Jesenja pesma
Jesenja pesma
Jesen je poslala svoje Kiše
da jave da je na putu,
i da će danas-sutra stići;
i Vetra, svoga konačara,
da joj smesti srebrno Inje...
I sve, što je živo, ljubi se i prašta,
jer zna da mreti mora.
Sunce umorno celiva Zemlju
pre nego što je ostavi trudnu,
i tvrdo veruje u "doviđenja".
(I vetar željno mrsi joj vlasi
i misli da se oženi njome.)
I milioni nevernih Ljudi
bez zvona, i pesme, kao smrt bledi,
pronose crne litije
oko jesenjeg groblja.
Drva ih suznim okom gledaju:
svaki je žuti listak
po jedna krupna suza.
I Nebo setno, beznadno maše,
i seli se u Nedogled...
U mome srcu Ljudi i Stvari
i Vremena, što večno teku,
probude nešto... pesmicu neku...
I ta je pesma osmeh i plač,
pesma Života i poklič Smrti,
one što iznad glave nam leće,
i nema: hoće! i nema: neće!...
Pozdrav i himna večnoj jeseni...
|