Храни мајка два малена сина,
у зло доба у гладне године:
ока жита тридесет динара;
и оба је мајка отхранила,
и оба је мајка оженила, 5
довела им по добру девојку,
и обе су децу породиле:
Винка Мирка, Ковиљка Маринка.
Поболе се јетрвица Винка,
па дозива јетврту Ковиљку: 10
„Ој, Ковиљко, мила сејо моја,
ја болујем и оћу да умрем,
аманет ти мојега Мирка!
Кад Маринку бела хлеба дајеш,
моме Мирку корицу удели, 15
нек свак знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема,
кад изађеш у сокак у друге,
и Маринка у наручје узмеш,
мога Мирка за руку поведи, 20
нек свак знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема,
кад вам свето Васкрсење дође,
и децама руо покројите,
своме режи како теби драго, 25
моме Мирку чисто руо црно,
нек свак знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема.
Ал Ковиљка добре душе била,
па је све то обратно радила: 30
леба реже и једном и другом,
када изађе у сокак у друге,
она Мирка у наручје узме,
свог Маринка за руку крај себе,
кад Света Васкресења дођу, 35
она реже ко једном ко другом;
нико не зна што је Мирко без мајке,
сал што у свом срцу носи тугу!
Владимир Бован, Лирске и епске песме Косова и Метохије (студентски записи српских народних умотворина са Косова и Метохије); Приштина, Институт за српску културу; Београд, Народно дело, Стручна књига; Исток, Дом културе, 2001., стр. 463.
