Јесен права госпојина мала
Јесен права госпојина мала,
Вране гачу, па јесен довлачу.
Ој јесени, што ме сневесели,
Сневесели, дику ми ожени!
Дику жену, мене не иштеду —
Је л’ не смеду, је л’ ме не воледу;
Пре не смеду, нег’ што не воледу.
Јесен права госпојина мала,
По пољу се бели бељушика *) —
Верно љуби мене моја дика,
Верно љуби већ годину дана,
Па још зато не зна моја нана;
Не зна нана, ал’ ће скоро знати,
Мора нана мене дики дати,
Дики дати, дику зетом звати.
*) Трава, која у јесен сазре, па се бели. Највише је има по Сентомашком пољу, Марва је неједе