Јованова мајка

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Јованова мајка

Цар је слуге своје оправио
Да отиду српском земном равном,
Да покупе триста ђеце луде,
Све ђетиће од седам година,
Да се цару помлађује војска.
И одоше слуге по свијету,
По Србији ђецу покупише,
Узимају силом на срамоту,
Од мајках ђецу одвојише,
Окупише триста ђеце лудо.
Докле их је конак нагонио
У једне бабе остарале,
Која има сина јединога,
Јована од десет годинах,
Има баба девет ђевојака.
Кад сјутра дан и зора дође,
Ево рано Турци подранише
И јадној баби Јована узеше.
Е их баба Богом кумијаше:
„Остав`те ми луда Јована,
А узмите девет ђевојаках
Да су цару девет посленица,
Е нема мајка до Јована луда!“
А на Бога Турци не гледаше,
Те узеше луда Јована.
За њим се мајка подигнула,
Ђегођ луда ђеца починула,
Јованова куми Турке мајка,
Кренула је цару на сарају
Да цара за Јована куми.
А Турци је таде уфатише,
Сломише јо` ноге и руке,
На муке јо` живот удараху.
Но Јовану мајка говорила:
„Хајде збогом, дијете Јоване,
Е ти проста моја мука била,
Ласна ти рана испадала,
Ко те ћера брзо му утека,
Кога ћераш стигну га брзо!“
Па ондолен Турци отидоше,
Дођоше цару на дивану
И доведоше триста ђеце лудо.
Цар ђеци облазницу даје,
Он им даје вино и ракију.
Луда ђеца игру заметнула,
Но не хоће луди Јоване,
Ни се игра, нити пије вино,
Но све рони сузе од образа,
А двори цара честитога.
Кад га царе оком погледао,
Па га десном руком дофатио,
Па га сједе царе уз кољено,
Па упита своје вјерне слуге:
„Што је, слуге, лудоме Јовану,
Који сте му зулум учинили?“
Но му слуге ријеч говориле:
„Зулум му је, драги господару,
Зулум му је и невоља је љута –
Луда га је оженила мајка,
За њим бјеше лијепа влахиња,
Не знаде јо` руке ни јабуке!“
Таде скочи дијете Јоване,
Све му што је и како је каза.
А кад царе чуо и видио,
Погледа оком на џелата
И цареве посјекоше слуге,
А Јовану пратиоца даје
И даде му хиљаду цекинах.
Ондолен се Јован подигнуо,
Те укопа остаралу мајку,
Па отиде двору бијеломе.
Али стоји цика у дворове,
Стоји цика девет ђевојака.
Међу њима Јован долазио,
Те је своје сестре веселио:
„Не бојте се, моје миле секе,
Мене је царе дома оправио!“