Јелисавета/Први део
| ←Јелисавета | Први део Писац: Ђура Јакшић Јелисавета |
Други део→ |
ЈЕЛИСАВЕТА: Не, то није моја Венеција,
Невеста сјајна мора зеленог;
А то што гледим, тамо далеко —
Те горостасне, црне авети —
Што, као претећ небу, поносно
По пустој земљи сенке пружају:
То нису они чили валови
Што их је моја младост гледала
Са прозорија хладног гранита
Величанствених оних палача,
Одакле мора власници седи
Свемоћи своје вољу челичну
Јављаху земљам’ и владарима...
Не преваристе ме, не, знам вас ја!
А и да не знам — би л’ прикрит могли
Суморно чело моје судбине,
Врхова својих чемер камени,
Угасит гранит тврдих граница
Државе бедне зета дуждевог?...
Али зар не знах?
Ил’ дужде није знао млетачки
Суђење горко — Зету зетову?
Па што ме даде?... Што пођох ја?...
А Венеција?... Ах!...
Та плавог мора хладна богиња
Беше ли мајка, или маћеха?
Или госпођа сјајна, ласкава?
Што ме отури, што ме издаде,
Што ме удаде, што ме продаде?
Ах, Венецијо!...
(Вујо перјаник улази.)
ВУЈО: Добро ти јутро, госпођо! Ждрав’ осванула!... А ну, ждравља ти, како ти се допада ова наша земља?... Простићеш, камен... јер право рећ у овоме чуду од стијења слабо се земље находи.
ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’... шта ћеш?
Укратко казуј, што те послаше?
Јер ја ти, старче, радо не слушам
Говора празног дуги безначај!...
ВУЈО: А бог ш тобом, свијетла госпођо! Ко ме море чут просто му — нека ми чује разговор! А не море ли?... Нек’ уха чуло прстом заптије!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Неваспитани —
Кô разбојници — мрка изгледа;
Шта је, што стојиш? Хе!...
ВУЈО: Воља л’ ти је, баш бих и сјести могâ. — ну вељу неће бит лијепо?
ЈЕЛИСАВЕТА: И није!... Одлази!
ВУЈО: А ну, божа ми вјера! и не каза ми, госпођо, хоћу ли пуштит оно Латинче — што ли је?... те на те важдан ишчекује?
ЈЕЛИСАВЕТА: Ишчекује ме?
Ал’ нека, иди, мож’ и чекати!
Гондола на ме знам да не чека,
Нит’ море прска сјајном радошћу
С весала бритких бисер сићани,
Да ме на груд’ма свију милина
Кроз тиху румен зрака сунчевих
С песмама чилих гондолијера
Овако сетну тихо проводи.
Чека ме? —
Али ко — не каза?
Премда ме радост неће чекати —
Сахрањена је — нема је, не!
С бисером ситним и с коралима
На дну је морском нашла гробницу. —
Ко чека, знаш ли?
ВУЈО: И рећ ти шћадијах — ал’ ти ме збуни, свијетла госпођо, и ријеч ми прекиде. — Неки чојек, дијете ли? И имена ми кажева, ма некако смијешно, те га не утубих — доније ти књигу из Мљетаках...
ЈЕЛИСАВЕТА: Књигу из Млетака?... Из Венеције?
Мирисав листак сјајног истока,
Бисерјем ситним дивно окићен,
Сузицом, можда, туге мајчине;
Извезен оним црним словима,
Сведоком мртвим живе жалости —
Што је за ћерком мајка осећа,
Иди, голубе!
— И јастребу бих тако тепала —
Извед’ ми душе мила гласника!
Што стојиш?... Иди!...
ВУЈО: Могу ист’ — и ’нако ти бо’зна бешједе не жнавам; кâ и да не збориш српску, не шће ми годит памети. (Вујо одлази.)
ЈЕЛИСАВЕТА: Кад би памети имао. —
Три дана нема како угледах
Врхова ових камен студени;
И књига дође, из Млетака је?
Шта пише? Ко ли? Шта је? Чија је?
Те окриљена крилом љубави,
Остави сјајне земље за собом
У клисурама да забаченим
Потражи дворе — кћери дуждеве?...
(Леонардо улази.)
А, Леонардо!...
ЛЕОНАРДО: Светлости!
И мило ми је, —
Што те на овом кршном престолу,
Као госпођу гора слободних,
Са страхопоштовањем и оданошћу
Којим ми твоје сјајне одлике
Преиспунише душу прерано, —
Што те у име дужда, оца ти,
Као Венеције први посланик,
Поздравит могу, светла госпођо!...
ЈЕЛИСАВЕТА: И није — и мило ми је.
То значи: и жао ми је
Што те онако црна судбина
Из Венеције злобно отиште.
ЛЕОНАРДО: Можда и тако мислим.
Али се данас чисто радујем
Што бољу срећу ниси имала. —
Несрећа твоја, светла госпођо!...
Венецијанцима срећу доноси!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Моја несрећа?...
Ма озбиљан си ми, момче, сувише,
И загонетан, — а Венецијанцу
Баш не приличи хладна озбиља. —
Развуци усне!
Де, осмехни се;
И заборавила сам, нећеш вероват,
На кротком лицу како изгледа
Углађености учтив осмејак.
(Леонардо се клања.)
Је л’ добар глас?... Шта носиш? Реци!
Жалост ме неће ожалостити,
А радошћу ме не мо’ш убити;
Мањ да овако почнеш: „Госпођо!
С колевком твојом, са Венецијом,
Океана се бурни валови
У своме гневу бесно играју...“
Та вест би стегла срце жалосно,
Заледила би горке речице
Што се на тужну душе свечаност
У таван олтар срца сливају...
Та вест би, велим, тужно радосна
Разорила ми црну храмину,
У којој један живот несрећан
Парастос држи мртвој прошлости;
А прошлост ми је сва: Венеција!...
И докле она стоји на мору,
Море ће бола срце кидати...
ЛЕОНАРДО: До тебе стоји, светла госпођо!
Ако нам твоје нема помоћи,
Детињства твога љуљку злаћену
Лубардама ће душман видела,
Син Арабије, бесно ринути
У мутан песак мора сињега.
ЈЕЛИСАВЕТА: Шта рече?... Збиљу?...
Ил’ шалу збијаш с мојим теретом.
ЛЕОНАРДО: Опрости, госпо!
Гласник сам само дужда, оца твог,
А отац ти се богме не шали.
И може ли се шалит галијот
Кад оркан помно звезде задрма,
Шибајућ гнева бичем огњеним,
Даскама мртвим трошне галије
Јаок извија бола паклена?...
Посвећен камен храма Марковог,
Кô салик воштан, жаром угрејан,
Од уздаха је наших одмекô...
ЈЕЛИСАВЕТА: Па сад ме ваљда отац преклиње
Да уздасима туге ледене
Маркова храма камен заледим!
Кô да ја певам?... Да не уздишем?
Уздишем, ах, кажи оцу мом!
И за најмањим оним каменом
Што сам га некад — већ некад, да!...
У палачи му холо газила!...
ЛЕОНАРДО: Ево ти писма —
Читај, Светлости!
Сва Венеција зна му садржај —
Јер сва Венеција очи упире,
У овом, по њу кобном времену,
У тврди престо Ђурђа, мужа твог!...
ЈЕЛИСАВЕТА: (чита): „И кунем ти се мојим пророком
Да хоћу крвљу твога народа,
Пучине морске пену бојити...“
Гле безбожника! Крвника! Турчина!
Куда га води смелост свирепа?
„Крвљу бојити?...“ баш тако пише,
Азијски скот! нечовек! грдило!
Али —
Опрости, боже, женску прехитрост!
Са обала је можда приморских
Пун срца, душе, некад гледао
Последњу румен чеда стидљивог
Каконо крадом косу злаћену
У безграничју купа провидном...
Па, вечно жељан тога призора,
Крвавом бојом жели спитосат
Зрцало сјајно неба звезданог...
Ал’ даље! (Чита.)
„То је порука,
Којом Бајазит, скоро свемоћан,
Венецију ти тресе свирепо...“
Ох, Венецијо!
Што нисам муж?
Да бојним мачем спасем зидине,
У којима ти стара тврдица
Независности скупу светињу
Слабомоћнима чува прсима... (Чита.)
„Трошне су, кћери, наше галије,
Мачеви слаби, да их потисну —
Ти, кћери, мо’ш...“
Ја?... А откуд ја?... (Чита.)
„Лепота ти је чудна, свемоћна!
Ђурђе те љуби... за љубав ће ти
Лавова горских дати хиљаду
Да као бедем, љутим челиком,
Пред венецијанске стану зидове:
Силу одбију — силног побију...“
Разумела сам све, — Леонардо, све!
И овако ћеш дужда поздравит:
„Кћи твоја, дужде, кћи крви твоје,
Венецијански ваздух сисајућ
Упозната је с срцем човечјим.
— И Венеција ће бити спасена!
Од костију ћу овог народа
Безбеди вашој бедем створити...“
ЛЕОНАРДО: Још нешто, Светлости. —
Да би наклоност овог народа
За наше цељи могла добити,
Република ти даје начина.
ЈЕЛИСАВЕТА: Ако је као намера,
Начин ће бити подло начињен!
ЛЕОНАРДО: Простота ј’ лакома; —
То познавајућ, Република је
За нужно нашла златом тражити
Толико нужно пријатељство јој.
ЈЕЛИСАВЕТА: Златом?
ЛЕОНАРДО: Јесте, Светлости!
Отворено ти је
Све грдно благо наше ризнице. —
ЈЕЛИСАВЕТА: Добро... употребићу!
А савест?... хм!... А ко сме питати?
Где се спасења тиче вашега,
Ту правда, савест, нек’ се уклони!...
А друго — нисам ли кћи Венеције?
А Венецијанцима су ствари такове,
Као: поштење, савест, правичност,
Простоте тупе празна изрека.
ЛЕОНАРДО: А да би могла јавно признати
Колико храброст овог народа
У наклоности цени големој, —
Република му шаље штампару
Што је у дужда Ђурђе заискô.
ЈЕЛИСАВЕТА: Хвала!
ЛЕОНАРДО: И оружја...
ЈЕЛИСАВЕТА: Хвала!
И поздрави се тој Републици
Да ми је мило бреме носити
Што ми на слабо раме товари
Голема љубав коју осећам
За Венецију драгу, премилу.
ЛЕОНАРДО: Хвала, Светлости!
Ја одох с твојим поздравом
Охрабрит срца жена млетачких...
(Леонардо одлази.)
ЈЕЛИСАВЕТА: (гледајући за њим): Жене сте сви!
— Само што вас свемогућ нагрди
Рутавилом мрких наусница,
Што крепкошћу називате мушком...
Овде је моћ!... Ил’ није?...
У гипкости лакога покрета,
У облини надземаљске сласти
Јоште руком нетакнутих дојки.
Моћ у лицу, у осмејку лежи,
У речима милозвучним живи;
А свемоћност у бистрој је капи
Што по лицу притворности веште
У одсудном затрепти тренуту. —
Та само једна кап —
Витезова ће купит хиљаду
Да својом крвљу плати порезу
Што од Венеције иште Бајазит...
БОШКО: Е, што је право, право, Ђурашко;
Ал’ ’наке песме не чух, душе ми!
БОГДАН: И није ’наку нико спевао, —
Нит’ икад брижна мајка подиже
На белим груд’ма ’наке дражести,
Кô што их синоћ, винцем угрејан,
Уз сетне струне изви капетан. —
Бадава — севдалија си, Ђурашко!
КАП. ЂУРАШКО: Ха! ха! ха!
Откуд, Богдане, ја севдалија,
Кад севте беше што сам певао?
БОГДАН: Севте, али, севдалче, Ђурашко!
Кô танка жица гласне тамбуре,
Додиром сетним срца боланог —
Час меко, нежно, а часом бурно,
Дрктајуће си вио гласове...
БОШКО: Па да л’ је лепа?... Је л’ бар упола
Од првенчета душе болане?
КАП. ЂУРАШКО: Лепа, и није — већ како ком,
(У себи.) Ал’ мени памет зане несрећном!
БОШКО: Да — ал’ ен’ и Вује!
Вујо зацело не зна лагати,
А лаже л’ песма, он ће казати.
Вујо! Хеј Вујо!
Ма чу ли море, не оглувио!...
ВУЈО: А што ћу ви?... Ха?...
БОШКО: На ријеч једну,
Појест те нећу, краворепино!
ВУЈО (ближећи им се): Та могâ би краворепнику у жље доба и појест, — ма вала и била, што поганога кота ријеч, — у мене би ти се скршио зуб.
БОШКО: А зашто, Вујо, зашт’ баш скршио?
ВУЈО: Месиште ми је, ђецо, жилаво, — не дâ га бог ни имењацима ми у гори жвакат...
БОШКО: Ха! ха! ха! гле Вује ти!
Међер и вук се уме шалити?
БОГДАН: Па како, Вујо?
Де причај, како још?
Откад нам светла дође госпођа,
Ваљда се дворац сав изменио?
Све по латински?... Вила ил’ кастел?
Ил’ тако нешто?... Тек нешто ново јест?
Па виђаш ли је, ха?
ВУЈО: Играм се с њоме.
БОГДАН: Шта? Шта, Вујо,
Играш се с њом?...
КАП. ЂУРАШКО (у себи): Игра се с њоме! Е гле ти скотине!
Та пристала би и уз богиње!
И он се игра с њом! — —
ВУЈО: Знаш, матор је човјек дијете — избиј зубе, лези у бешику — до јучер се играх јунаках, а данас, под сиједу косу, играм се пасах.
БОШКО: Што не вукова, Вујо?
ВУЈО: Вукова се данас тета-лије играју, а ја сам ви, ђецо, на вратима свијетле госпође пас.
БОГДАН: Па везују л’ те за синџир, Вујо?
Ту је доброме синџар одлика.
ВУЈО: Е, ’ваки пас за сиједу се косу везује, — а ријеч му је огрљак...
БОШКО: Ма збиља, Вујо?
Ја је не виђех —
Је л’ онолико лепа госпођа
Кол’ко је наше песме узносе?
КАП. ЂУРАШКО (за себе): Песма је узноси?
Не знаш је, Бошко, нис’ је видео,
А, такорећи, би се стидео,
Ниси пред њоме клечô, стрепио,
Пред њеним сјајем ниси слепио —
Нис’ је молио, клео, преклињô;
Пред њоме ниси бога помињô
Пољупцем уста да ти ороси; —
А не би рекô: „Песма узноси!..“
ВУЈО: Лијепа?... Не жнава ни српски — како лијепа?
БОШКО: Ма стас, и лице, очи какве су?
КАП. ЂУРАШКО (за себе): Очима да те убије,
У душу вечно да се упије,
Да те залуди, да те занесе,
Тренутом вечност да ти потресе;
Да те уништи, да те обори,
У прах и пепô да те претвори,
Па и тај пепô да ти развеје.
А усхте л’ само да се насмеје —
Да те оживи, да те пробуди,
Пољупцем да те опет залуди!
ВУЈО: Млада је, па се и набијели...
КАП. ЂУРАШКО (за себе): На очима ти је бело, дртино!
БОШКО: А како господар, ха? А како двор?
КАП. ЂУРАШКО (за себе): Е, ту је чвор!
ВУЈО: Господар?... Хм!... господар је с госпођом.
КАП. ЂУРАШКО (за себе): А ја бих рекао
Да је господар у њој нестао.
БОГДАН: А с њим је госпођа —
Та то сви знамо. — Ма воли ли је?
Је л’ весô, храбар. Је ли погодан?
Је ли пред њоме мушки слободан?
КАП. ЂУРАШКО (за себе): Као пламичак свеће воштане,
Што на све жеље ветра пристане —
Тули се, букне, гаси се, плане,
Докле и свеће тако нестане...
ВУЈО: Слободан?... Слободан, дакако!... А зла ви срећа, витези, да какви ће ни бит’ господар, него слободан?... Јуче — е није богме, него баш одјутрос, и заплакала се сирота...
БОГДАН: И заплакала се?
А што се заплакала?
ВУЈО: Е што?... Што је и Ђурђе срца Иван-бегова, па јој богме не да на вољу баш како би она шћела... А жнате, ђецо, и Латинка је, па је срце по ђешто и за својима прибољева... Вели да су јој Турци напали на лијепу домовину, те бо’зна ако јој нема наше помоћи, бог да прости Венецију, ни камена јој се неће жнат!...
БОШКО: Па?
ВУЈО: Па се и господар смилостивио, а баш му њене сузе срце умекшаше, — те јој бо’зна и помоћ обећа...
БОШКО: Какве помоћи?
БОГДАН: Зар јој и помоћ обећа?
ВУЈО: Обећа, дакако! Кад буде нужде, вели, и док се поразговара са поглаварима, послаће у Венецију једну тисућу црногорских соколова.
БОШКО: Та брзо поче!
БОГДАН: Брзо, бога ми,
На нашу грдну несрећу.
ВУЈО: Али ни Мљечићи не осташе у дугу. — Дужде нам посла те какве дарове: пушака, ножева, џебане — и још нешто су чиме се књиге штампају... Али већ од тога је слаба вајда Црногорцу. Пушку ти нама, џебане!... А књига?... Књига имамо и сувише! Та не извукосмо ли лане и оно што се којеђе по црквама находило, те савијасмо вишеке, — а бо’зна да нијесмо, цркве би нам постале црквишта?... Ну, ђецо, пооштрите љуте гребештаке, да сијечемо кота анадолијскога — а бо’зна малте неће бит и нашијех отпадника и потурица: Бошњака, Херцеговаца и Арнаута?... А сада збогом, ђецо... ја одох.
(Вујо Одлази.)
КАП. ЂУРАШКО: Уздрављу!... Е, чусте ли га сад?
БОШКО: Ми чусмо јад!
БОГДАН: Чусмо погрду...
БОШКО: Ми чусмо наших мисли потврду!
БОГДАН: „Господар је с госпођом...“
А то значи:
Госпођа се у мушко облачи.
БОШКО: Она калпак, — а он перишане. —
БОГДАН: Госпа токе, — господар вистане. —
БОШКО: Е, бруке!
Мушке руке — женске белензуке.
БОГДАН: П’ онда, Бошко, шта му посла таст?
БОШКО: Штампару —
А за свако словце то
По мушку главу тражи награде.
Е бруке, људи, бруке, грдила!
Да за ништавост веште маштине
Васцели народ листом изгине!...
БОГДАН: Сад, шта ће на то Станиша?...
БОШКО: Што ли главари?
БОГДАН: Што л’ бедан народ,
Та тужна жртва самовлаштине?
БОШКО: Да црне несреће,
Што нам у црну земљу донесе!
БОГДАН: Хајд’, да проливамо крв!
Ал’ да је знати барем узрока,
За кога тече последња кап.
КАП. ЂУРАШКО: За Венецију...
БОШКО: Бог је убио!
КАП. ЂУРАШКО: А што?
БОШКО: Како: а што?
Та зар не видиш црни покров тај,
Што је у својој љутини господ
На Лазареву земљу спустио
Да у сужањству пишти жалосном?
Па где су браћа? Где су витези?
С мачеви голи да јој потисну
С темена ропског — покров мртвила?...
КАП. ЂУРАШКО: Па ти кô мислиш
Ми смо браћа та?
БОГДАН: Ми, — а да ко ће бит?...
БОШКО: Ми смо, Ђурашко, ми!
На нас је пало часно жребије
Да пред олтаром оне светиње
Којој се пуци света клањају
Поотварамо вреле изворе,
У којим никад још не пресуши
Дедова славних витешка крв. —
Ми смо, Ђурашко, богом избрани
За спаситеље српског народа,
Ми да служимо слободу свету,
Ми да будемо њени робови —
Не орудије срамних намера.
Не, Ђурашко, — никад нећемо
Лукавој ћерци дужда млетачког
За подножије гадно служити.
БОГДАН: Нећемо никад себе продати —
Ни своју скупу крв.
БОШКО: Па ни за штампару.
БОГДАН: Ни за лепоту
Те набељене Светлости!
БОШКО: Хајд’мо, Богдане!
Ја право одох нашем Станиши.
БОГДАН: Ја главарима.
Сутрашњи дан је
За сабор Ђурђе определио...
БОШКО: Иди, Богдане, — кажи им
Каква нам земљи прети несрећа,
Па нек’ се сваки муци досећа —
Збогом!
(Бошко и Богдан одлазе.)
КАП. ЂУРАШКО: А ја?... ја ћу к њој!...
Ја мучитељци одох најлепшој
Да од ње чујем своју судбину,
Да јој се продам — да издам све.
Све што у срцу беше светиње:
Жену и децу — браћу, другове...
А зар ту жртву не заслужује?
Та поглед један ока њезиног
Сву крв да плати срца рањеног —
И моју, и моје браће крв!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Нема га још —
А ишчекујем га нестрпељиво,
Он ми се чини да је једини
У земљи овој кô питомији, —
Премда је и он — тек Црногорац,
Дивије крви, мрка погледа;
Ал’ у говору каткад завара,
Те ми се чини Венеције је
Поноса лепог први ученик...
Вујо!... (Вујо улази.)
ВУЈО: А што ћеш са мном, свијетла госпођо?
ЈЕЛИСАВЕТА: Је л’ био овде капетан?
ВУЈО: Сад малоприје, ту се са Сердаровићима разговараше — ет’ ту, госпођо, баш пред двором у врту — а шта ти се ту није бесједило?... Знаш, младићи су...
ЈЕЛИСАВЕТА: Сад можеш ићи —
А пустићеш га, кад дође он — знаш.
ВУЈО: Жнам!... (При одласку.) И напустићу га баш!... Господе, да немилокрвне туђинке, не волим се с њом ни ражговарат... Бог да јој душу прости, покојној госпођи, Ђурђевој мајци — а бјеше добра и милостивна, лијепо се са мном ражговараше и упитиваше за ждравље. Хеј! хеј!...
(Вујо одлази.)
ЈЕЛИСАВЕТА: Ту је, дакле, и доћи ће?
Баш ми је мило!... Мило? А зашто?
Може л’ се мени ишта милити?
Може ли бити мило срцу мом
Што ће се видет’ с једним варваром?
И сатани се ништа не мили, —
Па опет тражи слуге, робове;
А зашто?... Што ласка и казује
Ђаволским смехом уверавајућ:
Да је у њему милост божија,
Под земљом да је баш прави рај.
Зашто би варô?... Ако не зато
Да му изврше паклен умишљај?
(Капетан Ђурашко долази.)
Баш добро дошао!
Нестрпљење ме скоро умори —
Не знајућ шта је?... Де, шта се говори!
КАП. ЂУРАШКО: Шта?... не питај, Светлости!
Људске су груди пуне пакости,
У срцу нема оне љубави,
Оне врлине, срца — како ли?
Без боја душа да га заболи...
Јок!
Ено, био сам са младићима,
Са којима се Зета поноси,
А дође она твоја будала —
Пас стари — сâм кô што се,
У часу свога лудог заноса,
С подсмехом неким вешто крстио....
ЈЕЛИСАВЕТА: Вујо?
КАП. ЂУРАШКО: Јест он. —
Па на лукава њина питања,
Из лудости ли или подлости,
Исказа много што би требало
Пред пакостима људским башити. —
Каза им: да нам је дужде
Из Венеције послô штампару,
Поздрав, оружја, џебане и свег! —
ЈЕЛИСАВЕТА: Па?... Капетане!
КАП. ЂУРАШКО: Па: „Латини су лукави,
Јуначка мука тишти лисицу...“
Противници ти тако говоре.
ЈЕЛИСАВЕТА: Проклета земља
У којој човек тече душмана,
А није најпре срећно стекао
Пријатеља ил’ љубавника...
КАП. ЂУРАШКО: Светлости!
Не вређај земљу,
Не лиј у срце свог љубавника
Капљице горке црне очаје —
Да шта сам ја?
ЈЕЛИСАВЕТА: Црногорац!
КАП. ЂУРАШКО: То јесам!
Али ми душа једно жељкује
Да те увери делом, госпођо,
Да има срца што ће погинут
На миг ти ока....
ЈЕЛИСАВЕТА: То ти верујем...
Али Венецији треба помоћи.
Хиљада треба бар да изгине
За спасеније морске краљице,
Хиљада равно.... Ђурашко!...
КАП. ЂУРАШКО: То баш и јесте
Чега се плаше оне главурде
У којима се ђаво укопô,
Те их на пркос злобно наводи.
Ал’ није ђаво —
Твој девер, госпо,
Канда је узô место његово,
Те по вечноме мраку лутајућ
На отпор спрема луду светину.
ЈЕЛИСАВЕТА: Мој девер?... Станиша?...
КАП. ЂУРАШКО: Он! —
А с њиме, канда, тајно шурује
Лисица стара, сердар Радоше.
ЈЕЛИСАВЕТА: Они су, дакле, тврди бедеми
Којима ваља темељ рушити,
Да на развали такој подигнем
Млеткама мојим сјајне оклопе...
Ђурашко!...
КАП. ЂУРАШКО: Заповедај ми, Светлости!
ЈЕЛИСАВЕТА: Ти си једини
Коме у овој земљи верујем,
Пред тобом нећу ништа тајити...
КАП. ЂУРАШКО: И не мо’ш,
Из очију ти тајне тумачим,
Па из њих учим твоје жељице,
Из зеница ти читам судбину,
Из њиног сјаја строгу заповест. —
Заповедај!
А бог је свемогућ.
И ево ти се кунем, госпођо,
Свемогућега светим именом,
Заклињем ти се оним престолом
Са кога свемилостивна рука
Безбројном свету светлост поклања,
Да ћу те служит за једно само —
Не смем ти никад ни споменути
Рањене душе болан уздисај —
Пољубац један, поглед, загрљај!...
Убиј ме сад!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Та још си млад.
КАП. ЂУРАШКО: Кад тако кажеш — ја ћу живети.
ЈЕЛИСАВЕТА: Живи!
Али сад даље, одлази!
Јер тако ми се чини, Ђурашко,
Да са Станишом Ђурђе долази.
(Капетан Ђурашко одлази.)
Сад, срце, стани крепко на меру
Да казниш ону подлу неверу,
Да на пут станеш своме деверу,
Да га уништиш, смрвиш, растопиш —
С поочимом му, старом лисицом —
Осмехом једним или сузицом.
КНЕЗ ЂУРЂЕ; Славујче! тицо!
Ил’, ако волиш, божји анђелу!
Ево ти водим моју жељицу,
Мог милог брата — мога Станишу!
ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера?
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог!
А мога брата, брата јединог.
Дошô је, жељан своје снахице,
По обичају црногорскоме —
Деверским даром да те дарује.
СТАНИША: Па, мила снајко, прими овај дар!
И ако се огиздати може
Светлост дана сјајношћу Данице,
Мила снајко — носи алем драг!...
ЈЕЛИСАВЕТА: У Венецији нема такових.
СТАНИША: Нема...
С најлепше буле паше скадарског,
С Истока собом што је повео
Да му живота дуге часове
На обалама шумне Бојане
У загрљају жарког Истока
На шећер-усницама растопи, —
Скинô сам овај ђердан алемов...
ЈЕЛИСАВЕТА: А! О, сирота!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: А зашт’ сирота?
За алем овај?
Зар од алема мислиш то је сјај?...
Суза је раје то, рајин уздисај!
То је насиља она тешка пот
Што с тужног чела робља жалосног
Троструким бичем гони бесни скот...
Наше је то, наша својина!...
— А шта с Мехмедом, пашом скадарским,
Шта с њиме учини?...
СТАНИША: Отровну пару крви азијске,
У свиономе крилу Селмином,
С мирисним ђулсом свога харема,
У издисању меша поганик...
Али шта Мехмед? Та жељах, витез,
Сву грдну силу вреле Азије,
Да је посечем, смрвим, разорим, —
Да свако зрнце овог алема
По једну војску кошта цареву:
Јер сам га теби, мила снахице,
Од трговаца скупих куповô...
ЈЕЛИСАВЕТА: Мени?
СТАНИША: Јест теби!
Да познаш, снајко, свога девера!
(Пружа јој ђердан алемов и још друге неке скупоцене дарове; — пружа јој и руку да га пољуби, а Јелисавета збуњено гледа у Ђурђа.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: У руку, чедо!
То је обичај.
ЈЕЛИСАВЕТА: Обичај?
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Светиња!
ЈЕЛИСАВЕТА: У свету, кнеже,
Где светлост влада умом човечјим —
Нежност је женска мужу светиња!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Другом адету
Овде ћеш ми се, сунце, учити.
ЈЕЛИСАВЕТА: Ах, слутила сам —
И казивала сам срцу несрећном
Каква га овде чека будућност;
Ал’ срце ј’ срце, — па се поводи...
СТАНИША: Поводи?
ЈЕЛИСАВЕТА: Још мала бејах, врло малена!
Тек једва знадох речи тепати, —
Па су ми, кнеже, седи грофови,
Херцези силни страних дворова,
И краљеви ми руху љубили!...
А сад?...
Ал’ нека, ево, девере!
Једина ћерка дужда млетачког
Ропкињама се равна азијским,
Да не повреди ону светињу
Којој се земља дичне слободе —
Од прастарина можда поклања...
(Маша се да пољуби Станишу у руку.)
СТАНИША: Не, снахо, — не треба!
Од крви ми је масна десница,
Опоганила би уста ласкава.
ЈЕЛИСАВЕТА: Ничим те нисам хтела вређати...
СТАНИША: Ха! ха! ха!
Увреда ли је рећи истину?
Једио ме вређа — а то је, снахице:
Што нисам херцег или краљевић, —
А бих онако сасвим краљевски,
Краљевске моћи знаком свакојим:
С круном, порфиром и са грбови
— Удворника и двора дуждевског,
Детињства твога сјајне прошлости —
Са покорношћу вашег покора,
Љубећи жени меку ручицу —
Преминуле те сећô радости;
Ал’ ’вако — прости!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Станиша!
СТАНИША: Брате!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Доста је сад...
ЈЕЛИСАВЕТА: Ех, клетво моја!
Само доста је?
И још ти није много, премного,
Венчаној жени теби на очи
Кад поругама гадног језика
Срце раздире?...
„Доста је само?“
Та суложница да сам нечија,
Ил’ турске буле црна ропкиња,
Тежина ’вако грозне увреде
На подлој би му крви плинула.
СТАНИША: Ћут’, жено!... Да ниси жена
Ал’ и кô жена —
Само да ниси жена Ђурђева,
А мушкога би гнева ударац
На безобразном ти прснô образу.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не даље!
Немој, душе ми!
Заборавићу крви источник!
Заборавићу млеко мајчино!
Заборавићу бега Ивана!
Заборавићу свезу природе
Што нас кô браћу веже рођену...
СТАНИША: Зар ниси већ?
Недела свога црним прљама
Ниси л’ окаљô књигу повести,
Где прадедова наших имена,
Кô мученике вере Христове,
У бесмртија сјајне дворове
Истине писац жељно уводи?
Ил’ мислиш не знам ја — и не зна род
Шта нам та змија твоје љубави
У отрованим спрема грудима?
Мислиш да нисмо чули шта ће таст?...
Па није л’, Ђурђе, све то поруга?
Не ругаш ли се гробу мајчином?
Не презиреш ли брата и земљу?
Ил’ у толиких наших главара
Не беше сеје, кћери, унуке?
Него нам с мора доне сињега
У Црну Гору — црну несрећу!...
ЈЕЛИСАВЕТА: „Несрећу?...“
Јест, ја сам несрећа!
Рођена ми је мајка несрећа!
Дојиља ми је била несрећа!
И оно млеко што сам сисала
Било је клетва, отров, несрећа!
Сваки ми часак беше несрећа!
А најмучнији, најнесрећнији,
У коме ове горе угледах!...
СТАНИША: Па ко сме рећи —
Да на Латинке рубин-усници
Притворство лежи срца лажљивог,
Кад ево сушту збори истину!...
(Баца јој пред ноге донесене дарове.)
Ево!
И узми, наша несрећо!
Еј, брате, никад нисам мислио
Да ћеју нам се и соколови
У мучном лову модрих висина
Завишћу гадном срца дивијег
Ошинут крила оштрим перетом,
Ил’ коњи брзи икад под нама,
Тражећ првенства својој брзини,
У брзом трку свога беснила
Копитама се тврдим побити?...
А данас браћа...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ми нисмо браћа, — подла неверо!
У нама није једна крв!
СТАНИША: И није!
Син рођени ја сам Иван-бега,
Ти копиле часа ћудљивога. —
Свладан вином и ракијом Иво,
У немоћи мушког моловања,
Створио је размажено бепче
Да се њиме кô лучетом малим
Ћуд пакосне жене заиграва.
(Станиша одлази.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Та знао сам га, небрата мога!
Разумевô сам подлаца тога
И гле, где пустих да ме отрује
Речима јетким змија погана?...
Па и тог анђела!... Е бог те убио!
И на сунце је отров прснуо,
Јелисавето, звездо дивотна!
Опрости мужу, прости човеку!
Лепоте твоје сјајем занесен,
Што подлу главу дрско подиже,
Да те измами, да те превари,
Ласкавим реч’ма жарке љубави —
Из Венеције ти — раја вечитог.
ЈЕЛИСАВЕТА: На страну с клетвом!
Жене проклињу —
По којој стази тигар путује,
С оне се мирно јагње уклања —
Притегни срце вољом гвозденом,
Исцеди из њег’ сваку капљицу
Што неумесну милост заклања...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: А савест?
ЈЕЛИСАВЕТА: Чупај из срца!
Освету сади — а хладном мржњом
Заливај корен свога расада;
Крвав ће цветак из њег’ изнићи...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: А братство?
ЈЕЛИСАВЕТА: Зар ти је брат?
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Није!
ЈЕЛИСАВЕТА: Није, —
Нит’ ти је Радош веран пријатељ!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Како?... Зар и Радош?...
ЈЕЛИСАВЕТА: Радош и он — обојица се
Са бунтовничким срцем подижу,
С престола твога да те оборе...
Ил’ још не видиш?
Е, Ђурђе! Ђурђе!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Да ниси анђô — ја бих веровô.
Да пакô сипа најљући јед
У часу да ми .живот отрује;
Ал’ ти си, душо, божји анђео;
Па док си сишла доле на земљу,
У лету ти је планула крв,
Па сада сањаш — сањаш ужасно!
ЈЕЛИСАВЕТА: Е, сан је, сан!
Ал’ слушај памет што ти говори:
Смишљајућ давно неверник сед
С престола како да те обори,
Знао је глупост српског народа
Својој користи вешто подврћи...
Па сад га мучи што те тазбина
Онако царским даром поздравља;
Јер то те и у самом народу;
И против подле жеље њихове,
Као владара силно подиже...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад све разумем —
Зашт’ им се свима чело следило
Због пријатељства са Латинима.
Умир’ се, чедо!
Трпи до сутра —
Сутра и тако биће скупштина,
Где ће се она помоћ решити
Што Млечанима дати обећах —
Том ћу приликом прогнат Радоша. —
А Станишу!...
Њега, кô брата свог,
Још неко време морам штедити
За љубав света — јер га поштује —
А после — видећеш!
Сад збогом!...
Извори
[уреди]- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|