Јетрвица адамско колено

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Јетрвица адамско колено

Храни мајка два нејака сина
у зле дане, у године гладне,
кад је била понајскупља храна,
ока брашна тридесет динара.
Хранила их и отхранила их 5
на преслици и деоници руци.
Кад су деца женидбе дорасла,
обадва је оженила мајка,
довела им две лепе девојке:
Виду Винку, Давиду Ковиљку. 10
Јетрвице мало живовале,
мало време три године дана.
Кад настала година четврта,
свака роди по једнога сина,
Винка Мирка, Ковиљка Маринка. 15
Ал' не прође ни година дана,
ни година, нит’ ће половина,
разболе се невестица Винка,
разболе се, хоће умријети;
па дозива своју јетрвицу: 20
„Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
ја болујем и хоћу умрети,
аманет ти сиротице моје,
сиротице и моје и твоје!
Пази, секо, сиротицу моју: 35
кад Маринку бела хлеба сечеш,
подај, секо, и мојему Мирку —
њему подај од хлеба корице
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема! 40
Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
кад Маринку справиш кошуљицу,
моме Мирку закрпи траљицу
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема! 45
Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
кад нам света неђељица дође,
кад изиђеш на сокак међ' друге,
твог Маринка на крило посади,
мога Мирка код себе на земљу 50
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема!
Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
кад нам свето Васкрсење дође,
кад на деци рухо покројите, 55
вашем кројте како вама драго,
моме кројте чисто рухо црно
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема!
Ој, Ковиљка, мила јетрвице, 60
кад ми, сејо, у цркву пошећеш,
твог Маринка на руци понеси,
мога Мирка за руку поведи
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема!" 65
То изусти невестица Винка,
то изусти, па душицу пусти.
Хвала богу, хвала јединоме!
Ковиљка је срца милостива,
она знаде што је сиротињство 70
— од малоће сиротица ј' била —
прије Мирку бела хлепца даје,
прије Мирку нег’ своме Маринку;
прије Мирку скроји кошуљвду,
прије Мирку нег’ своме Маринку. 75
Кад но света неђељица дође,
кад изиђе на сокак међ' друге,
њеног Мирка на крило посади,
свог Маринка до себе на земљу;
нитко не зна да је сиротица 80
а да Мирко своје мајке нема!
Кад но свето Васкрсење дође,
кад на деци рухо покројише,
какво Мирку, онакво Маринку,
чисти скерлет и зелену свилу. 85
Свако мисли и свако се диви
како стрина негује их оба
као да су браћица рођена!
Кад Ковиљка у цркву пошеће,
обојицу води за ручицу, 90
а сав народ стрину благосиља
— сам ли Господ из небеског царства:
„Ој„ Ковиљка, колено адамско!
Проста душа твојих родитеља
који су те породили мудру, 95
међ’ туђу те браћу оправили,
па ти знадеш шта је сиротињство!"
Боже мили, на свему ти хвала!
Тако ради јетрва Ковиљка,
она храни оба своја сина; 100
хранила их до седамн'ест лета.
Кад настаде лето осамн'есто
писат' пође цареви везире,
писат' пође по земљици царској,
и он купи на цареву војску: 105
где с' у кући четир’ мушке главе,
од четворо узима тројицу;
где с’ тројица, узима двојицу,
где двојица, онде обојицу,
где је један, и оног једнога. 110
Редак дође Ковиљкином двору
да јој иде Мирко и Маринко,
да јој иду на цареву војску.
Обадва их оправила мајка,
оправила на цареву војску. 115
Кад је било у боју првоме,
кад у ватру деца ударила,
пуче пушка из те ватре прве,
пуче прва, те уби Маринка.
Сам остаде сиротица Мирко, 120
сам остаде на царевој војсци;
војевао за девет година.
Кад настала година десета,
прекиде се та царева војска.
Не зна Мирко на коју ће страну: 125
да ли стрини, да ли свету белу?
Окрете се својој милој стрини.
Далеко га она угледала,
па је преда њ стара ишетала:
„Чедо Мирко, а где је Маринко?" 130
„Ој богами, моја мила мајко
— јер за другу бољу не знам мајку —
кад смо били у боју првоме,
пуче пушка из те ватре прве,
пуче прва, те уби Маринка!" 135
Заплака се јетрва Ковиљка,
па говори сиротици Мирку:
„Чедо Мирко, оди ближе стрини,
ја не имам да загрлим сина,
а ти немаш да т' загрли мајка — 140
оди, Мирко, да т' загрли стрина!"

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Крњевић Хатиџа, Антологија народних балада, Српска књижевна задруга, Београд, 1978., стр. 196-199.