Јесења песма
Јесења песма
Јесен је послала своје Кише
да јаве да је на путу,
и да ће данас-сутра стићи;
и Ветра, свога коначара,
да јој смести сребрно Иње...
И све, што је живо, љуби се и прашта,
јер зна да мрети мора.
Сунце уморно целива Земљу
пре него што је остави трудну,
и тврдо верује у "довиђења".
(И ветар жељно мрси јој власи
и мисли да се ожени њоме.)
И милиони неверних Људи
без звона, и песме, као смрт бледи,
проносе црне литије
око јесењег гробља.
Дрва их сузним оком гледају:
сваки је жути листак
по једна крупна суза.
И Небо сетно, безнадно маше,
и сели се у Недоглед...
У моме срцу Људи и Ствари
и Времена, што вечно теку,
пробуде нешто... песмицу неку...
И та је песма осмех и плач,
песма Живота и поклич Смрти,
оне што изнад главе нам леће,
и нема: хоће! и нема: неће!...
Поздрав и химна вечној јесени...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|