А за јаде што јој срце знаде?“
Кад то чуо челебија Јово
На љубу се своју ражалио, 45
Па је својој мајци говорио:
„Мајко моја, Богу мила била!
„Твоја снаха би ми робињица,
„Од сада ће моја домаћица.“
И не прође ни година дана, 50
Невјестица и сина родила,
Златних руку а златнијех коса,
Лијеп пород с Јовом изродила:
Двије шћери и четири сина.
Шћери своје добро удомила, 55
А синове младе поженила.
Добра била, добра дочекала!
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 74-76.
