Је ли жив?

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Је ли жив?
Писац: Илија Вукићевић


Илија Вукићевић.jpg
Је ли жив?

     Малешан ти је човек, мој рођаче и сељачe! Мален је као ивер поред кlаде или као перце код хрпе перја. Само што га понекад нека лудост понесе, те се начини да је што није. Не гледа покаткад на свој образ, нити мери своју снагу, но пресече натанко, па мисли: овако је и никако више. И кад после види себе шта је, и како је, не зна где ће од стида!
     Тако се беше једно време осилио наш газда-Алекса, као да је затегао уже од земље до неба, па би да се попне где нико не може. Није му тешко било рећи што би други за сан веровао. За сваку реч, што му се преко језика превали, да се човек пљесне руком по колену, а он гледа као да вели: пољуби то!
     — Ја ћу вам, вели, показати шта сам и који сам. Ко сме са мном?... Све бих вас могао снети у Мораву, и ниједан да се праћакне. Море, сто ћу кућа дићи с главе — а бели ме неће срце заболети — па да после питам ко сам ја овде и чија се реч гази. Зар, мисли онај коме не могу кућу и њиву... зар, велим, тај не зна за друге послове и друге муке?!.,. Онај коме ово велим нека лепо чује, да му ноћ не бели а дан не црни, и да после не привије врат и не закука: аман, газда-Алекса!
     Тако рече и с тиме се нађе једном пред нама, па као хајдук звера очима и прожиже кроз нас.
     Многи посавијали вратове, па само трепећу очима. Шта ће и да чине? Наишло било зло време, те ко квитом, ко писменом подвеза се, па да сада што каже, тандркнуће му добош пред кућом и не би му друго остало, но да тојагу одеље па у прошњу. Они други, што се сада тога и не плаше, ћуте од друге муке. Свакојако време, а слабе године и слабо стање, ко зна шта ће доћи, те би му морали у невољи прићи за шаку жита или коју пару, те да их кака реч не огрди и убије. А којима није ни једно ни друго, оћуткују, тек да се свађа стишава. Ко ће се, мисле, с бесним човеком рвати, и зашто?
     А газда-Алекса чисто се тресе од неке обести и присукује брке, те му доња усна поиграва од злоће.
     — Нека се, вели, јави тај, а ја му стојим на нишану, па нека после чека да ја гађам.
     Ча-Мојсило Давинић шарну батином око себе и, подвирујући очима као да у висину гледа, рече:
     — А што то сад?
     Газда-Алекса већ запени:
     — Зар и ти питаш?
— Па... ето, вала, кад други неће.
Алекса запе руком за копоран, те уза пуче, и раздрљи груди.
— Не било ме, рече, ако ме не упамтиш.
Ча-Мојсило устури главом:
     — Шта рече?
     — Запамтићеш ме!
     — Претиш ли ти, шта ли?
     — Ниси ми ти сам на оку... а велим ти и за свако твоје чељаде... и где ти се име помене, и где се мрднеш и обрнеш, и ти и твоји, ја ћу, и сваки мој, ногом, па ко ми се прво закачи.
     Мојсило поче да гута пљувачку и мирно рече:
     — Један, вели, живот имам, а живео сам хвала богу поприлично, па ако те не мрзи лећи под бусен, а ти пружи руке. Ја ти стојим добар за главу.
     — Ко, море, ко? цикну газда-Алекса.
     — Ја, Мојсило!
     Газда-Алекса искоракну ка Мојсилу и дође левим раменом према њему:
     — Зар ти, петлићу?
     У Мојсила се пови штап у косо и рука зави за ударац:
     — Ко петлић?
     — Ти!
     Ча-Мојсило одби шуваком Алексу и десном запе да га лупи. Алекса подви леву под батину, а десном дохвати Мојсила за прса, да га замане, па запе о нечије ноге, те се потури да падне. Док се они издвојише на чистину, салетеше остали да их раздвајају.
     — Не, браћо! Ма'ни, Мојсило! Не, Алекса!
     — Ама зар он мене тојагом?... Он!... Та пусти ме; пусти! Тојагом!?...
     — Пусти га, рђу му рђину!... Ходи овамо, де! отпева му Мојсило.
     Разбише се људи у гомиле, па једни пришли Алекси а други Мојсилу.
     — Нећу, море, да ти је продам, да је златом премериш, виче Мојсило.
     — За ово ћемо се други пут питати.
     — Ко да ме тера да је продајем?
     — Само ти велим: запамтићеш!
     Тако се тад закрвише код суднице газда-Алекса и ча-Мојсило, и да је око чега, но око неког парчета земље тамо до потока.
     Има Мојсило неку њиву — колико да се с ње на једна кола натовари — па како се међила с Алексиним имањем, то он окупио да му је прода.
     — Ама, човече, није ми за продају.
     — Дај ми, Мојсило, да се не кајеш. Понекад се човеку откине с језика: нећу,
па после дижи руке од таког. И Мојсило рече: нећу.
     — Кајаћеш се, вели Алекса.
     — Не кајем се и не дам!
     — Даћеш је, славе ми.
     — Ако је дам, не примила ме ова земља.
     — Не реци два пут!
     Док сам жив, велим!
     — Море, није се, знаш, лако носити са газда-Алексом.
     — Како коме!
     И отад њих двоје као ћудљива деца, док ћуд не узе мах, те дођоше један другоме као кобац и врана.

  • * *

     Газда-Алексина је кућа до ча-Мојсилове. И док су живели као људи, није било међу њима речи што не хвата даље од кућевног прага, а кад се завадише, ни ивер да се пребаци.
     Сваког часа разлете се кокошке, и док живина стигла у своје двориште, или је без ноге, или са пребијеним крилом, а уз то иде реч: »Убиј гад! « Па се, богме зајам врати. Други пут, другом јали пиле дође, јали не дође.
     Једном развалила Мојсилова крмача ограду па прешла код Алексе. Мами је Мојсило и сипа кукуруз око себе, али живинче стало под зрео дуд, па ни да крене. У то газда-Алекса изађе из куће, па кад виде Мојсилово свињче, а он из све снаге:
     — Овамо-те који!... Еј! Потеци! — и сподби неку подупирачу те заману за крмачом. Јурну крмача за пролаз, и баш она до пролаза, а Алекса истеже подупирачом за .њом, те се бравче смете, и не потреви пролаз, но руну на ужу страну, па се на посовици заглави. Стиже Алекса за мотку и окупи тући свињу, колико је у његовој авлији. Дречи крмача као да је кољу и мигољи се из све снаге, да се из врљика ишчупа. Мојсилу, као сваком, жао своје стоке, те притрча и потеже свињу за уши да извлачи, док на једвице не попустише врљике, те крмача утече.
     Газда-Алекса са својим оправља ограду и, колико да га Мојсило чује, говори онима око себе:
     — Убиј, кад видиш!... Вере ми, ако ти нећеш њу, ја ћу тебе! Чим стигнеш и дохватиш ожежи! И секиром... Одрежи ти њој уво, па нек' се зна чија је!
     И ча-Мојсило колико му се неће, али се опет опире.
     — Чуј, Јашо, вели сину, јес' грешно тући марву, али колико је њему његово, толико је и нама наше. Обиђи, велим, сву ограду и види је ли шта игде попустило. Поправи и учврсти, ако шта нађеш. А ако његово видиш, удри чим стигнеш.
     А опет Алекса рекао своме Новаку:
     — Ено ти мотке, ено мотике, а знај: слађе ће ми бити његово мртво, но десет живих.
     Једном ти се газда-Алекса препао као нико његов. Стао он једном уз своју кућу, колико може само очима видети Мојсилову авлију, и одрезује секиром паоце за кола. Док маши очи на Мојсилову авлију, а тамо његов најмлађи синчић. Залепише му се очи, кад га виде. Ако сад онај нешто — а ко му брани? — испребија кости у детета! Дете као дете, играло се нечим, па му се играчка пребацила у туђу авлију, а оно за њом.
     Ча-Мојсило наиђе на вратнице и као викну:
     — Шта ћеш ту?
     — Пало ми ово па дохватио, вели мали и приђе руци.
     — Жи' био!
     Дете се окрете и хтеде преко врљика.
     — Немој туда но овамо, вели Мојсило и показа вратнице.
     Газда-Алекса провирио иза куће и гледа на то, као да би рекао: како ли је сада ово чудо?
     Пође даље да теше паоце, али му секира не иде како ваља. Надао се јаду! Као да својим очима не верује, зовну дете:
     — О, Миљко!
     — Ој?
— Ходи-дер!
Дете дође.
     — А ти си био тамо? и ману главом на Мојсилову кућу.
     — Ја!
     — Пало ти то?
     — Јес'!
     — И није те, велиш, нико тукао.
     — Није.
     Газда-Алекса сврте главом. Нису га очи превариле! Оде о томе да премишља. — Што ли, мисли се, он попушта! Хтео би ваљаде да се миримо?... Е нећу му га мајци својој доикати; не зна он мене! Ама баш ни да га дарну, као вели: неће ни он кога мога. Нећу, ја! Само да га видим... А могао га је разлупати као бундеву, и не хтеде; да ми је знати: што не хтеде. Биће за мирење? А што ми онда јутроске уби петла? Ја ко' велим, викнуће: »Шта ћеш бре? какав клис?! Дај штап...« па да ми после пребаци тесто у авлију. А он вели: »Ходи овамо на вратнице«! Е, не знаш ти још Алексу! Неће ти се он поклонити, да му златну јабуку даш! Нема те паре. Јок! »Ево руке« —јок! »Ево даћу њиву« — јок, јок, јок! »Ама, Алекса... « — ама никако!... Жив се препадох, кад видех дете. Шта зна оно... А он јок, вели: ходи на вратнице! »Шта ћеш, море, ту!« Шљис! И шта ја могу...
     Пође у кућу, да то својим прича. И они као он веле:
     — За мирење.
     — Нећу ја, за не знам каке паре! таман рече, а цикну његов зељов, и док Алекса искочи из куће, а пас на три ноге прогега поред њега и, види се, бега од Мојсила.
     — Неће ни он! рече себи.
     Тако почеше један другоме, и тако би за дуго било, да се не деси нешто, те се и најбржи језик веза и најлуђи човек опамети. Поче глас, испрва тихо од уста до уста, па док освоји, те свак само и говори: ратоваћемо! — Ужурба се народ, као пчеле пред ројење, те се начини неки метеж, крсног имена да не нађеш.
     У то били закметили газда-Алексу, па он с некима његовим засео у судницу и стао записивати ко ће на границу. Нема часа кад не дође, јали капетан, јали његов ћата, јали бар пандур Пуја, те колико који из добре воље и као пријатељски — да се не разноси — каза, сазнасмо и разабрасмо да ћемо на Турке.
     Из нашег села уписали готово све што помлађе бејаше, па се перо закачи и за Јашу Мојсиловог. Кад дође онај што ће да их собом води, а ча-Мојсило дође њему, — ни пола га није од неке тешке изнутрице.
     — Ама, господине, је л' то право?
     — Шта хоћеш ти, брате? вели онај.
     — Питам те је л' ту правда и закон и образ и — шта хоћеш. Зар мог хранитеља јединца да узму? Шта ћу ја сам у кући? Ни врљику, што кажу, да подигнем, а где ћу се старати за онај пиљеж и остало?...
     — Записали ти кога?
     — Записали ми дете.
     — А како се зове?
     — Зовемо га Јаша.
     Онај господин узе превртати неке тевтере и стао шапутати: »Јаша, Јаша, Јаша.«
     — А како ти се, рече, презива?
     — Aj?
     — Како му је, питам те, друго име?
     — На деду.
     — А како ти се звао отац?
     — Звали га Коста.
     Господин поче опет носати ирст ио тевтеру и шапуће: »Јаша Костић, Јаша Костић... «
     — А! ево га! Овде вели: Јаша Костић у прву класу.
     — Знам ја, вели Мојсило, рекли су то и њему; ама питам те: право ли је?
     — Па видиш: записан је.
     — Ама он је јединац.
     — Записан је, брате, и ја не смем друкчије.
     — Па зар се то може по вољи и из пизме и да се другоме кућа из ината раскопава ?
     — То је, брате, вели онај господин, кметова ствар, па оде другима да одговара.
     Ча-Мојсило варакну очима од онога па по народу. Ми сви као пањеви. Он дохвати вес с главе и подиже очи:
     — Да бог да, кмете Алекса, како право тако здраво! Уби ми, кмете, живот, уби ми снагу, све ми уби; све ми узе! И ти га кмете имаш под барјаком, па је тешко носити неправду на души. Нека ти се син здрав вратио, ал' ће те последња жишка с мог огњишта уклети. Ако ти бог рек'о да си право радио, не било ти од моје клетве ни колико од луда човека; а ако си се, кмете, огрешио, кајао веком док не докајао! Кад ти се сан одбије и кад на свога Новака мислиш, знаћеш како је мени од данашњега дана...
     Газда-Алекса штуче,за судницу и оде се корсем исхркивати, као да му је зашла киселица у гркљан. Рекао је кажу, после: »Нисам ја љега хтео, ал' они други веле треба и он, па шта им ја, вели, могу? «
     Освану дан за полазак. Небом ни пегице, и да је коме за његову лепоту, имао би шта хвалити, али овако свакоме око замаглило, те гледа колико ногом земљу да погоди.
     Оним, којима је пут за границу, као веселије срце, а њиховима — да суза није, би пресвиснули.
     Тривун Радојкин накривио шубару, као да му је за лево уво прирасла, па иде кроз народ, као да је вино претакао.
     — На десет ћу, вели, ударити, па док учиним овако (и размахује песницама око себе), полегаће к'о снопље. А сирота Радојка пристаје свуд за њим и од силне запевке пропиштала, па јој се у грлу нешто комеша, као да је неко задављује.
     Не можеш чути врулу од кукњаве! Кад би време да пођу а ча-Мојсило припаде своме Јаши:
     — Збогом, дете, и како те бог милује. Идем тамо, да она жена не учини чудо како од себе, а теби велим...: чувај, велим ти, образ, чувај,... па сад... и ако ти се,... јави се, — па му врсну суза као роса, и приви рукама око њега. На једвице га одвојише. Док се Јаша отрже и оде за гомилом, њих два-три држе ча-Мојсила међу се и, као људи говоре му што могу да кажу.
     А он, као кад у шупаљ пањ лупиш штапом, те отуд јекне, тако јечи и без снаге им се отима:
     — Јој! пустите ме... Јој! пустите ме...
     Кад човек погледа она брда и пође мислима за њима, дође му овај свет храпавији и од церове коре. Колико ли се и жалости и радости скрха за оном гором!

  • * *

     Наиђоше нам тешки дани. Свакоме се око начинило као да пита: шта је и како је? А ко би му знао рећи овако је или онако је! Па ти, како је који с језиком, така чуда и слушасмо.
     Прве нам гласе — којима као и веровасмо — донесе наш биров Гаја. Кад дође, направише гужву око њега, и како који пристиже, Гаја све испотекар, док му грло не прозврча, те га лепо обасу пена, па стаде одбацивати главом, као да су га зауздали.
     — Наша војска, вели Гаја, где је — ту је, а они, вели, к'о зечеви. Читао тамо један у кавани, читао к'о што оно ћати доносе... Вели: напали наши на шанчеве и, вели, сви ко један, па јуриш; а они стали — ама док је још поиздаље било, — они стали на шанчеве па: »Нећеш, Србо!« »Беж' бре!« »Стој бре! «, »Не дај!« И један се, вели, наш залетео на њиног овицира, па фик! сабљом к'о краставац.
     — Хоће бо'ме, хоће!
     — Море како!... Па ти нешто тамо... не знам како рече... некако њихови топови нешто... како ли рече?... Вели: наш топ зврн! ђулетом, па после њихов топ... и ту рече једну господску; ал' добро је, вели, за нас.
     — Шта ли ће то бити?
     — Не знам баш како је; да чујем, бих погодио. Па, вели, наш стражар стао код страже; ама, вели, где стоји — чистина к'о длан.
     — Стоји он и држи 'вако пушку... Стоји ђида, док отуд ударио Турчин на коњу. Бре, разбадао хата, бре утег'о опанке, бре направио се делија, па ха! на стражара.
     — »Стој, Турчине!«
     — А Турчин од стра на земљу, трес! Побеже му, вели, коњ, к'о смушен, а наш му стражар каже: — »Иди, вели, онамо где она ватра светли, па кажи да сам те ја заробио: ја, вели, не смем никуд од страже.«
     — А чује л' се што за ове наше?
     — Веле за њих, и кажу: све први. Мојсилов син, веле, поби, поби, нема броја. Па, веле, оног нашег Засавице што је јунак! Јурио је, кажу, једног да посече, јурио, јурио — ама утече! Отпустио се, веле, Засавици кајиш од опанка, па не мога на брзину.
     — Што га, дроња, боље не закачи! прсну с уста деда-Јованчи.
     — Е, де де!
     — А шта кажу, гину ли колико?
     — Јок, брате! како гину! Веле, од наших пе'-шестина, а њихови к'о снопље полегали. Не мо'ш, кажу, проћи, да ногом за ког не закачиш.
     Дође и ча-Мојсило. Још ни стигао није, а сви што бејаху гракнуше као изједног грла:
     — Жив је!
     — Здрав је!
     — Јунак!
     — Поби силесију!
     Обеселише га те речи, те се зарадова као дете:
     — Вере ти, брате?
     — Наворе ми, јес'! каже Гаја.
     — Дед', вере ти, како? Причај, брате! Хоћеш ракије? — Дај-де ти, дијете, полић шљивове! .... Ама баш тако?
     — К'о да си очима гледао.
     — Е, 'вала ти, боже, што ме погледаш!
     — Спаси бог!
     — На спасеније!
     Поче Гаја редом од шанчева све до мртвих глава. Ча-Мојсило не зна где ће из своје коже. Мало му и ракија ћеф угрејала, те се узео грлити с људима и некако жалостивно радовати:
     — 'Вала ти, боже, 'вала ти, божја мајко! А ето ја, мислим, кукавац, погинуо. — Дај, дијете, још те! — Чу л' ти, брате, Средоје? И жив и здрав и јунак. Да бог дâ, Средоје, и ти с оним твојим... Гледам га неки дан: к'о дулече. »Ето«, рекох »Средоју одмене«. Нек' ти је, брате, жив и да дочекаш... већ што бог хоће и ти милујеш. — Дед'!... ама ми се ракија усладила, не памтим 'вако.
     Па звекну полићем о сто.
     — Баш, Гајо, право, велим, рећи, к'о брат да си ми... Ја... знаш ти мене, к'о род, реци, да ме зовеш и да ми се на тако одзиваш... А ја јуче скупио се к'о кука, па с оном мојом шта не рекох! и шта не помислих! — Испиј де! — К'о видим га крвавог... па... А видиш ти! — Дед'још по један! Еј, дијете...
     И док пиће као косом не пресече ноге, те малакса уз сто и стаде се нијати, и већ што каже, као да се не каже.
     За мало, а наиђе и газда-Алекса. И њему је брига испила образе. Чуо за Гајин глас, па чим стигао, похитао њему. Дочека последњу Гајину, и би му лакше, али колико боље да притврди, рече:
     — Чу л' што за мог Новака?
     — Овај, ето то! Жив је, вели. Нема од наших пе'шестина, и то, вели, неки, не зна баш који су; а онако што, да речеш, нема!
     Рекоше му за Мојсиловог Јашу како је.
     — Јунаци — вели Алекса, — први гину.
     На срећу што ча-Мојсило не мога чути, а било би битке као на граници.
     — Показао се — рече Петроније, —ваљано.
     — Ако ће, одби газда-Алекса.
     Не би му право.
     И од тога дана било је још данâ, још ратовања. Један глас што предани, па већ сутра: није тако, но овако. Па сутра опет: лижи старо, а исписуј ново. Збунисмо се од тога: јест, није, те свако разговара као да је две ноћи коло водио или сео па бунику јео. Забрљависмо лепо, па ако нож тражиш, лулу ти пружа; ако једно гледаш, девето видиш! Први нам дани протекоше и не питај, па се мало привикосмо. На једно је морало бити: није ваљада горе но јуче. И тако преживесмо за читаво месец дана, нити, да кажеш, ноћивали нити дањивали. Што се ноћу бриге сложи зора размрси, и што дан замори ноћ одмори, па изнова. Па они гласови и ове жене. Да бог сачува!
     Право вели Засавица:
     — Зар је мени лако, кад знам да имам свога на граници и знам где је и шта може бити? Ћутим и таворим се собом, било ми црно, било бело; а жена окупила из гласа »Јој, ако је погинуо!«  »Јој ово! « »Јој оно!« па удри у прса, да помете читаву војску! Реци ти њој шта знаш и зови Бога и ког хоћеш, ајак! »Ако је погинуо...«. Оно, знам ја: мекше је срце... ама зар је мени мало својих мука, но ми се и она попела!

     — И тако смо живели, док нам једне зоре не стиже глас: вели, наши до ноге потучени и, вели, сви заробљени.
     Диже се лелек и запевка као на гробљу. Нема куће где не кукају. Лека нема! Баш рекоше: потучени и заробљени! Вели тај гласоноша: неки наш овицир хтео да заиђе, па погрешио пут, те отишао у сред њихових. Не зна се, вели, баш посигурно који су пострадали, али сумње нема да је из сваког села по два три. — Да се зна који су, па би их њихови ожалили, али овако свако за своје слути, па изађе наопако.
     Неки постарији људи узеше то као за све:
     — Ама зар једном не рекоше, па ни колико воде да се напијеш, оно променише, вели Засавица.
     — Дај Боже и да Бог дâ да је тако, каже Петроније.
     — Биће то к'о све, вели Засавица.
     — Ако буде тако, три ћу дана играти, ма после умро, вели деда-Аксентије.
     После неки чули: стао рат! Направисмо се као да будни сањамо.
     Сутра-дан по томе гласу, кад се сунце добро диже и преко брда завире у ча-Мојсилову кућу, виде ча-Мојсила где са својом Круном седи уз огњиште. Ту су ноћ провели и дан тако дочекали. Убила их туга и незнање, те обоје дошли као два поцрнела камена. Ча-Мојсило само каткад што лулу напуни и жар узме, да припали; онако као станац, нити ромори, нити говори. А Круна му целе ноћи уста не састави.
     Лице јој дошло земљасто и чисто изрезано оним борама. Очи црвене и преливене сузом, те светлуцају као осамљена кап росе на сувом листу. Глас изгубио човечје речи, те се промукао пробија, као да се с душом бори. Рукама савила око колена и наслонила браду на колена, те смутно гледа у недогорелу ватру. Њој говори, да себе разговара:
     — Ко ће мени очи да затвори!... ко ће мени свећу да запали!... ко ће мени више рећи »моја најо«!... Ја се јадна за сватове спремам, а, боже, знаш шта ћу дочекати!.. Да ми је знати да је рањен, па бих се радовала! Хранићу га, појићу га, носићу га на овим рукама... Да ми је да му очи видим и глас чујем, па нек' ми гроб копају... А шта знам какве сам среће и шта ћу дочекати!... Вала, кмете Алекса, да Бог да ти за твоја четири гинуо к'о ја за јединцем!... Четири их имаш, четири среће гледаш, па ти мој дође на око... и моју кућу да угасиш.
     — Не куни, жено! вели ча-Мојсило.
     — Што да не кунем? Зар је он на бога помишљао, кад је учинио, проклетник!
     — И он има тамо дете: немој му децу.
     — А моје дете! Његовој ће мајци син на врата: »Добро јутро!« а мени, ако црна тица дође... Његовој ће мајци песма на уста, а мени душа... Његова ће мајка снају да тражи, а ја ако свећу палим...
     Ча-Мојсило сави врат и зачкиље у жишку на огњишту.
     — Ил' ако ми глас донесу: поздравио ме Јаша, он...
     Ча-Мојсило диже главу, као да нешто светлије виде:
     — Ама, ако му није ништа?
     — Да сад то знам, па да мрем!
     — Ако се врати и жив и здрав?
     — Да га видим, не знам шта бих од себе учинила.
     — Ја... па види Бог.
     — И ја сам ти леп сан снила. К'о дошла мени кума Стојна, па ми к'о даје цвет, а црвен, црвен к'о крв. »На« вели »закити се«. Питам је ја: »Шта ће мени, кумо, остарела сам?« »Е« вели »подмладићеш се.« Па к'о оде код Алексе, а ја се к'о китим и намештам; а он се црвени, црвени; баш овде, и пипну руком више левог зулуфа.
     Ча-Мојсило чисто гута то лепо прорицање, па као да камен свали рече:
— Ето, велим, црвен цвет на радос'.
Круна се грбавачки диже и прекрсти, па пође на врата, да изиђе мало до света, да чује и види има ли чега. Кад прође поред плота, а Јашина шареница пала с врљика, те се пригну, да је подигне.
     Узе ћилимче за крајеве и размахну га на врљике, и док оно паде и застаде, а с брда више куће одјекну глас:
     — О! најо!
   Круна запе очима и узе се око себе обзирати, да види је ли будна.
     — О-ој на-јо! кликну опет с виса. Окрене се Круна гласу и виде тамо, баш на темену, војника како окачио пушку о лево раме, а десном скинуо шајкачу и маше на њу. Полетеше руке саме за дочек, и погна се сва за рукама, али се прели крв из срца, те јој секну снага, и ничице паде. Само јој глас надмаши свест, те цикну:
     — Јашо!
     Ча-Мојсило излете из куће, и како је виде где лежи, дође му страх да је од туге није шта снашло, па дограби ведрицу с млеком, како воде у часу не нађе, па је поче поливати и звати. Док се њој око отвори и ча-Мојсилу први страх прође, а с вратниц викну Јаша:
     — Добро јутро!

  • * *


     Развеселио се ча-Мојсило, и би који рекао пијан је, али пијан без пића. Како му игра срце, те га крв убрзала, не зна шта ће ни рукама ни ногама. Сео уз Јашу, па га тапће по рамену.
     — Гле га, вели, сна-Маро, какав је! Бе, није ли к'о Крањевић Марко?... Ама неће му од те пасје вере остат' ни трага, док је 'ваких. Да ли би ко смео на десетак?... А?... Море 'ваки војник... Да сам ја нешто овицир, ја бих њему: »Ход'овамо! Стој ту! — Дед' га сад, брате, молуј... ама ето какав је... немој му шта дотурати... не треба никако!«... Ја. Па нек' после који, ако шта сме... Како шта сме! Море овај је... Дед' руку? Погле : к'о гвожђе. Гле плећи... то ти је! Нема 'ваких десетак, море, еј! — Ама док ти тамо беше, ја овде баш... ех! Та оно! — дед', снајо, сркни колико да се напијемо.
     Круна час је у дворишту. Тек што седне уз Јашу, па није добро ни присела, а већ се за шта било присетила. Па тако! И ча-Мојсило је од радости грди.
     Чим она Јаши уз раме прионе, а он корсем љутито;
     — Иди, бабо, не дирај ми дете!
     — Откуд је твоје? корсем се онаопире,
     — Иди, иди,.. Хајд', дај вина, па да се помиримо.
     Накупи се очас пуна соба људи, а жена већ престиже. Свако је рад да га види; свако се њему тиска. А њему светло лице и весело око, па не зна шта ће пре и коме ће. Рекао је до стотину пута:
     — Добисмо пола турског царства.
     Ко има да за кога пита тај и не чека.
     — Како је Засавица?
     — 'Вако к'о ја, вели Јаша.
     — Како Петров Јова?
     — Не мож' боље. Док неко уз реч рече:
     — Како газда-Алексин Новак?
     Јаши паде стара завада на памет, па да не би ча-Мојсила вређао, ниско рече:
     — Та... чуће се све. Знаће се све.
     Петроније се приже Милети и шапну:
     — С оним није добро!
     — Е?!
     — Ви'ш како оћуткује. Није добро.
     Тако разуме и баба-Петрија и, као свака баба брзорека, умаче из куће те се турну код Алексе. Нађе их све сакупљене.
     — 'Бројутро, поздрави Петрија с прага.
     — Бог добро дао!
     Приђе баба до средине собе и маче оком да седиште нађе, па у то рече:
     — Ја сад била до Мојсила,
     — Речо л' шта за Новака? не дочека је Митра.
     — Каже за Засавицу: к'о кремен.
     — А Новак? пита Митра, а'оком укочила, мислиш свест јој у очима.
     — Вели за Јову Петровог: не мож' боље!
     — Ама за Новака?
     Стаде баба-Петрија да шеврда језиком и једва протепа:
     — Вели Јаша: чуће се за све!
     Паде глас као камен у јато голубова. Митра лупи рукама у груди, а људи се закаменише.
     Газда Алекса гурну на врата па стиже у свој вајат и мету резу, да му нико не дође.
     Кад га одвоји даска од света и кад се нађе сам међу четири зида, а он као поткопан дирек сруну на креветић и јаукну као да га глогов трн пецну по срцу. Паде ничке по простирци и очи загњурио у поњаву, а рукама зграбио косу те му нокти зарили у главу. Око паса му игра нешто као кад се дисање прекида. У часу га стеже нешто код гркљана, те га јабучица мртвачки заболе. Неки глас без гласа га страховито окупио: није добро, није добро! Па се на то наврзоше и учесташе неке страховите мисли, и како која све гора. Сину му на очи крвава пољана, — и ту му замреше живци око ноката, јер као усред крви он угледа свога сина. Па му дође покојни Драгоје на очи, како га је у крви видео, само што виде Новаково лице... Па, као мало час, виде баба-Петрију и како каже: чуће се за све! А лепо види како баба не сме рећи: погинуо!...
     У глави му звркну нешто, те му се за час памет смути и навуче црнило... Док се прибра, као из сна да се тргао, и кроз сву ту муку проби и завати га нека већа снага па повуче и упути Мојсилу. Што баба оћути те га уби! Знао би му Јаша рећи и у длаку... Срам га задржа да не јурне где га то гони... Виде Мојсилово око од оне свађе; виде дан кад га Мојсило клео пред светом; виде себе где, уз богаство своје, стоји као осамљен поред сиромашног Мојсила. Пола би богаства дао, да му само Мојсило са свога прага довикне: »Еј, Алекса, ходи 'вамо!«
     Али кад она силовита жица захуја и кад паде синовља крв на очи, пуче уже што му пасју реч везива, па чисто одскочи од креветића и истрча у двориште. Немаде се кад сетити ни за главу ни за капу, но се као смушен пребаци преко врљика, те бану гологлав у Мојсилову кућу.
     Застаде на прагу и премери очима по свима, па кад виде Јашу, а он као како мртвило јекну:
     — Је ли жив?
     Док се Јаша и остали прибраше од чуда, у газда-Алексе потавне лице као ноћ.
     — Жив је! викну Јаша. Газда се Алекса стресе.
     — Жив је и здрав, и колико сутра ето га.
     Потури се Алекса и пови да падне, те прискочише Мојсило и најближи те га придржаше. А он као да се рађа.
     — Јеси ли га очима вид'о?
     — К'о тебе!
     Па сви заћуташе.
     Паде радост на срце, те оно одвугну, а сузе наиђоше. Газда-Алекса поче да гласом тепа, као да му је језик од свиле:
     — Хвала, Јашо, хвала, Мојсило, хвала ти што ме себи прими!...
     У соби тишина. Да зукне мува, чула би се,
     — И овај ето... комшије смо, брате... па ево ови људи... ја за онда... крив сам... и да ми, велим, опростиш.
      Мојсило поче у забуни отезати:
     — Немам ти шта, рече, опраштати.
     — Немој ме тако дочекивати, немој, тако ти овог детета!
     — Па ја, брате... ето што хоћеш...
     — Прекрши што је било!
     — Прекршио сам.
     — И да се више не помене.
     — Ја док сам жив, никад. Газда-Алекса прискочи вратима те викну
својим:
     — Хајд' овамо, да се веселимо!

Напомене[уреди]

  • Приповетка је први пут штампана, у листу »Коло«, Д. Живаљевића, 1889, бр. 7-9; Приповетке »Људско срце«, 1901)

Извори[уреди]

  • Илија И. Вукићевић: Целокупна дела, књига прва, страна 223-246, Библиотека српских писаца, Народна просвета.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 120 година.