Јетрвица адамско колено
Боже мили, на свему ти хвала,
Боже мили, помози свакоме,
Сваком брату и добром јунаку!
Рани мајка два сина нејака,
У зле дане, у године гладне, 5
На преслицу, на десницу руку,
Кад је била понајскупља рана,
Ока брашна тридесет динара,
Ранила и’ и од’ранила и’.
Кад су деца женидбе дорасла, 10
Обадва је оженила мајка,
Довела им две лепе девојке,
Виду Винку, Давиду Ковиљку.
Јетрвице мало живовале,
Мало време три године дана. 15
Кад настала година четврта,
Свака роди по једнога сина,
Винка Мирка, Ковиљка Маринка.
Ал’ не прође ни година дана,
Ни година, нит’ ће половина, 20
Разболе се невестица Винка,
Разболе се, оће умријети.
Па дозива своју јетрвицу:
„Ој Ковиљка, мила сестро моја!
Ја болујем и оћу умрети, 25
Аманет ти сиротице моје,
Сиротице и моје и твоје.
Пази, секо, сиротицу моју, —
Кад Маринку бела лепца дадеш,
Подај, секо, и мојему Мирку, 30
Њему подај од леба корице,
Нек се знаде, да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила сестро моја —
Кад Маринку справиш кошуљицу, 35
Моме Мирку траљицу закрпи,
Нек се знале, да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила сестро моја —
Кад нам света недељица дође, 40
Кад ли седнеш на сокак мед друге
Твог Маринка на крило посади,
Мога Мирка код себе на земљу,
Нек се знаде, да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема. 45
Ој Ковиљка, мила сестро моја —
Кад нам свето Васкрсење дође,
Кад на децу руво покројите,
Вашем кројте, како вама драго,
Моме кројте чисто руво црно, 50
Нек се знаде, да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила јетрвице —
Кад ли, сејо, у цркву пошећеш,
Твог Маринка на руци понеси, 55
Мога Мирка за руку поведи,
Нек се знаде, да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
То изусти невесгица Винка,
То изусти, па душицу пусти. 60
Вала Богу, вала јединоме,
Ковиљка је стрина милостива,
Она знаде, што је сиротинство,
Од малоће ј’ сиротица била
Преје Мирку бела лепца даде, 65
Преје Мирку, нег’ своме Маринку.
Преје Мирку скроји кошуљицу,
Преје Мирку, нег’ своме Маринку.
Кад но света недељица дође,
Кад ли седне на сокак мед друге, 70
Њеног Мирка на крило посади,
Свог Маринка до себе на земљу.
Нитко не зна, да је сиротица,
А да Мирко своје мајке нема.
Кад но свето Васкрсење дође, 75
Кад на децу руво покројише,
Какво Мирку, онако Маринку,
Чисти скерлет и зелену свилу.
Кад Ковиљка у цркву пошеће,
Обојицу води за ручицу, 80
А сав народ стрину благосиља,
Сам ли Господ из небеског царства:
„Ој Ковиљка, колено Адамско,
Просга душа твоји’ родитеља,
Који су те породили мудру, 85
Мед туђу л’ те браћу оправили,
Па ти знадеш, што је сиротинство!“
Боже мили, на свему ти вала!
Рани мајка двоје деце младо,
Ранила и’ до седамнест лета, 90
Кад настало лето осамн’есто,
Писат’ пође цареви везире,
Писат’ пође по земљици царској,
И он купи на цареву војску —
Где ј’ у кући четир’ мушке главе, 95
Од четворо узима тројицу,
Где ј’ тројица, узима двојицу,
Где двојица, онде обојицу,
Где је један, и оног једнога.
Редак дође Ковиљкином двору, 100
Да јој иде Мирко и Маринко,
Да јој иду на цареву војску.
Обадва и’ оправила мајка,
Оправила на цареву војску.
Кад је било у боју првоме, 105
Как у ватру деца ударила,
Пуче пушка из те ватре прве,
Прва пуче, па уби Маринка.
Сам осгаде сиротица Мирко,
Сам остаде на царевој војсци. 110
Војевао за девет година,
Кад настала година десета,
Прекиде се та царева војска.
Иде Мирко своме белом двору,
Стару стрину код двора затек’о; 115
Ранио је сиротица Мирко,
Ранио је и са’ранио је,
Ка’но своју баш рођену мајку,
Како ваља и Бог заповеда.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg