Je li živ?
| Je li živ? Pisac: Ilija Vukićević |
- Je li živ?
Malešan ti je čovek, moj rođače i seljače! Malen je kao iver pored klade ili kao perce kod hrpe perja. Samo što ga ponekad neka ludost ponese, te se načini da je što nije. Ne gleda pokatkad na svoj obraz, niti meri svoju snagu, no preseče natanko, pa misli: ovako je i nikako više. I kad posle vidi sebe šta je, i kako je, ne zna gde će od stida!
Tako se beše jedno vreme osilio naš gazda-Aleksa, kao da je zategao uže od zemlje do neba, pa bi da se popne gde niko ne može. Nije mu teško bilo reći što bi drugi za san verovao. Za svaku reč, što mu se preko jezika prevali, da se čovek pljesne rukom po kolenu, a on gleda kao da veli: poljubi to!
— Ja ću vam, veli, pokazati šta sam i koji sam. Ko sme sa mnom?... Sve bih vas mogao sneti u Moravu, i nijedan da se praćakne. More, sto ću kuća dići s glave — a beli me neće srce zaboleti — pa da posle pitam ko sam ja ovde i čija se reč gazi. Zar, misli onaj kome ne mogu kuću i njivu... zar, velim, taj ne zna za druge poslove i druge muke?!.,. Onaj kome ovo velim neka lepo čuje, da mu noć ne beli a dan ne crni, i da posle ne privije vrat i ne zakuka: aman, gazda-Aleksa!
Tako reče i s time se nađe jednom pred nama, pa kao hajduk zvera očima i prožiže kroz nas.
Mnogi posavijali vratove, pa samo trepeću očima. Šta će i da čine? Naišlo bilo zlo vreme, te ko kvitom, ko pismenom podveza se, pa da sada što kaže, tandrknuće mu doboš pred kućom i ne bi mu drugo ostalo, no da tojagu odelje pa u prošnju. Oni drugi, što se sada toga i ne plaše, ćute od druge muke. Svakojako vreme, a slabe godine i slabo stanje, ko zna šta će doći, te bi mu morali u nevolji prići za šaku žita ili koju paru, te da ih kaka reč ne ogrdi i ubije. A kojima nije ni jedno ni drugo, oćutkuju, tek da se svađa stišava. Ko će se, misle, s besnim čovekom rvati, i zašto?
A gazda-Aleksa čisto se trese od neke obesti i prisukuje brke, te mu donja usna poigrava od zloće.
— Neka se, veli, javi taj, a ja mu stojim na nišanu, pa neka posle čeka da ja gađam.
Ča-Mojsilo Davinić šarnu batinom oko sebe i, podvirujući očima kao da u visinu gleda, reče:
— A što to sad?
Gazda-Aleksa već zapeni:
— Zar i ti pitaš?
— Pa... eto, vala, kad drugi neće.
Aleksa zape rukom za koporan, te uza puče, i razdrlji grudi.
— Ne bilo me, reče, ako me ne upamtiš.
Ča-Mojsilo usturi glavom:
— Šta reče?
— Zapamtićeš me!
— Pretiš li ti, šta li?
— Nisi mi ti sam na oku... a velim ti i za svako tvoje čeljade... i gde ti se ime pomene, i gde se mrdneš i obrneš, i ti i tvoji, ja ću, i svaki moj, nogom, pa ko mi se prvo zakači.
Mojsilo poče da guta pljuvačku i mirno reče:
— Jedan, veli, život imam, a živeo sam hvala bogu poprilično, pa ako te ne mrzi leći pod busen, a ti pruži ruke. Ja ti stojim dobar za glavu.
— Ko, more, ko? ciknu gazda-Aleksa.
— Ja, Mojsilo!
Gazda-Aleksa iskoraknu ka Mojsilu i dođe levim ramenom prema njemu:
— Zar ti, petliću?
U Mojsila se povi štap u koso i ruka zavi za udarac:
— Ko petlić?
— Ti!
Ča-Mojsilo odbi šuvakom Aleksu i desnom zape da ga lupi. Aleksa podvi levu pod batinu, a desnom dohvati Mojsila za prsa, da ga zamane, pa zape o nečije noge, te se poturi da padne. Dok se oni izdvojiše na čistinu, saleteše ostali da ih razdvajaju.
— Ne, braćo! Ma'ni, Mojsilo! Ne, Aleksa!
— Ama zar on mene tojagom?... On!... Ta pusti me; pusti! Tojagom!?...
— Pusti ga, rđu mu rđinu!... Hodi ovamo, de! otpeva mu Mojsilo.
Razbiše se ljudi u gomile, pa jedni prišli Aleksi a drugi Mojsilu.
— Neću, more, da ti je prodam, da je zlatom premeriš, viče Mojsilo.
— Za ovo ćemo se drugi put pitati.
— Ko da me tera da je prodajem?
— Samo ti velim: zapamtićeš!
Tako se tad zakrviše kod sudnice gazda-Aleksa i ča-Mojsilo, i da je oko čega, no oko nekog parčeta zemlje tamo do potoka.
Ima Mojsilo neku njivu — koliko da se s nje na jedna kola natovari — pa kako se međila s Aleksinim imanjem, to on okupio da mu je proda.
— Ama, čoveče, nije mi za prodaju.
— Daj mi, Mojsilo, da se ne kaješ. Ponekad se čoveku otkine s jezika: neću,
pa posle diži ruke od takog. I Mojsilo reče: neću.
— Kajaćeš se, veli Aleksa.
— Ne kajem se i ne dam!
— Daćeš je, slave mi.
— Ako je dam, ne primila me ova zemlja.
— Ne reci dva put!
Dok sam živ, velim!
— More, nije se, znaš, lako nositi sa gazda-Aleksom.
— Kako kome!
I otad njih dvoje kao ćudljiva deca, dok ćud ne uze mah, te dođoše jedan drugome kao kobac i vrana.
- * *
Gazda-Aleksina je kuća do ča-Mojsilove. I dok su živeli kao ljudi, nije bilo među njima reči što ne hvata dalje od kućevnog praga, a kad se zavadiše, ni iver da se prebaci.
Svakog časa razlete se kokoške, i dok živina stigla u svoje dvorište, ili je bez noge, ili sa prebijenim krilom, a uz to ide reč: »Ubij gad! « Pa se, bogme zajam vrati. Drugi put, drugom jali pile dođe, jali ne dođe.
Jednom razvalila Mojsilova krmača ogradu pa prešla kod Alekse. Mami je Mojsilo i sipa kukuruz oko sebe, ali živinče stalo pod zreo dud, pa ni da krene. U to gazda-Aleksa izađe iz kuće, pa kad vide Mojsilovo svinjče, a on iz sve snage:
— Ovamo-te koji!... Ej! Poteci! — i spodbi neku podupiraču te zamanu za krmačom. Jurnu krmača za prolaz, i baš ona do prolaza, a Aleksa isteže podupiračom za .njom, te se bravče smete, i ne potrevi prolaz, no runu na užu stranu, pa se na posovici zaglavi. Stiže Aleksa za motku i okupi tući svinju, koliko je u njegovoj avliji. Dreči krmača kao da je kolju i migolji se iz sve snage, da se iz vrljika iščupa. Mojsilu, kao svakom, žao svoje stoke, te pritrča i poteže svinju za uši da izvlači, dok na jedvice ne popustiše vrljike, te krmača uteče.
Gazda-Aleksa sa svojim opravlja ogradu i, koliko da ga Mojsilo čuje, govori onima oko sebe:
— Ubij, kad vidiš!... Vere mi, ako ti nećeš nju, ja ću tebe! Čim stigneš i dohvatiš ožeži! I sekirom... Odreži ti njoj uvo, pa nek' se zna čija je!
I ča-Mojsilo koliko mu se neće, ali se opet opire.
— Čuj, Jašo, veli sinu, jes' grešno tući marvu, ali koliko je njemu njegovo, toliko je i nama naše. Obiđi, velim, svu ogradu i vidi je li šta igde popustilo. Popravi i učvrsti, ako šta nađeš. A ako njegovo vidiš, udri čim stigneš.
A opet Aleksa rekao svome Novaku:
— Eno ti motke, eno motike, a znaj: slađe će mi biti njegovo mrtvo, no deset živih.
Jednom ti se gazda-Aleksa prepao kao niko njegov. Stao on jednom uz svoju kuću, koliko može samo očima videti Mojsilovu avliju, i odrezuje sekirom paoce za kola. Dok maši oči na Mojsilovu avliju, a tamo njegov najmlađi sinčić. Zalepiše mu se oči, kad ga vide. Ako sad onaj nešto — a ko mu brani? — isprebija kosti u deteta! Dete kao dete, igralo se nečim, pa mu se igračka prebacila u tuđu avliju, a ono za njom.
Ča-Mojsilo naiđe na vratnice i kao viknu:
— Šta ćeš tu?
— Palo mi ovo pa dohvatio, veli mali i priđe ruci.
— Ži' bio!
Dete se okrete i htede preko vrljika.
— Nemoj tuda no ovamo, veli Mojsilo i pokaza vratnice.
Gazda-Aleksa provirio iza kuće i gleda na to, kao da bi rekao: kako li je sada ovo čudo?
Pođe dalje da teše paoce, ali mu sekira ne ide kako valja. Nadao se jadu! Kao da svojim očima ne veruje, zovnu dete:
— O, Miljko!
— Oj?
— Hodi-der!
Dete dođe.
— A ti si bio tamo? i manu glavom na Mojsilovu kuću.
— Ja!
— Palo ti to?
— Jes'!
— I nije te, veliš, niko tukao.
— Nije.
Gazda-Aleksa svrte glavom. Nisu ga oči prevarile! Ode o tome da premišlja. — Što li, misli se, on popušta! Hteo bi valjade da se mirimo?... E neću mu ga majci svojoj doikati; ne zna on mene! Ama baš ni da ga darnu, kao veli: neće ni on koga moga. Neću, ja! Samo da ga vidim... A mogao ga je razlupati kao bundevu, i ne htede; da mi je znati: što ne htede. Biće za mirenje? A što mi onda jutroske ubi petla? Ja ko' velim, viknuće: »Šta ćeš bre? kakav klis?! Daj štap...« pa da mi posle prebaci testo u avliju. A on veli: »Hodi ovamo na vratnice«! E, ne znaš ti još Aleksu! Neće ti se on pokloniti, da mu zlatnu jabuku daš! Nema te pare. Jok! »Evo ruke« —jok! »Evo daću njivu« — jok, jok, jok! »Ama, Aleksa... « — ama nikako!... Živ se prepadoh, kad videh dete. Šta zna ono... A on jok, veli: hodi na vratnice! »Šta ćeš, more, tu!« Šljis! I šta ja mogu...
Pođe u kuću, da to svojim priča. I oni kao on vele:
— Za mirenje.
— Neću ja, za ne znam kake pare! taman reče, a ciknu njegov zeljov, i dok Aleksa iskoči iz kuće, a pas na tri noge progega pored njega i, vidi se, bega od Mojsila.
— Neće ni on! reče sebi.
Tako počeše jedan drugome, i tako bi za dugo bilo, da se ne desi nešto, te se i najbrži jezik veza i najluđi čovek opameti. Poče glas, isprva tiho od usta do usta, pa dok osvoji, te svak samo i govori: ratovaćemo! — Užurba se narod, kao pčele pred rojenje, te se načini neki metež, krsnog imena da ne nađeš.
U to bili zakmetili gazda-Aleksu, pa on s nekima njegovim zaseo u sudnicu i stao zapisivati ko će na granicu. Nema časa kad ne dođe, jali kapetan, jali njegov ćata, jali bar pandur Puja, te koliko koji iz dobre volje i kao prijateljski — da se ne raznosi — kaza, saznasmo i razabrasmo da ćemo na Turke.
Iz našeg sela upisali gotovo sve što pomlađe bejaše, pa se pero zakači i za Jašu Mojsilovog. Kad dođe onaj što će da ih sobom vodi, a ča-Mojsilo dođe njemu, — ni pola ga nije od neke teške iznutrice.
— Ama, gospodine, je l' to pravo?
— Šta hoćeš ti, brate? veli onaj.
— Pitam te je l' tu pravda i zakon i obraz i — šta hoćeš. Zar mog hranitelja jedinca da uzmu? Šta ću ja sam u kući? Ni vrljiku, što kažu, da podignem, a gde ću se starati za onaj piljež i ostalo?...
— Zapisali ti koga?
— Zapisali mi dete.
— A kako se zove?
— Zovemo ga Jaša.
Onaj gospodin uze prevrtati neke tevtere i stao šaputati: »Jaša, Jaša, Jaša.«
— A kako ti se, reče, preziva?
— Aj?
— Kako mu je, pitam te, drugo ime?
— Na dedu.
— A kako ti se zvao otac?
— Zvali ga Kosta.
Gospodin poče opet nosati irst io tevteru i šapuće: »Jaša Kostić, Jaša Kostić... «
— A! evo ga! Ovde veli: Jaša Kostić u prvu klasu.
— Znam ja, veli Mojsilo, rekli su to i njemu; ama pitam te: pravo li je?
— Pa vidiš: zapisan je.
— Ama on je jedinac.
— Zapisan je, brate, i ja ne smem drukčije.
— Pa zar se to može po volji i iz pizme i da se drugome kuća iz inata raskopava ?
— To je, brate, veli onaj gospodin, kmetova stvar, pa ode drugima da odgovara.
Ča-Mojsilo varaknu očima od onoga pa po narodu. Mi svi kao panjevi. On dohvati ves s glave i podiže oči:
— Da bog da, kmete Aleksa, kako pravo tako zdravo! Ubi mi, kmete, život, ubi mi snagu, sve mi ubi; sve mi uze! I ti ga kmete imaš pod barjakom, pa je teško nositi nepravdu na duši. Neka ti se sin zdrav vratio, al' će te poslednja žiška s mog ognjišta ukleti. Ako ti bog rek'o da si pravo radio, ne bilo ti od moje kletve ni koliko od luda čoveka; a ako si se, kmete, ogrešio, kajao vekom dok ne dokajao! Kad ti se san odbije i kad na svoga Novaka misliš, znaćeš kako je meni od današnjega dana...
Gazda-Aleksa štuče,za sudnicu i ode se korsem ishrkivati, kao da mu je zašla kiselica u grkljan. Rekao je kažu, posle: »Nisam ja ljega hteo, al' oni drugi vele treba i on, pa šta im ja, veli, mogu? «
Osvanu dan za polazak. Nebom ni pegice, i da je kome za njegovu lepotu, imao bi šta hvaliti, ali ovako svakome oko zamaglilo, te gleda koliko nogom zemlju da pogodi.
Onim, kojima je put za granicu, kao veselije srce, a njihovima — da suza nije, bi presvisnuli.
Trivun Radojkin nakrivio šubaru, kao da mu je za levo uvo prirasla, pa ide kroz narod, kao da je vino pretakao.
— Na deset ću, veli, udariti, pa dok učinim ovako (i razmahuje pesnicama oko sebe), polegaće k'o snoplje. A sirota Radojka pristaje svud za njim i od silne zapevke propištala, pa joj se u grlu nešto komeša, kao da je neko zadavljuje.
Ne možeš čuti vrulu od kuknjave! Kad bi vreme da pođu a ča-Mojsilo pripade svome Jaši:
— Zbogom, dete, i kako te bog miluje. Idem tamo, da ona žena ne učini čudo kako od sebe, a tebi velim...: čuvaj, velim ti, obraz, čuvaj,... pa sad... i ako ti se,... javi se, — pa mu vrsnu suza kao rosa, i privi rukama oko njega. Na jedvice ga odvojiše. Dok se Jaša otrže i ode za gomilom, njih dva-tri drže ča-Mojsila među se i, kao ljudi govore mu što mogu da kažu.
A on, kao kad u šupalj panj lupiš štapom, te otud jekne, tako ječi i bez snage im se otima:
— Joj! pustite me... Joj! pustite me...
Kad čovek pogleda ona brda i pođe mislima za njima, dođe mu ovaj svet hrapaviji i od cerove kore. Koliko li se i žalosti i radosti skrha za onom gorom!
- * *
Naiđoše nam teški dani. Svakome se oko načinilo kao da pita: šta je i kako je? A ko bi mu znao reći ovako je ili onako je! Pa ti, kako je koji s jezikom, taka čuda i slušasmo.
Prve nam glase — kojima kao i verovasmo — donese naš birov Gaja. Kad dođe, napraviše gužvu oko njega, i kako koji pristiže, Gaja sve ispotekar, dok mu grlo ne prozvrča, te ga lepo obasu pena, pa stade odbacivati glavom, kao da su ga zauzdali.
— Naša vojska, veli Gaja, gde je — tu je, a oni, veli, k'o zečevi. Čitao tamo jedan u kavani, čitao k'o što ono ćati donose... Veli: napali naši na šančeve i, veli, svi ko jedan, pa juriš; a oni stali — ama dok je još poizdalje bilo, — oni stali na šančeve pa: »Nećeš, Srbo!« »Bež' bre!« »Stoj bre! «, »Ne daj!« I jedan se, veli, naš zaleteo na njinog ovicira, pa fik! sabljom k'o krastavac.
— Hoće bo'me, hoće!
— More kako!... Pa ti nešto tamo... ne znam kako reče... nekako njihovi topovi nešto... kako li reče?... Veli: naš top zvrn! đuletom, pa posle njihov top... i tu reče jednu gospodsku; al' dobro je, veli, za nas.
— Šta li će to biti?
— Ne znam baš kako je; da čujem, bih pogodio. Pa, veli, naš stražar stao kod straže; ama, veli, gde stoji — čistina k'o dlan.
— Stoji on i drži 'vako pušku... Stoji đida, dok otud udario Turčin na konju. Bre, razbadao hata, bre uteg'o opanke, bre napravio se delija, pa ha! na stražara.
— »Stoj, Turčine!«
— A Turčin od stra na zemlju, tres! Pobeže mu, veli, konj, k'o smušen, a naš mu stražar kaže: — »Idi, veli, onamo gde ona vatra svetli, pa kaži da sam te ja zarobio: ja, veli, ne smem nikud od straže.«
— A čuje l' se što za ove naše?
— Vele za njih, i kažu: sve prvi. Mojsilov sin, vele, pobi, pobi, nema broja. Pa, vele, onog našeg Zasavice što je junak! Jurio je, kažu, jednog da poseče, jurio, jurio — ama uteče! Otpustio se, vele, Zasavici kajiš od opanka, pa ne moga na brzinu.
— Što ga, dronja, bolje ne zakači! prsnu s usta deda-Jovanči.
— E, de de!
— A šta kažu, ginu li koliko?
— Jok, brate! kako ginu! Vele, od naših pe'-šestina, a njihovi k'o snoplje polegali. Ne mo'š, kažu, proći, da nogom za kog ne zakačiš.
Dođe i ča-Mojsilo. Još ni stigao nije, a svi što bejahu graknuše kao izjednog grla:
— Živ je!
— Zdrav je!
— Junak!
— Pobi silesiju!
Obeseliše ga te reči, te se zaradova kao dete:
— Vere ti, brate?
— Navore mi, jes'! kaže Gaja.
— Ded', vere ti, kako? Pričaj, brate! Hoćeš rakije? — Daj-de ti, dijete, polić šljivove! .... Ama baš tako?
— K'o da si očima gledao.
— E, 'vala ti, bože, što me pogledaš!
— Spasi bog!
— Na spasenije!
Poče Gaja redom od šančeva sve do mrtvih glava. Ča-Mojsilo ne zna gde će iz svoje kože. Malo mu i rakija ćef ugrejala, te se uzeo grliti s ljudima i nekako žalostivno radovati:
— 'Vala ti, bože, 'vala ti, božja majko! A eto ja, mislim, kukavac, poginuo. — Daj, dijete, još te! — Ču l' ti, brate, Sredoje? I živ i zdrav i junak. Da bog dâ, Sredoje, i ti s onim tvojim... Gledam ga neki dan: k'o duleče. »Eto«, rekoh »Sredoju odmene«. Nek' ti je, brate, živ i da dočekaš... već što bog hoće i ti miluješ. — Ded'!... ama mi se rakija usladila, ne pamtim 'vako.
Pa zveknu polićem o sto.
— Baš, Gajo, pravo, velim, reći, k'o brat da si mi... Ja... znaš ti mene, k'o rod, reci, da me zoveš i da mi se na tako odzivaš... A ja juče skupio se k'o kuka, pa s onom mojom šta ne rekoh! i šta ne pomislih! — Ispij de! — K'o vidim ga krvavog... pa... A vidiš ti! — Ded'još po jedan! Ej, dijete...
I dok piće kao kosom ne preseče noge, te malaksa uz sto i stade se nijati, i već što kaže, kao da se ne kaže.
Za malo, a naiđe i gazda-Aleksa. I njemu je briga ispila obraze. Čuo za Gajin glas, pa čim stigao, pohitao njemu. Dočeka poslednju Gajinu, i bi mu lakše, ali koliko bolje da pritvrdi, reče:
— Ču l' što za mog Novaka?
— Ovaj, eto to! Živ je, veli. Nema od naših pe'šestina, i to, veli, neki, ne zna baš koji su; a onako što, da rečeš, nema!
Rekoše mu za Mojsilovog Jašu kako je.
— Junaci — veli Aleksa, — prvi ginu.
Na sreću što ča-Mojsilo ne moga čuti, a bilo bi bitke kao na granici.
— Pokazao se — reče Petronije, —valjano.
— Ako će, odbi gazda-Aleksa.
Ne bi mu pravo.
I od toga dana bilo je još danâ, još ratovanja. Jedan glas što predani, pa već sutra: nije tako, no ovako. Pa sutra opet: liži staro, a ispisuj novo. Zbunismo se od toga: jest, nije, te svako razgovara kao da je dve noći kolo vodio ili seo pa buniku jeo. Zabrljavismo lepo, pa ako nož tražiš, lulu ti pruža; ako jedno gledaš, deveto vidiš! Prvi nam dani protekoše i ne pitaj, pa se malo privikosmo. Na jedno je moralo biti: nije valjada gore no juče. I tako preživesmo za čitavo mesec dana, niti, da kažeš, noćivali niti danjivali. Što se noću brige složi zora razmrsi, i što dan zamori noć odmori, pa iznova. Pa oni glasovi i ove žene. Da bog sačuva!
Pravo veli Zasavica:
— Zar je meni lako, kad znam da imam svoga na granici i znam gde je i šta može biti? Ćutim i tavorim se sobom, bilo mi crno, bilo belo; a žena okupila iz glasa »Joj, ako je poginuo!« »Joj ovo! « »Joj ono!« pa udri u prsa, da pomete čitavu vojsku! Reci ti njoj šta znaš i zovi Boga i kog hoćeš, ajak! »Ako je poginuo...«. Ono, znam ja: mekše je srce... ama zar je meni malo svojih muka, no mi se i ona popela!
— I tako smo živeli, dok nam jedne zore ne stiže glas: veli, naši do noge potučeni i, veli, svi zarobljeni.
Diže se lelek i zapevka kao na groblju. Nema kuće gde ne kukaju. Leka nema! Baš rekoše: potučeni i zarobljeni! Veli taj glasonoša: neki naš ovicir hteo da zaiđe, pa pogrešio put, te otišao u sred njihovih. Ne zna se, veli, baš posigurno koji su postradali, ali sumnje nema da je iz svakog sela po dva tri. — Da se zna koji su, pa bi ih njihovi ožalili, ali ovako svako za svoje sluti, pa izađe naopako.
Neki postariji ljudi uzeše to kao za sve:
— Ama zar jednom ne rekoše, pa ni koliko vode da se napiješ, ono promeniše, veli Zasavica.
— Daj Bože i da Bog dâ da je tako, kaže Petronije.
— Biće to k'o sve, veli Zasavica.
— Ako bude tako, tri ću dana igrati, ma posle umro, veli deda-Aksentije.
Posle neki čuli: stao rat! Napravismo se kao da budni sanjamo.
Sutra-dan po tome glasu, kad se sunce dobro diže i preko brda zavire u ča-Mojsilovu kuću, vide ča-Mojsila gde sa svojom Krunom sedi uz ognjište. Tu su noć proveli i dan tako dočekali. Ubila ih tuga i neznanje, te oboje došli kao dva pocrnela kamena. Ča-Mojsilo samo katkad što lulu napuni i žar uzme, da pripali; onako kao stanac, niti romori, niti govori. A Kruna mu cele noći usta ne sastavi.
Lice joj došlo zemljasto i čisto izrezano onim borama. Oči crvene i prelivene suzom, te svetlucaju kao osamljena kap rose na suvom listu. Glas izgubio čovečje reči, te se promukao probija, kao da se s dušom bori. Rukama savila oko kolena i naslonila bradu na kolena, te smutno gleda u nedogorelu vatru. Njoj govori, da sebe razgovara:
— Ko će meni oči da zatvori!... ko će meni sveću da zapali!... ko će meni više reći »moja najo«!... Ja se jadna za svatove spremam, a, bože, znaš šta ću dočekati!.. Da mi je znati da je ranjen, pa bih se radovala! Hraniću ga, pojiću ga, nosiću ga na ovim rukama... Da mi je da mu oči vidim i glas čujem, pa nek' mi grob kopaju... A šta znam kakve sam sreće i šta ću dočekati!... Vala, kmete Aleksa, da Bog da ti za tvoja četiri ginuo k'o ja za jedincem!... Četiri ih imaš, četiri sreće gledaš, pa ti moj dođe na oko... i moju kuću da ugasiš.
— Ne kuni, ženo! veli ča-Mojsilo.
— Što da ne kunem? Zar je on na boga pomišljao, kad je učinio, prokletnik!
— I on ima tamo dete: nemoj mu decu.
— A moje dete! Njegovoj će majci sin na vrata: »Dobro jutro!« a meni, ako crna tica dođe... Njegovoj će majci pesma na usta, a meni duša... Njegova će majka snaju da traži, a ja ako sveću palim...
Ča-Mojsilo savi vrat i začkilje u žišku na ognjištu.
— Il' ako mi glas donesu: pozdravio me Jaša, on...
Ča-Mojsilo diže glavu, kao da nešto svetlije vide:
— Ama, ako mu nije ništa?
— Da sad to znam, pa da mrem!
— Ako se vrati i živ i zdrav?
— Da ga vidim, ne znam šta bih od sebe učinila.
— Ja... pa vidi Bog.
— I ja sam ti lep san snila. K'o došla meni kuma Stojna, pa mi k'o daje cvet, a crven, crven k'o krv. »Na« veli »zakiti se«. Pitam je ja: »Šta će meni, kumo, ostarela sam?« »E« veli »podmladićeš se.« Pa k'o ode kod Alekse, a ja se k'o kitim i nameštam; a on se crveni, crveni; baš ovde, i pipnu rukom više levog zulufa.
Ča-Mojsilo čisto guta to lepo proricanje, pa kao da kamen svali reče:
— Eto, velim, crven cvet na rados'.
Kruna se grbavački diže i prekrsti, pa pođe na vrata, da iziđe malo do sveta, da čuje i vidi ima li čega. Kad prođe pored plota, a Jašina šarenica pala s vrljika, te se prignu, da je podigne.
Uze ćilimče za krajeve i razmahnu ga na vrljike, i dok ono pade i zastade, a s brda više kuće odjeknu glas:
— O! najo!
Kruna zape očima i uze se oko sebe obzirati, da vidi je li budna.
— O-oj na-jo! kliknu opet s visa. Okrene se Kruna glasu i vide tamo, baš na temenu, vojnika kako okačio pušku o levo rame, a desnom skinuo šajkaču i maše na nju. Poleteše ruke same za doček, i pogna se sva za rukama, ali se preli krv iz srca, te joj seknu snaga, i ničice pade. Samo joj glas nadmaši svest, te ciknu:
— Jašo!
Ča-Mojsilo izlete iz kuće, i kako je vide gde leži, dođe mu strah da je od tuge nije šta snašlo, pa dograbi vedricu s mlekom, kako vode u času ne nađe, pa je poče polivati i zvati. Dok se njoj oko otvori i ča-Mojsilu prvi strah prođe, a s vratnic viknu Jaša:
— Dobro jutro!
- * *
Razveselio se ča-Mojsilo, i bi koji rekao pijan je, ali pijan bez pića. Kako mu igra srce, te ga krv ubrzala, ne zna šta će ni rukama ni nogama. Seo uz Jašu, pa ga tapće po ramenu.
— Gle ga, veli, sna-Maro, kakav je! Be, nije li k'o Kranjević Marko?... Ama neće mu od te pasje vere ostat' ni traga, dok je 'vakih. Da li bi ko smeo na desetak?... A?... More 'vaki vojnik... Da sam ja nešto ovicir, ja bih njemu: »Hod'ovamo! Stoj tu! — Ded' ga sad, brate, moluj... ama eto kakav je... nemoj mu šta doturati... ne treba nikako!«... Ja. Pa nek' posle koji, ako šta sme... Kako šta sme! More ovaj je... Ded' ruku? Pogle : k'o gvožđe. Gle pleći... to ti je! Nema 'vakih desetak, more, ej! — Ama dok ti tamo beše, ja ovde baš... eh! Ta ono! — ded', snajo, srkni koliko da se napijemo.
Kruna čas je u dvorištu. Tek što sedne uz Jašu, pa nije dobro ni prisela, a već se za šta bilo prisetila. Pa tako! I ča-Mojsilo je od radosti grdi.
Čim ona Jaši uz rame prione, a on korsem ljutito;
— Idi, babo, ne diraj mi dete!
— Otkud je tvoje? korsem se onaopire,
— Idi, idi,.. Hajd', daj vina, pa da se pomirimo.
Nakupi se očas puna soba ljudi, a žena već prestiže. Svako je rad da ga vidi; svako se njemu tiska. A njemu svetlo lice i veselo oko, pa ne zna šta će pre i kome će. Rekao je do stotinu puta:
— Dobismo pola turskog carstva.
Ko ima da za koga pita taj i ne čeka.
— Kako je Zasavica?
— 'Vako k'o ja, veli Jaša.
— Kako Petrov Jova?
— Ne mož' bolje. Dok neko uz reč reče:
— Kako gazda-Aleksin Novak?
Jaši pade stara zavada na pamet, pa da ne bi ča-Mojsila vređao, nisko reče:
— Ta... čuće se sve. Znaće se sve.
Petronije se priže Mileti i šapnu:
— S onim nije dobro!
— E?!
— Vi'š kako oćutkuje. Nije dobro.
Tako razume i baba-Petrija i, kao svaka baba brzoreka, umače iz kuće te se turnu kod Alekse. Nađe ih sve sakupljene.
— 'Brojutro, pozdravi Petrija s praga.
— Bog dobro dao!
Priđe baba do sredine sobe i mače okom da sedište nađe, pa u to reče:
— Ja sad bila do Mojsila,
— Rečo l' šta za Novaka? ne dočeka je Mitra.
— Kaže za Zasavicu: k'o kremen.
— A Novak? pita Mitra, a'okom ukočila, misliš svest joj u očima.
— Veli za Jovu Petrovog: ne mož' bolje!
— Ama za Novaka?
Stade baba-Petrija da ševrda jezikom i jedva protepa:
— Veli Jaša: čuće se za sve!
Pade glas kao kamen u jato golubova. Mitra lupi rukama u grudi, a ljudi se zakameniše.
Gazda Aleksa gurnu na vrata pa stiže u svoj vajat i metu rezu, da mu niko ne dođe.
Kad ga odvoji daska od sveta i kad se nađe sam među četiri zida, a on kao potkopan direk srunu na krevetić i jauknu kao da ga glogov trn pecnu po srcu. Pade ničke po prostirci i oči zagnjurio u ponjavu, a rukama zgrabio kosu te mu nokti zarili u glavu. Oko pasa mu igra nešto kao kad se disanje prekida. U času ga steže nešto kod grkljana, te ga jabučica mrtvački zabole. Neki glas bez glasa ga strahovito okupio: nije dobro, nije dobro! Pa se na to navrzoše i učestaše neke strahovite misli, i kako koja sve gora. Sinu mu na oči krvava poljana, — i tu mu zamreše živci oko nokata, jer kao usred krvi on ugleda svoga sina. Pa mu dođe pokojni Dragoje na oči, kako ga je u krvi video, samo što vide Novakovo lice... Pa, kao malo čas, vide baba-Petriju i kako kaže: čuće se za sve! A lepo vidi kako baba ne sme reći: poginuo!...
U glavi mu zvrknu nešto, te mu se za čas pamet smuti i navuče crnilo... Dok se pribra, kao iz sna da se trgao, i kroz svu tu muku probi i zavati ga neka veća snaga pa povuče i uputi Mojsilu. Što baba oćuti te ga ubi! Znao bi mu Jaša reći i u dlaku... Sram ga zadrža da ne jurne gde ga to goni... Vide Mojsilovo oko od one svađe; vide dan kad ga Mojsilo kleo pred svetom; vide sebe gde, uz bogastvo svoje, stoji kao osamljen pored siromašnog Mojsila. Pola bi bogastva dao, da mu samo Mojsilo sa svoga praga dovikne: »Ej, Aleksa, hodi 'vamo!«
Ali kad ona silovita žica zahuja i kad pade sinovlja krv na oči, puče uže što mu pasju reč veziva, pa čisto odskoči od krevetića i istrča u dvorište. Nemade se kad setiti ni za glavu ni za kapu, no se kao smušen prebaci preko vrljika, te banu gologlav u Mojsilovu kuću.
Zastade na pragu i premeri očima po svima, pa kad vide Jašu, a on kao kako mrtvilo jeknu:
— Je li živ?
Dok se Jaša i ostali pribraše od čuda, u gazda-Alekse potavne lice kao noć.
— Živ je! viknu Jaša. Gazda se Aleksa strese.
— Živ je i zdrav, i koliko sutra eto ga.
Poturi se Aleksa i povi da padne, te priskočiše Mojsilo i najbliži te ga pridržaše. A on kao da se rađa.
— Jesi li ga očima vid'o?
— K'o tebe!
Pa svi zaćutaše.
Pade radost na srce, te ono odvugnu, a suze naiđoše. Gazda-Aleksa poče da glasom tepa, kao da mu je jezik od svile:
— Hvala, Jašo, hvala, Mojsilo, hvala ti što me sebi primi!...
U sobi tišina. Da zukne muva, čula bi se,
— I ovaj eto... komšije smo, brate... pa evo ovi ljudi... ja za onda... kriv sam... i da mi, velim, oprostiš.
Mojsilo poče u zabuni otezati:
— Nemam ti šta, reče, opraštati.
— Nemoj me tako dočekivati, nemoj, tako ti ovog deteta!
— Pa ja, brate... eto što hoćeš...
— Prekrši što je bilo!
— Prekršio sam.
— I da se više ne pomene.
— Ja dok sam živ, nikad. Gazda-Aleksa priskoči vratima te viknu
svojim:
— Hajd' ovamo, da se veselimo!
Napomene[uredi]
- Pripovetka je prvi put štampana, u listu »Kolo«, D. Živaljevića, 1889, br. 7-9; Pripovetke »Ljudsko srce«, 1901)
Izvori[uredi]
- Ilija I. Vukićević: Celokupna dela, knjiga prva, strana 223-246, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|