Jetrvica adamsko koleno
Bože mili, na svemu ti hvala,
Bože mili, pomozi svakome,
Svakom bratu i dobrom junaku!
Rani majka dva sina nejaka,
U zle dane, u godine gladne, 5
Na preslicu, na desnicu ruku,
Kad je bila ponajskuplja rana,
Oka brašna trideset dinara,
Ranila i’ i od’ranila i’.
Kad su deca ženidbe dorasla, 10
Obadva je oženila majka,
Dovela im dve lepe devojke,
Vidu Vinku, Davidu Koviljku.
Jetrvice malo živovale,
Malo vreme tri godine dana. 15
Kad nastala godina četvrta,
Svaka rodi po jednoga sina,
Vinka Mirka, Koviljka Marinka.
Al’ ne prođe ni godina dana,
Ni godina, nit’ će polovina, 20
Razbole se nevestica Vinka,
Razbole se, oće umrijeti.
Pa doziva svoju jetrvicu:
„Oj Koviljka, mila sestro moja!
Ja bolujem i oću umreti, 25
Amanet ti sirotice moje,
Sirotice i moje i tvoje.
Pazi, seko, siroticu moju, —
Kad Marinku bela lepca dadeš,
Podaj, seko, i mojemu Mirku, 30
Njemu podaj od leba korice,
Nek se znade, da je sirotica,
Da moj Mirko svoje majke nema.
Oj Koviljka, mila sestro moja —
Kad Marinku spraviš košuljicu, 35
Mome Mirku traljicu zakrpi,
Nek se znale, da je sirotica,
Da moj Mirko svoje majke nema.
Oj Koviljka, mila sestro moja —
Kad nam sveta nedeljica dođe, 40
Kad li sedneš na sokak med druge
Tvog Marinka na krilo posadi,
Moga Mirka kod sebe na zemlju,
Nek se znade, da je sirotica,
Da moj Mirko svoje majke nema. 45
Oj Koviljka, mila sestro moja —
Kad nam sveto Vaskrsenje dođe,
Kad na decu ruvo pokrojite,
Vašem krojte, kako vama drago,
Mome krojte čisto ruvo crno, 50
Nek se znade, da je sirotica,
Da moj Mirko svoje majke nema.
Oj Koviljka, mila jetrvice —
Kad li, sejo, u crkvu pošećeš,
Tvog Marinka na ruci ponesi, 55
Moga Mirka za ruku povedi,
Nek se znade, da je sirotica,
Da moj Mirko svoje majke nema.
To izusti nevesgica Vinka,
To izusti, pa dušicu pusti. 60
Vala Bogu, vala jedinome,
Koviljka je strina milostiva,
Ona znade, što je sirotinstvo,
Od maloće j’ sirotica bila
Preje Mirku bela lepca dade, 65
Preje Mirku, neg’ svome Marinku.
Preje Mirku skroji košuljicu,
Preje Mirku, neg’ svome Marinku.
Kad no sveta nedeljica dođe,
Kad li sedne na sokak med druge, 70
Njenog Mirka na krilo posadi,
Svog Marinka do sebe na zemlju.
Nitko ne zna, da je sirotica,
A da Mirko svoje majke nema.
Kad no sveto Vaskrsenje dođe, 75
Kad na decu ruvo pokrojiše,
Kakvo Mirku, onako Marinku,
Čisti skerlet i zelenu svilu.
Kad Koviljka u crkvu pošeće,
Obojicu vodi za ručicu, 80
A sav narod strinu blagosilja,
Sam li Gospod iz nebeskog carstva:
„Oj Koviljka, koleno Adamsko,
Prosga duša tvoji’ roditelja,
Koji su te porodili mudru, 85
Med tuđu l’ te braću opravili,
Pa ti znadeš, što je sirotinstvo!“
Bože mili, na svemu ti vala!
Rani majka dvoje dece mlado,
Ranila i’ do sedamnest leta, 90
Kad nastalo leto osamn’esto,
Pisat’ pođe carevi vezire,
Pisat’ pođe po zemljici carskoj,
I on kupi na carevu vojsku —
Gde j’ u kući četir’ muške glave, 95
Od četvoro uzima trojicu,
Gde j’ trojica, uzima dvojicu,
Gde dvojica, onde obojicu,
Gde je jedan, i onog jednoga.
Redak dođe Koviljkinom dvoru, 100
Da joj ide Mirko i Marinko,
Da joj idu na carevu vojsku.
Obadva i’ opravila majka,
Opravila na carevu vojsku.
Kad je bilo u boju prvome, 105
Kak u vatru deca udarila,
Puče puška iz te vatre prve,
Prva puče, pa ubi Marinka.
Sam osgade sirotica Mirko,
Sam ostade na carevoj vojsci. 110
Vojevao za devet godina,
Kad nastala godina deseta,
Prekide se ta careva vojska.
Ide Mirko svome belom dvoru,
Staru strinu kod dvora zatek’o; 115
Ranio je sirotica Mirko,
Ranio je i sa’ranio je,
Ka’no svoju baš rođenu majku,
Kako valja i Bog zapoveda.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
