Jovan Ilić, život i rad
| Jovan Ilić, život i rad Pisac: Jovan Ilić |
Jovan Ilić, život i rad
Jovan Ilić
(15/VIII 1823 — 12/III 1901)
Jovan Ilić bio je političar, nacionalist i pesnik. Kao političar on je započeo svoj rad u omladinskim krugovima u Beogradu, Eperješu (Prešovi) i Beču, gde je bio na studijama. Bio je ono što se tada zvalo »slobodnjak«, ali se nije jače isticao u prve redove liberalne omladine, sve do preokreta 1858-9 godine. Kao nacionalist sudelolovao je u borbama između Austrije i Ugarske 1848 godine, kad su i Srbijanci pomagali da se uguši Mađarska buna. I u njegovoj poeziji i u proznim radovima on svuda brani sve što je srpsko i slovensko. Veliki Srbin i vatren panslavista, on je Rusiju, pored sveg despotizma njenog Nikole II, slavio i uzdizao, kao zaštitnicu Slovena. — Ilićeva veća politička aktivnost osetila se naročito u Svetoandrejskoj skušctini. I ako nije bio poslanik te skutctine ni po izboru ni po pologkaju, Ilić je, kaoprofesor beogradski, izabran za sekretara njenog, jer to je moglo biti po tadašnjem zakonu o Narodnoj skupštini. I dok su velikaši sa Tomom Vučićem Perišićem, predsednikom Državnog saveta, Ilijom Garašaninom ministrom unutrašnjih poslova i Mivdom Anastasijevićem predsednikom Svetoandrejske skupštine spremali uklanjawe tadašnjeg vladaoca, Jovan Ilić, Jevrem Grujić, Milovan Janković, Andrija Stamenković, sa još nekoliko prijatelja, želeli su i promenu dinastije i preobražaj upravnog sistema. S njima je vajednički radio i glavni skupštinski predstavnik dinastije Obrenovića Stevča Mihaijlović, potpredsednik skupštine. Kad je nastao u skupštinskoj sednici sukob između predsednika i I sekretara Jevrema Grujića, Jovan Ilić je osetio da je to sudbonosan čas za preokret, i da u jedan mah može propasti sve što je spremila njihova liberalno-obrenovićska grupa. I dok je Grujić, u najvećem skupštinekom komešanju, vabuni, i
»užasnoj vici« uvaludno pokušavao da utiče rečju, Ilić je našao bolje sredstvo. On je stao pred upornog skupštinskog predsednika, mašio se rukom za pištolje koji su mu bili 8a pojasom i podviknuo »koliko igda može« : »Ti, Mišo, ti si danas krvav nož u ovu skupštinu bacio, ali nemoj misliti da ćeš živ odavde izaći ; tvoja će glava prva pasti.« Takav razlog bio je dovoljan da predsednik skušctine preokrene svoje držanje. Gromki glas Ilićev, njegova snažna ličnost i pištolji za pojasom uspeli su tamo gde se glas I sekretara nije mogao ni čuti.
Promena dinastije izvršena je, ali je liberalni pokret suzbijen. Projekt zakona o Narodnoj okušctini koji je izradila liberalna grupa pretrpeo je velike izmene u nazadnom duhu. A ni ličnosti nisu najbolje prošle. Narod ih je uvažavao i svi su oni bili ivabrani za narodne poslanike Malogospođinske skupštine (1859), ali je vlada pokušala da nekima od njih poništi izbore. — Početkom septembra 1860 upravnik policije saopštava Iliću da ne sme primati u svoju kuću »podovritelne ljude«, i on upućuje vladi oštar protest protiv tog nasilja. Na kraju toga akta stoje ove reči: »U protivnom slučaju, ne imajući kome više da se žalim, primoran ću biti, na konačnu propast moju
i moje familije, najočajatelnija sredstva upotre biti 8D spasenje česti svoje i doma svoga«. Grujić je prošao još gore no njegov politički prijatelj Ilić : 1864 osuđen je na tri godine zatvora i gubitak građanske časti za svoj sudijski glas u jednoj političkoj aferi. Ni knez Miloš ni knez Mihailo nisu bili dobro raspoloženi prema liberalnoj svetoandrejskoj grupi. Ilić je postao ministar pravde tek po ubistvu kneza Mihaila i ostao je na tom mestu skoro godinu i po dana (17- VII 1869 — 12-I 1871). To mu je i prvo i poslednje ministrovanje. Ilić nije bio dovoljno gibak za doba u kome je živeo. Imao je svoje ubeđenje i svoju volju. Nije hteo da ulazi u poslove i pogodbe protivne svojoj časti i savesti. Prebacilo mu se da je bio tvrdoglav, a on je samo bio načelan. Nikad nije zazirao da kaže istinu, bez obzira kakve će posledice za njega imati iskrena i otvorena reč. U Svetonikoljskom ustavotvornom odboru (1868 godine), kome je stavljeno u dužnost
da prouči pitanje o donošenju novog ustava umesto turskog hatišerifa (od 1838), bilo je mišljenja da se ustav ne može menjati za vreme maloletstva kneževa. Ilić je stao na gledište da u opšte ne treba ni donositi ustav. On je to svoje gledište pravdao time : da se država ne sme više razobručavati, nego treba vlast još čvršćom učiniti a ustavom bi ona oslabila. Kad mu je napomenuto da je pod Kavurom oslobođena i ujednnjenja Italija, i da je to učnnila ona italijanska država koja je jedina imala ustav, Ilić je odgovorio : »Nije Italiju ujedinio Ustav, nego sto hiljada Napoleonovih bajoneta.« Ovakvo držanje suprotno je pogledima Ilnćevpm od 1859 godine, kad je tražio, zajedno sa svojnm drugovima : da Narodna skupština bude »najsvetija ustanova u državi«; da se oglasi za izdajnika naroda svaki ko se protivi njenom držanju i slobodnom zakonskom radu ; da ona može zahtevati uništenje svih »necelishodnih zakona« i t. d. Iliću se, posle deset godina, činilo da se unutrašnje slobode i ustavnost protive nacionalnim interesima, i da je jaka centralna vlast pogodnija za uspeh u međunarodnim odnosima nego slobodniji režimi . . .
Posle ministrovanja Ilić je postao član Državnog Saveta, potom je 1882 godine penzionisan. Aktivnom politikom nije se više bavio. Nije imao za nju ni temperamenta, ni jačeg političkog obrazovanja, nn potrebne elastičnosti, može biti čak ni naklonosti. Među ondašnjim istaknutim političarima on je bio kao onaj jež iz basne među zečevima : svakim pomicajem ubo je po koga od njih svojkm bodljama . . .
Kad je osetio da mu se smrt približuje Ilić je naredio da njegova porodica ne sme za njegov pogreb primiti nikakvu vladinu pomoć i da taj pogreb mora biti sasvim skroman. I to mu je ispunjeno, ali je ceo umni i čestiti Beograd svojim prisustvom odao poštovanje ovom poštenom političaru i dobrom pesiiku.
*
Članci Ilićevi izmlađih godina slabi su stilski a idejno nejaki. Ali mu je rasprava : Pogled na sadaginje stanje naše puna poleta i snage i pojedine njene rečenice pokazuju za ono doba retku stilsku lepotu. I danas posle sedamdeset godina odlični politički pisci mogli bi staviti iod njih svoj potpis.
II
Ako je Ilić bio nzgubljen za aktivnu politiku, njegova knjkževna uloga tim je samo pojačana. Za sreću po nas, mrka i oštra strana njegove duše okrenuta je bila politici, a vedra i krotka poeziji. Ovaj oštri i nesavitljivi politički radnik bio je nežan ns samo kao čovek već i kao pesnik. Veći deo njegovih pesama, one koje su najbolje i najlepše, posvećen je bio proslavljanju ljubavi. To je, u ostalom, najčešća pojava i u stranoj i u našoj književnosti. Ljubavno je osećanje jedna naročita modifikacija čisto ličnog osećanja ; ono ulazi u najbitnije elemente psihičkog života. Čovek ne mora biti rodoljub; još manje moralist; može biti i suviše egoističan — pa ljubavno osećanje ne samo ne slabi, već se često jače razvija. I kad ljubav nije idealno obožavanje jedne žene, ona ipak može biti snažna, jer tada ili je nežna simpatija za žensku lepotu ili bujni izliv čulne strasti. Od te epidemije ne spasava pesnike ni položaj ni vavet ; od nje ne pomažu ni čini ni molitve. Njegoš je vladika, Đorđić je kaluđer, pa ipak njihovo srce ne ostaje sačuvano šred očima koje strijeljaju, koje kamen mogu rastopiti, a kamo li slaboga čovjeka, rođenoga da se od njih topi«. Njegoš se mogao bar utešiti uništavanjem svojih ljubavnih pesama; Đorđić ni te utehe nije imao.
*
Ilićeve ljubavne pesme dvojake su. Jedne su lepše, originalnije i sa boljom umetničkom obradom. To su njegovi ljubavni soneti, u kojima se neposredno obraća stvarnoj ili, može biti, zamišljenoj izbranici svoga srca, »sporednici nebeske miline«. Njih je stvorio pesnik inspirisan narodnom lirikom, ali oni su tako izrađeni da pokazuju nesumnjivu pesničku samostalnost. Narodni duh lebdi oko njih i čini njihovu atmosferu, ali ni malo ne zaklanja sjaj originalnog pesničkog talenta.
Ove pesme imaju svoju osobitu draž. Njih je lako poznati među ljubavnim pesmama drugih srpskih lircčara. One nisu onako strasne kao Jakšićeve, ni onako tople kao Đjulići Zmajevi, ni đavolaste kao Brankove. One imaju umerenost u tonu i ako su rečite u izrazu. Jačinui raskošnost rasipanja ljubavnih pohvala razblažuje neka izvesna uzdržljivost: u ljubav se meša i poštovanje. One imaju nečega od dubrovačkih ljubavnih pesama, i ako su mnogo bolje po obradi i po toplini osećanja. Jedino se krasna lirika Bunićeva može meriti s Ilićevom, kao što može spokojno stati i uz Zmajevu. Bunića i Ilića rastavljaju više od dva veka, ali ih deli samo pesnički jezik; osećanja su im vrlo bliska.
U ljubavi Ilićevoj nema ničega opojno razbludnog, niti u izražavanju njenom čega raskalašnog. On je čedan udvarač iz narodnog sveta, i sačuvao je svu čistotu starog ašikovanja, kada se ljubilo poštenom ljubavlju čestitih mladića. Ilić je u tom pogledu uzdržljiviji i od narodne poezije; on svoju reč ume da zaustavi na izvesnoj granici, dok narodna pesma često pređe među, i uzme ton pokadšto preterano slobodan.
Teško je izabrati među Ilićevim sonetima one koji su iajbolji. Oni čine jednu skladnu celinu, pa i ako je lepota nejednako razmeštena u njima, čim odvojite najlepši I8 zajednice, izgleda kao da mu uništavate lepotu. Ipak, grehota je ne citirati ih, kad u njima ima tako mnogo ljubavne nežnosti.
Svoju dragu Ilić ovako opisuje:
Zalud vila u gori zap'jeva.
Kada ona glasom zažubori!
Sunce jarko ljepotom ogr'jeva,
Al' Bog u njoj ljepše sunce stvori!
Munja ista iz oči joj s'jeva,
Oganj živi u grudima gori,
Zora joj se na licu osm'jeva,
Iz usta joj sama ljubav zbori!
Svi su elementi iz narodne poezije (...Ta lepša je od bijele vile ... jarko sunce lepša sam od tebe ... sinu lice kao jarko sunce ... devojka ga okom zapalila ...), ali je sinteza njihova originalna, umetnička; to nije više mehanička smeša, već hemijsko jedinjenje.
U drugu vrstu ljubavnih pesama spadaju njegove imitacije narodnoj ljubavnoj lirici. U jednoj-dve od tih pesama iskazuje se osećanje neposredno, u ostalima je iskazano posredno, događajem ili opisom. To su većinom nepotpune balade, male ljubavne istorije ili (kao Pastiri) pokušaj ljubavnog idiličnog epa. Mnoge su od ovih pesama lepe, ali su gotovo sve i suviše nalik na narodne. Ilić u njima ne ide samo za ritmom i metrom narodnih pesama ; on uzima čitave stihove, ili cele pesme, pa ih nešto prekrojene i predrugojačene iznosi pred čitaoce. Iz pesme Pembe-Ajša, tri su prva stiha bez ikakve izmene uzeta iz narodne pesme, kao i samo ime egzotične ljubavnice (u n. pesmi:
»Pembe Amša«). Pesma Poskoči, momo, poskoči varijacija je narodne pesme, samo je u Ilića reč mnogo izrazitija, jača. S pesmom Mejrima djevojka i Dragiša serdar nije srećno prošao; ona daleko izostaje iza divne a tužne balade narodne: »Smrt Omera i Merime.« Pre svega, u njoj nema one nežnosti, onog toplog, srdačnog tona, one idilične čednosti, koji mame suzu na oko, što je glavna odlika narodne pesme. Uz to i ljubavna istorija u njoj zaostala je iza one u narodnoj pesmi. U ovoj poslednjoj silna ljubav dvoje mladih sprečena je nasilno a razvijala se prirodno. Omera žene nedragom devojkom i on umire, koliko od tuge za dragom, toliko od očajanja što ga izaziva pomisao, da će Merima posumnjati u njegovu vernost. Merima saznaje za tu ogromnu žrtvu; u njenu tugu meša se želja da ne izostane iza dragana u žrtvovanju. U Ilićevoj pesmi početak je ljubavi nagao, odlazak Dragišin iznenadan, negova smrt neizvesna, Mejrimino umiranje nerazumljivo. Ipak, u njoj ima vrlo lepih stihova, koji se lepotom primiču najboljim stihovima narodne poezije:
I sjajan se mesec prigibaše,
Te njih dvoje mladih prisluškuje;
I vodica žubor ustavljaše,
Te njih dvoje mladih prisluškuje.
Od pesama ove vrste gotovo je najlepša »Pod javorom«, ispevana stihom od 13 slogova, koji je u narodnoj poeziji našao prilično upotrebe. Njim je ispevana i ona lepa narodna pesma : »Izvor voda izvirala, hladna studena«. U ovoj Ilićevoj pesmi i sama je misao poetična: k potočiću dolaze moma, neva i baba i izjavljuju mu svoje želje. Potočić momi i nevi svojim žuborom obećava veseo život.
Kad dolavi baba, tada:
Javor s ljulja iz kor'jena, hoće da pane,
Vjetar duva ko pomaman, neće da stane,
Potok šušti i protiče, ništa ne veli,
Već ostavlja staru baku, nek se naželi!
U ove opisne ljubavne pesme dolaze i njegovo podražavanje pesmama sa istoka (Karavan, Allah Ikber, Bissmilah i dr.). Prelazni tip čini pesma Abasah, još i sad poznata u našem narodu. Ona ima i u svom motivu nečega sličnog s narodnom pesmom. »Vino pije Dojčin Petar, varadinski ban«, a broj slogova i ritam je isti, i ako se ne pevaju na isti glas. Samo, Ilićeva pesma mesto vina govori o ljubavi, za koju se daje ne sto dukata, vran konj i perni buvdovan, nego život ljubavnikov. Kad smo već pri vinu treba napomenuti da Ilić nema pravih vinskih pesama, i ako poezija njegova doba nije bila antialkoholski raspoložena. I sam Sima Milutinović uzvikuje: »Pjana krčmo — i otac i majko«; Njegoš, krov usta najuglednije ličnosti »Gorskoga Vijenca« sladi pijenje vina; Branko s ushićenjem proslavlja đačke pijanke. Zmaj je »popio toke sa prsiju, sve u vdravlje crnijeh očiju« a njegov pobratim Jakšić ide 8a Zmajevim primerom i daje svoje toke u valogu krčmarici Janji. Obojica bez zavora govore o svom posrtanju od vina. Čak i inače celomudreni Stojan Novaković, dok je lutao po srpskom Parnasu, ispleo je venac »Vinskog lišća«. A već o Aberdaru, Miti Popoviću i drugima da i ne govorimo. Ilić peva o vinu samo u poslanici svome
pobratimu Ljubi Nenadoviću (Ben Sahibu, Abiba), ali to je u stvari parafraza Nenadovićevih stihova o vinu. A pehar iz Dvora Davorovih u stvari je izraz snažnih patriotskih osećanja i bratstva među Slovenima. I Brižan Rade teši se vinom, ali bez naročitog oduševljenja . . .
Abassah je jedina pesma iz kruga istočnjačkih, koja je svojom lepotom slična onima što su ispevaie imitacijom narodnpm pesmama. Ona je baš s toga i lepa što ima donekle te sličnosti s narodnom poezijom. Ostale su istočnjačke pesme slabe, i u masi tuđih reči ne opaža se osećanje pesnikovo, ili, što je tačnije reći, u njima i nema pravog osećanja; one su voštani kipovi. Ilić nije srećan kad se udalji od narodnih motiva, osećanja i oblika. On je tada slab i nejak kao Samson kad mu se odseče perčin, kao Aladin kad mu se oduzme čarobni žižak, ili kao Antej kad ne dodiruje majku Zemlju.
U Ilića podražavanje narodnoj poeziji ne dolazi toliko sa slabosti pesničke snage, koliko sa suvišne ljubavi prema narodnim pesmama. I na mnogo jače pesnike ova je poezija imala silna uticaja, samo joj oni nisu tako podlegli. Jakšić je njom podstaknut, Zmaj oduševljen, Ilić gotovo opijen. Kad joj Zmaj doslovno podražava, on to čini namerno, iz kaprisa; Ilić nesvesno, iz neodoljivosti. Oni su je obojica voleli, ali Zmaj je umeo njom da gospodari, dok je Ilićem ona gospodarila.
Ilić ima nekoliko didaktičkih i patriotskih pesama, i jednu grupu s mitološkim elementom ili istorijskim motivima. One su mu slabe, jer nisu dolazile kao izliv osećanja, nego kao rezultat nekog pesničkog običaja. Tako je pevao Mušicki, tako Sima, tako donekle i Njegoš, tako Sterija. I Ilić je pevao u tom prelaznom dobu, ali nije imao Brankove odlučnosti da raskine sa starim pravcem. Njemu se činilo da treba platiti svoj dug i tom pravcu, i platio ga je više no pošteno, ali s onim neprijatnim izgledom sa kakvim se uošcte plaćaju svi dugovi. Te njegove pesme vredi pomenuti sa književno-istorijskog gledišta; estetička im je vrednost vrlo sumnjiva.
Ne treba zaboraviti nekoliko pesama u kojima su opisi veoma lepi. Već i u spevu Pastiri, kojoj je misao uzeta iz narodne pesme »Šuičkinja Mara» (i u njoj se pominje breg Malovan), ima krasnih opisa. Naročito su lepi počeci I, III, VI, i VIII pesme. U pesmi Noć, jednoj vrlo lepoj poetskoj slici, pesnik opisuje odlazak noći:
Vile smjerno jezde, na susret joj hite,
Da joj biser-zv'jezde po njedrima kite,
Slavuj u snu, mio, šapuće i zbori,
A potočić tijo, žubori, žubori!
U nadzemnom sjaju sv'jetla kola plove,
Nebesnom je raju glas anđela zove.
O, ne hiti, mila ! stani, nezahodi!
Na biserna krila sna mi ne odvodi.
Tako je isto izrazit i jak opis noći u pesmi Sova.
Ponoć . . . gluvo doba, svud tišina n'jema . . .
Kano da se svijet u grob vječni sprema!
Sve izumre živo, nebo s' tamom muti.
Snom priroda c'jela uspavana ćuti.
Blijed mesec samo kad i kad se javne,
Pa i on nam zađe za oblake tavne!
Nigdje zvjezda jasnih, nigdje zračak pusti
Gore, luke cvjetne mrak obuze gusti . . .
*
Ilić nema pesama čisto ličnog osećanja a ni pesimističkog raspoloženja. Njegovo nebo nije ni mutno a kamo li mrtvo, niti mu je cveće uvelo, ni trava suzna, ni staze puste, kao u Zmajevim »Đulićima«. On ne mrzi ni sam sebe, ni ljude, niti mu je na duši »jedna teška rana, težak uzdisaj«, kao što jadikuje Jakšić. Ilić ne vidi u srpskoj prošlosti pobude za očajno duševno raspoloženje kao Sterija, niti mu, kao sinu njegovu Vojislavu, sva prošlost izgleda ništavna a budućnost tamna. On nije mnogo patio u životu, ali ima pesnika koji su živeli u blagostanju a proklinjali život, i zbog svojih uobraženih jada prezirali patnje pravih nevoljnika. Kad je Ilić pokušao da priloži svoju leptu pesimizmu, nije se mnogo pretrgao. To mu nije pvdlo sa srca nego samo s jezika, i njegov tobož skeptički ton ne može nikoga obmanuti.
Njegove su pesme — naročito ljubavne — vedre i vesele i ako pesnik pokuvdava da unese neku izvesnu setu, kap tuge i bola. Izgleda kao da je otac podelio raspoloženje sa svojim velikim sinom : sebi je zadržao veselost, Vojislavu ostavio setu. Pri deobi prešlo je po nevdto s jedne strane na drugu; starac je mestimice blago setan ; Vojislav katkad veseo i raspoložen.
Ima u J. Ilića još jedna osobina : humor. To se vidi iz stihova posvećenih Lj. Nenadoviću, iz pesama: Konja jaše . . . Hasan pepeljar . . . Derviš baba, i dr. Taj je humor neuglađen i prost — pravi narodni humor. On liči na metalnu rudu u njenom prirodnom stanju, sirovu i neprečišćenu.
U Ilića nema socialnih i humanih pesama, kao u njegovih mlađih pesničkih savremenika Zmaja i Jakšića. On je u poeziji najpre ašigdžija, zatim nacionalist, najposle pomalo političar. Po tvrđenju njegova sina Dragutina, Ilić jeu pesmi: Akcium osudio političko držanje svoga ranijeg polntičkog prijatelja Jevrema Grujića a i u pesmama Nekome, Nekima, Svome pobru i mestimice i u nekim drugim izražavaju se politička raspoloženja. Ali te pesme slabe su vrednosti. U Ilića nema ni kolenopriklonih oda, himni i apoteoza zemaljskim gospodarima, ali ni gromkih protesta protiv opskuranata i ugnjetača. On se ne saginje za poljubac, ali se i ne isprsava za udarac. Ilić nije čovek velikih političkih ideja i snažnih zamaha, nego samo jedan politički poštenjak, koji je teglio na pravdu, ako ne baš kao Kraljević Marko, a ono više nego drugi istaknuti političari njegova doba.
Ilić je uravnotežen pesnik. Njegova osećanja nemaju ni žarkog polutara ni studenih polova: sve je to umeren pojas. Bez obzira na pravac i predmet pevanja, ton njegovih pesama ne ide ni u kreščendo ni u pijanisimo. Kad hoće da pokaže svoj gnev, to nisu munje ni gromovi koje prosipa, nego vatrometske raketle. Kad pokušava da se pravi strasnim, on »izlezne«, što bi rekli Vranjanci, kao sevdalija. A kad zamahne pesnicom na političke slabiće, to se svršava prostom zvrčkom. Svuda preovlađuje dobričina koji ne može nikoga da mrzi opakom mržnjom, niti da srce svoje zagorči istinskom sumnjom u ljude. A prirodu voli vrlo jako : i kad je tiha, te vetrovi i oluje »drijemaju u morskoj pučini« i kad je bujna i plaha, te »obara drvlje i kamenje«, naročito kad se pokazuje u zelenim livadama i cvetnim poljanama obasjanim svetlim i žarkim sunčanim zrakama.
*
U pesmama Ilićevim opaža se na ponekim mestima uticaj Sime Milutinovića, Njegoša, Sterije i Branka. Ali nema podražavanja nego samo inspiracije i po koji sličan poetski izraz. To se, uostalom, dešava i najvećim pesnicima, pa se moglo javiti i u Ilićevim pesmama . . .
Jovan Ilić je časno živeo, savesno radio i dobro pevao. Nisu samo genijalni ljudi bogastvo jednoga naroda. Oni su njegova poslastica, a »hleb nasušni« su vredni umni radnici i književnici koji, kao tiha voda, rone bregove i kao kap dube kamenje, te uravnjavaju narodima putove k napretku.
Jaša M. Prodanović
Sem radova koji su ušli u ovu knjigu Ilić je pzdao kao posebna ova dela : Kratka istorija Grka i Turaka za mladež 1853, Srpska pismenica 1860; Odgovor Đ. Daničiću na pokudu moje pismenice 1861. Prevodio je i u stihu i u prozi: Antunoso Stradanije, humoristička pesma po Longfelo-u (»Otadžbina« knj. VII), Radost od Šilera (»Pjesme« 1854); Crna Gora od Slatkovića iz Orla tatranskog (»Podunavka« 1847, br. 29); Narodna poezija srpskih Slavjana (»Podunavka« 1845, br. 16 — 19)
Napomene[uredi]
Izvori[uredi]
- Jovan Ilić: Celokupna dela, strana XXIII-XXXVIII Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|