Јесење јутро
| Јесење јутро Писац: Стеван Луковић |
Још од јутра рана густа магла лежи,
И са брда тавних по доли се слива,
Тешки ваздух оштро и опоро свежи —
До̂ у магли снива.
Кад кад гавран само, гракћући очајно,
Преко сени дрва̂ с виса̂ тамо стиже,
Где у диму Озрен увијен, потајно,
К’о авет се диже...
Познајем те добро, магловити дане,
Што и јутрос мојим сапутником поста,
Живот ми је тужни од младости ране
Теби налик доста!
Нејасам и мрачан као живот, ти се
Као и он тешком копреном увијаш;
Једва сени бледе назирем ти — висе
Невиђене нијаш.
По твојој се магли лута к’о по њему,
Као и он дави твоја рука мека,
Мрак сте, студен, чама, блудња — а по свему
Смрт је — зима чека!
Да... ни зрачка једног иза твога дима!
Дошао си, јављаш да се зима креће...
Једва... Небо за све сажаљења има,
Мртви покој снеће!
Извор[уреди]
- 1903. Песме Стевана Луковића. стр. 8.
|