ЈЕСЕН У ТУЂИНИ
Тужна момо у самотном парку
У тишини далеко од људи
Зашто ћутиш, што си замишљена
Куд ти поглед у даљину блуди?
Сплет увели од јесених ружа
Болну мисо на челу ти скрива
Растргани цветићи у крилу
Крај њих рука немоћно почива
Образи ти као у сузама
Окупани у јесеној роси
Лист опада са старих платана
Увелак ти почива у коси.
Тужна момо ко старог другара
У туђини тебе упознајем
Тужна момо ја те опет сретам
С тајним болом, тихим уздисајем.
И где год те сретнем у том свету
Невестице блеђана и млада
Сваког лета твоме венцу додам
Два три листка увенулих нада.
Милета Јакшић: Песме, СКЗ, Београд, 1922, стр. 57.
Тужна момо, у самоћном парку
Остављена од света и људи,
Зашто седиш тако замишљена,
Куд ти поглед у даљину блуди?
Сплет увели од јесењих ружа
Бону мисо на челу ти скрива,
Искидани цветићи у крилу
Крај њих рука немоћно почива.
Оорази ти као у сузама
Окупани у јесењој роси
Лист опада са старих платана
Увелак ти умире у коси...
Да, и овде ја у теби, момо,
Познаницу давну упознајем —
О, јесени, и овде те сретам
С тихим болом, с тајним уздисајем.
Јер где год те застанем у свету,
Невестице блеђана и млада,
Увек твоме тужиом венцу додам
Два, три листка увенулих нада.
„Јесен у туђини“, Нова искра, год. IV, бр. 1. Београд јануара, 1902, стр. 11.
