Јован бег се с љубом завадио,
Да је за што, неби ни жалио,
Већ за нешто везена јаглука
Љуба вели: „Драга ти га дала.“
Јово вели: „Није, веће сека.“ 5
Око тог се љуто завадили:
Књигу пише Јован-беговица,
Те је шаље својој заовици,
Заовици Јован-бега секи:
„Заовице, Јован-бега секо! 10
Јеси л’ брату везен јаглук дала,
Жив ти Нико у бешнци био?“
Мислила се сека Јованова:
„Што ћу, јадна, од живота свога!
А да би се право заклињала, 15
Завадићу брата и невјесту,
А да би се криво заклињала,
Изгубићу сина јединога.“
Све мислила, на једно смислила,
Те невјести књигу отписала: 20
„Невјестице, Јован-беговице!
Ја сам брату везен јаглук дала,
Жив ми Нико у бешици био.“
У који се данак заклињала,
У ’ни данак Нику изгубила.“ 25
