Јован Илић, живот и рад

Јован Илић

Јован Илић, живот и рад Писац: Јован Илић

Јован Илић, живот и рад

Јован Илић
(15/VIII 1823 — 12/III 1901)
 
     Јован Илић био је политичар, националист и песник. Као политичар он је започео свој рад у омладинским круговима у Београду, Еперјешу (Прешови) и Бечу, где је био на студијама. Био је оно што се тада звало »слободњак«, али се није јаче истицао у прве редове либералне омладине, све до преокрета 1858-9 године. Као националист суделоловао је у борбама између Аустрије и Угарске 1848 године, кад су и Србијанци помагали да се угуши Мађарска буна. И у његовој поезији и у прозним радовима он свуда брани све што је српско и словенско. Велики Србин и ватрен панслависта, он је Русију, поред свег деспотизма њеног Николе II, славио и уздизао, као заштитницу Словена. — Илићева већа политичка активност осетила се нарочито у Светоандрејској скушцтини. И ако није био посланик те скутцтине ни по избору ни по пологкају, Илић је, каопрофесор београдски, изабран за секретара њеног, јер то је могло бити по тадашњем закону о Народној скупштини. И док су великаши са Томом Вучићем Перишићем, председником Државног савета, Илијом Гарашанином министром унутрашњих послова и Мивдом Анастасијевићем председником Светоандрејске скупштине спремали уклањаwе тадашњег владаоца, Јован Илић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Андрија Стаменковић, са још неколико пријатеља, желели су и промену династије и преображај управног система. С њима је ваједнички радио и главни скупштински представник династије Обреновића Стевча Михаијловић, потпредседник скупштине. Кад је настао у скупштинској седници сукоб између председника и I секретара Јеврема Грујића, Јован Илић је осетио да је то судбоносан час за преокрет, и да у један мах може пропасти све што је спремила њихова либерално-обреновићска група. И док је Грујић, у највећем скупштинеком комешању, вабуни, и
»ужасној вици« увалудно покушавао да утиче речју, Илић је нашао боље средство. Он је стао пред упорног скупштинског председника, машио се руком за пиштоље који су му били 8а појасом и подвикнуо »колико игда може« : »Ти, Мишо, ти си данас крвав нож у ову скупштину бацио, али немој мислити да ћеш жив одавде изаћи ; твоја ће глава прва пасти.« Такав разлог био је довољан да председник скушцтине преокрене своје држање. Громки глас Илићев, његова снажна личност и пиштољи zа појасом успели су тамо где се глас I секретара није могао ни чути.
     Промена династије извршена је, али је либерални покрет суzбијен. Пројект закона о Народној окушцтини који је израдила либерална група претрпео је велике измене у назадном духу. А ни личности нису најбоље прошле. Народ их је уважавао и сви су они били ивабрани за народне посланике Малогоспођинске скупштине (1859), али је влада покушала да некима од њих поништи изборе. — Почетком септембра 1860 управник полиције саопштава Илићу да не сме примати у своју кућу »подоврителне људе«, и он упућује влади оштар протест против тог насиља. На крају тога акта стоје ове речи: »У противном случају, не имајући коме више да се жалим, приморан ћу бити, на коначну пропаст моју
и моје фамилије, најочајателнија средства употре бити 8Д спасење чести своје и дома свога«. Грујић је прошао још горе но његов политички пријатељ Илић : 1864 осуђен је на три године затвора и губитак грађанске части за свој судијски глас у једној политичкој афери. Ни кнез Милош ни кнез Михаило нису били добро расположени према либералној светоандрејској групи. Илић је постао министар правде тек по убиству кнеза Михаила и остао је на том месту скоро годину и по дана (17- VII 1869 — 12-I 1871). То му је и прво и последње министровање. Илић није био довољно гибак за доба у коме је живео. Имао је своје убеђење и своју вољу. Није хтео да улази у pослове и погодбе противне својој части и савести. Пребацило му се да је био тврдоглав, а он је само био начелан. Никад није зазирао да каже истину, без обзира какве ће последице за њега имати искрена и отворена реч. У Светоникољском уставотворном одбору (1868 године), коме је стављено у дужност
да проучи питање о доношењу новог устава уместо турског хатишерифа (од 1838), било је мишљења да се устав не може мењати за време малолетства кнежева. Илић је стао на гледиште да у опште не треба ни доносити устав. Он је то своје гледиште правдао тиме : да се држава не сме више разобручавати, него треба власт још чвршћом учинити а уставом би она ослабила. Кад му је напоменуто да је под Кавуром ослобођена и уједнњења Италија, и да је то учннила она италијанска држава која је једина имала устав, Илић је одговорио : »Није Италију ујединио Устав, него сто хиљада Наполеонових бајонета.« Овакво држање супротно је погледима Илнћевпм од 1859 године, кад је тражио, заједно са својнм друговима : да Народна скупштина буде »најсветија установа у државi«; да се огласи за издајника народа сваки ко се противи њеном држању и слободном законском раду ; да она може захтевати уништење свих »нецелисходних закона« и т. д. Илићу се, после десет година, чинило да се унутрашње слободе и уставност противе националним интересима, и да је јака централна власт погоднија за успех у међународним односима него слободнији режими . . .
     После министровања Илић је постао члан Државног Савета, потом је 1882 године пензионисан. Активном политиком није се више бавио. Није имао за њу ни темперамента, ни јачег политичког образовања, нн потребне еластичности, може бити чак ни наклоности. Међу ондашњим истакнутим политичарима он је био као онај јеж из басне међу зечевима : сваким помицајем убо је по кога од њих својкм бодљама . . .
     Кад је осетио да му се смрт приближује Илић је наредио да његова породица не сме за његов погреб примити никакву владину помоћ и да тај погреб мора бити сасвим скроман. И то му је испуњено, али је цео умни и честити Београд својим присуством одао поштовање овом поштеном политичару и добром песиику.

     *

     Чланци Илићеви измлађих година слаби су стилски а идејно нејаки. Али му је расправа : Поглед на садагиње стање наше пуна полета и снаге и поједине њене реченице показују за оно доба ретку стилску лепоту. И данас после седамдесет година одлични политички писци могли би ставити иод њих свој потпис.

     II

     Ако је Илић био нзгубљен за активну политику, његова књкжевна улога тим је само појачана. За срећу по нас, мрка и оштра страна његове душе окренута је била политици, а ведра и кротка поезији. Овај оштри и несавитљиви политички радник био је нежан нс само као човек већ и као песник. Већи део његових песама, оне које су најбоље и најлепше, посвећен је био прослављању љубави. То је, у осталом, најчешћа појава и у страној и у нашој књижевности. Љубавно је осећање једна нарочита модификација чисто личног осећања ; оно улази у најбитније елементе психичког живота. Човек не мора бити родољуб; још мање моралист; може бити и сувише егоистичан — па љубавно осећање не само не слаби, већ се често јаче развија. И кад љубав није идеално обожавање једне жене, она ипак може бити снажна, јер тада или је нежна симпатија за женску лепоту или бујни излив чулне страсти. Од те епидемије не спасава песнике ни положај ни вавет ; од ње не помажу ни чини ни молитве. Његош је владика, Ђорђић је калуђер, па ипак њихово срце не остаје сачувано шред очима које стријељају, које камен могу растопити, а камо ли слабога човјека, рођенога да се од њих топи«. Његош се могао бар утешити уништавањем својих љубавних песама; Ђорђић ни те утехе није имао.

          *
 
     Илићеве љубавне песме двојаке су. Једне су лепше, оригиналније и са бољом уметничком обрадом. То су његови љубавни сонети, у којима се непосредно обраћа стварној или, може бити, замишљеној избраници свога срца, »споредници небеске милине«. Њих је створио песник инспирисан народном лириком, али они су тако израђени да показују несумњиву песничку самосталност. Народни дух лебди око њих и чини њихову атмосферу, али ни мало не заклања сјај оригиналног песничког талента.
     Ове песме имају своју особиту драж. Њих је лако познати међу љубавним песмама других српских лирцчара. Оне нису онако страсне као Јакшићеве, ни онако топле као Ђјулићи Змајеви, ни ђаволасте као Бранкове. Оне имају умереност у тону и ако су речите у изразу. Јачинуи раскошност расипања љубавних похвала разблажује нека извесна уздржљивост: у љубав се меша и поштовање. Оне имају нечега од дубровачких љубавних песама, и ако су много боље по обради и по топлини осећања. Једино се красна лирика Бунићева може мерити с Илићевом, као што може спокојно стати и уз Змајеву. Бунића и Илића растављају више од два века, али их дели само песнички језик; осећања су им врло блиска.
     У љубави Илићевој нема ничега опојно разблудног, нити у изражавању њеном чега раскалашног. Он је чедан удварач из народног света, и сачувао је сву чистоту старог ашиковања, када се љубило поштеном љубављу честитих младића. Илић је у том погледу уздржљивији и од народне поезије; он своју реч уме да заустави на извесној граници, док народна песма често пређе међу, и узме тон покадшто претерано слободан.
     Тешко је изабрати међу Илићевим сонетима оне који су иајбољи. Они чине једну складну целину, па и ако је лепота неједнако размештена у њима, чим одвојите најлепши И8 заједнице, изгледа као да му уништавате лепоту. Ипак, грехота је не цитирати их, кад у њима има тако много љубавне нежности.
     Своју драгу Илић овако описује:
Залуд вила у гори зап'јева.
Када она гласом зажубори!
Сунце јарко љепотом огр'јева,
Ал' Бог у њој љепше сунце створи!
Муња иста из очи јој с'јева,
Огањ живи у грудима гори,
Зора јој се на лицу осм'јева,
Из уста јој сама љубав збори!
Сви су елементи из народне поезије (...Та лепша је од бијеле виле ... јарко сунце лепша сам од тебе ... сину лице као јарко сунце ... девојка га оком запалила ...), али је синтеза њихова оригинална, уметничка; то није више механичка смеша, већ хемијско једињење.
     У другу врсту љубавних песама спадају његове имитације народној љубавној лирици. У једној-две од тих песама исказује се осећање непосредно, у осталима је исказано посредно, догађајем или описом. То су већином непотпуне баладе, мале љубавне историје или (као Пастири) покушај љубавног идиличног епа. Многе су од ових песама лепе, али су готово све и сувише налик на народне. Илић у њима не иде само за ритмом и метром народних песама ; он узима читаве стихове, или целе песме, па их нешто прекројене и предругојачене износи пред читаоце. Из песме Пембе-Ајша, три су прва стиха без икакве измене узета из народне песме, као и само име егзотичне љубавнице (у н. песми:
»Пембе Амша«). Песма Поскочи, момо, поскочи варијација је народне песме, само је у Илића реч много изразитија, јача. С песмом Мејрима дјевојка и Драгиша сердар није срећно прошао; она далеко изостаје иза дивне а тужне баладе народне: »Смрт Омера и Мериме.« Пре свега, у њој нема оне нежности, оног топлог, срдачног тона, оне идиличне чедности, који маме сузу на око, што је главна одлика народне песме. Уз то и љубавна историја у њој заостала је иза оне у народној песми. У овој последњој силна љубав двоје младих спречена је насилно а развијала се природно. Омера жене недрагом девојком и он умире, колико од туге за драгом, толико од очајања што га изазива помисао, да ће Мерима посумњати у његову верност. Мерима сазнаје за ту огромну жртву; у њену тугу меша се жеља да не изостане иза драгана у жртвовању. У Илићевој песми почетак је љубави нагао, одлазак Драгишин изненадан, негова смрт неизвесна, Мејримино умирање неразумљиво. Ипак, у њој има врло лепих стихова, који се лепотом примичу најбољим стиховима народне поезије:
И сјајан се месец пригибаше,
Те њих двоје младих прислушкује;
И водица жубор устављаше,
Те њих двоје младих прислушкује.
     Од песама ове врсте готово је најлепша »Под јавором«, испевана стихом од 13 слогова, који је у народној поезији нашао прилично употребе. Њим је испевана и она лепа народна песма : »Извор вода извирала, хладна студена«. У овој Илићевој песми и сама је мисао поетична: к поточићу долазе мома, нева и баба и изјављују му своје жеље. Поточић моми и неви својим жубором обећава весео живот.
Кад долави баба, тада:
Јавор с љуља из кор'јена, хоће да пане,
Вјетар дува ко помаман, неће да стане,
Поток шушти и протиче, ништа не вели,
Већ оставља стару баку, нек се нажели!
     У ове описне љубавне песме долазе и његово подражавање песмама са истока (Караван, Аллах Икбер, Биссмилах и др.). Прелазни тип чини песма Абасах, још и сад позната у нашем народу. Она има и у свом мотиву нечега сличног с народном песмом. »Вино пије Дојчин Петар, варадински бан«, а број слогова и ритам је исти, и ако се не певају на исти глас. Само, Илићева песма место вина говори о љубави, за коју се даје не сто дуката, вран коњ и перни бувдован, него живот љубавников. Кад смо већ при вину треба напоменути да Илић нема правих винских песама, и ако поезија његова доба није била антиалкохолски расположена. И сам Сима Милутиновић узвикује: »Пјана крчмо — и отац и мајко«; Његош, кров уста најугледније личности »Горскога Вијенца« слади пијење вина; Бранко с усхићењем прославља ђачке пијанке. Змај је »попио токе са прсију, све у вдравље црнијех очију« а његов побратим Јакшић иде 8а Змајевим примером и даје своје токе у валогу крчмарици Јањи. Обојица без завора говоре о свом посртању од вина. Чак и иначе целомудрени Стојан Новаковић, док је лутао по српском Парнасу, исплео је венац »Винског лишћа«. А већ о Абердару, Мити Поповићу и другима да и не говоримо. Илић пева о вину само у посланици своме
побратиму Љуби Ненадовићу (Бен Сахибу, Абиба), али то је у ствари парафраза Ненадовићевих стихова о вину. А пехар из Двора Даворових у ствари је израз снажних патриотских осећања и братства међу Словенима. И Брижан Раде теши се вином, али без нарочитог одушевљења . . .
     Абассах је једина песма из круга источњачких, која је својом лепотом слична онима што су испеваие имитацијом народнпм песмама. Она је баш с тога и лепа што има донекле те сличности с народном поезијом. Остале су источњачке песме слабе, и у маси туђих речи не опажа се осећање песниково, или, што је тачније рећи, у њима и нема правог осећања; оне су воштани кипови. Илић није срећан кад се удаљи од народних мотива, осећања и облика. Он је тада слаб и нејак као Самсон кад му се одсече перчин, као Аладин кад му се одузме чаробни жижак, или као Антеј кад не додирује мајку Земљу.
     У Илића подражавање народној поезији не долази толико са слабости песничке снаге, колико са сувишне љубави према народним песмама. И на много јаче песнике ова је поезија имала силна утицаја, само јој они нису тако подлегли. Јакшић је њом подстакнут, Змај одушевљен, Илић готово опијен. Кад јој Змај дословно подражава, он то чини намерно, из каприса; Илић несвесно, из неодољивости. Они су је обојица волели, али Змај је умео њом да господари, док је Илићем она господарила.
     Илић има неколико дидактичких и патриотских песама, и једну групу с митолошким елементом или историјским мотивима. Оне су му слабе, јер нису долазиле као излив осећања, него као резултат неког песничког обичаја. Тако је певао Мушицки, тако Сима, тако донекле и Његош, тако Стерија. И Илић је певао у том прелазном добу, али није имао Бранкове одлучности да раскине са старим правцем. Њему се чинило да треба платити свој дуг и том правцу, и платио га је више но поштено, али с оним непријатним изгледом са каквим се уошцте плаћају сви дугови. Те његове песме вреди поменути са књижевно-историјског гледишта; естетичка им је вредност врло сумњива.
     Не треба заборавити неколико песама у којима су описи веома лепи. Већ и у спеву Пастири, којој је мисао узета из народне песме »Шуичкиња Мара» (и у њој се помиње брег Малован), има красних описа. Нарочито су лепи почеци I, III, VI, и VIII песме. У песми Ноћ, једној врло лепој поетској слици, песник описује одлазак ноћи:
Виле смјерно језде, на сусрет јој хите,
Да јој бисер-зв'језде по њедрима ките,
Славуј у сну, мио, шапуће и збори,
А поточић тијо, жубори, жубори!
У надземном сјају св'јетла кола плове,
Небесном је рају глас анђела зове.
О, не хити, мила ! стани, незаходи!
На бисерна крила сна ми не одводи.
     Тако је исто изразит и јак опис ноћи у песми Сова.
Поноћ . . . глуво доба, свуд тишина н'јема . . .
Кано да се свијет у гроб вјечни спрема!
Све изумре живо, небо с' тамом мути.
Сном природа ц'јела успавана ћути.
Блијед месец само кад и кад се јавне,
Па и он нам зађе за облаке тавне!
Нигдје звјезда јасних, нигдје зрачак пусти
Горе, луке цвјетне мрак обузе густи . . .

          *

     Илић нема песама чисто личног осећања а ни песимистичког расположења. Његово небо није ни мутно а камо ли мртво, нити му је цвеће увело, ни трава сузна, ни стазе пусте, као у Змајевим »Ђулићима«. Он не мрзи ни сам себе, ни људе, нити му је на души »једна тешка рана, тежак уздисај«, као што јадикује Јакшић. Илић не види у српској прошлости побуде за очајно душевно расположење као Стерија, нити му, као сину његову Војиславу, сва прошлост изгледа ништавна а будућност тамна. Он није много патио у животу, али има песника који су живели у благостању а проклињали живот, и због својих уображених јада презирали патње правих невољника. Кад је Илић покушао да приложи своју лепту песимизму, није се много претргао. То му није пвдло са срца него само с језика, и његов тобож скептички тон не може никога обманути.
     Његове су песме — нарочито љубавне — ведре и веселе и ако песник покувдава да унесе неку извесну сету, кап туге и бола. Изгледа као да је отац поделио расположење са својим великим сином : себи је задржао веселост, Војиславу оставио сету. При деоби прешло је по невдто с једне стране на другу; старац је местимице благо сетан ; Војислав каткад весео и расположен.
     Има у Ј. Илића још једна особина : хумор. То се види из стихова посвећених Љ. Ненадовићу, из песама: Коња јаше . . . Хасан пепељар . . . Дервиш баба, и др. Тај је хумор неуглађен и прост — прави народни хумор. Он личи на металну руду у њеном природном стању, сирову и непречишћену.
     У Илића нема социалних и хуманих песама, као у његових млађих песничких савременика Змаја и Јакшића. Он је у поезији најпре ашигџија, затим националист, најпосле помало политичар. По тврђењу његова сина Драгутина, Илић јеу песми: Акциум осудио политичко држање свога ранијег полнтичког пријатеља Јеврема Грујића а и у песмама Некоме, Некима, Своме побру и местимице и у неким другим изражавају се политичка расположења. Али те песме слабе су вредности. У Илића нема ни коленоприклоних ода, химни и апотеоза земаљским господарима, али ни громких протеста против опскураната и угњетача. Он се не сагиње за пољубац, али се и не испрсава за ударац. Илић није човек великих политичких идеја и снажних замаха, него само један политички поштењак, који је теглио на правду, ако не баш као Краљевић Марко, а оно више него други истакнути политичари његова доба.
     Илић је уравнотежен песник. Његова осећања немају ни жарког полутара ни студених полова: све је то умерен појас. Без обзира на правац и предмет певања, тон његових песама не иде ни у крешчендо ни у пијанисимо. Кад хоће да покаже свој гнев, то нису муње ни громови које просипа, него ватрометске ракетле. Кад покушава да се прави страсним, он »излезне«, што би рекли Врањанци, као севдалија. А кад замахне песницом на политичке слабиће, то се свршава простом зврчком. Свуда преовлађује добричина који не може никога да мрзи опаком мржњом, нити да срце своје загорчи истинском сумњом у људе. А природу воли врло јако : и кад је тиха, те ветрови и олује »дријемају у морској пучини« и кад је бујна и плаха, те »обара дрвље и камење«, нарочито кад се показује у зеленим ливадама и цветним пољанама обасјаним светлим и жарким сунчаним зракама.

          *

     У песмама Илићевим опажа се на понеким местима утицај Симе Милутиновића, Његоша, Стерије и Бранка. Али нема подражавања него само инспирације и по који сличан поетски израз. То се, уосталом, дешава и највећим песницима, па се могло јавити и у Илићевим песмама . . .
     Јован Илић је часно живео, савесно радио и добро певао. Нису само генијални људи богаство једнога народа. Они су његова посластица, а »хлеб насушни« су вредни умни радници и књижевници који, као тиха вода, роне брегове и као кап дубе камење, те уравњавају народима путове к напретку.
                                                                                       Јаша М. Продановић

     Сем радова који су ушли у ову књигу Илић је пздао као посебна ова дела : Кратка историја Грка и Турака за младеж 1853, Српска писменица 1860; Одговор Ђ. Даничићу на покуду моје писменице 1861. Преводио је и у стиху и у прози: Антуносо Страданије, хумористичка песма по Лонгфело-у (»Отаџбина« књ. VII), Радост од Шилера (»Пјесме« 1854); Црна Гора од Слатковића из Орла татранског (»Подунавка« 1847, бр. 29); Народна поезија српских Славјана (»Подунавка« 1845, бр. 16 — 19)

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна XXIII-XXXVIII Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.