Јелисавета/Други део
| ←Први део | Други део Писац: Ђура Јакшић Јелисавета |
Трећи део→ |
ВЛ. ВАВИЛА: Век протиче, децо! — Век за веком
Можда тужно уздишући плаче;
Али вапај до нас не допире —
Црна копрен вековечитости
Раставља нас од тајних гробова,
У којима сахрањени леже
Век човека, прошлост човечанства.
Туже л’ веци силних Немањића?
Час плаче ли њихове пропасти,
Ил’ подлаца пакосним кикотом
Глас потмули тузи потомака
У сретање подругљиво шаље?
Мудрост не зна — промисао ћути...
Једно видиш оком срца свога,
На темену бедне садашњости,
Сињи терет ропства и прогонства.
Видиш Босну!...
Пак и опет...
Је л’ благослов, ил’ је клетва црна,
Што јој боре синџирли писаљком
По погнутом челу очајања
Чврстом руком бележи насилник?
Бог је то хтео, децо, бог!...
РАДОШ: Сед’ оче, прости!
Реч ти узедох; —
Ал’ и ја клањам према истоку
И метанијама богобојазним
Поглед повраћам свесаздатеља
На развалине царства нашега;
Али пропасти славе негдашње
Црни је ђаво био виновник!...
ВЛ. ВАВИЛА: Не греши, сине!...
Ал’ онај што је венац трнови
За спасеније људи носио,
У мрак је вргô силу сатанску.
РАДОШ: И опет велим да је сатана
Кршећ по мраку гвозден огрљак
Кроз трошну земљу, црне слојеве,
Копајућ гнева оштрим ноктима,
Проринô земљу, презрô подземност;
Да оног дана, дана Видовог,
Крвави печат владе паклене
На чело тисне целог народа...
ВУКСАН: Да! да! И право има Орловић!
Ђаво је онде нокат забагљô
Кнез Лазар где се богу молио;
Па ту сад, оче, и не помаже
Помагања ти дуга молитва...
Оружје!
КАТУНОВИЋ: Откуд оружје?
ВЛ. ВАВИЛА: Откуд оружје?
Да нам га дужде није послао?
ВУКСАН: Свет отац једну, те једну, господо!
Као да није књигу учио —
Не зна дуждеве — не зна превару!
РАДОШ: Јест, оче!
Ал’ кад за дужда паднемо сви,
Шта ће нам после њини мачеви?
Шта ће нам пушке, што ли штампара?
Ил’ да Латини после штампају
С поругом њине оштре досетке
Пропасти наше луди последак?
Да пишу:
„За пет хиљада“ — реци,
Да је: „За десет тисућ’ цекина,
Ту и ту, на том и томе месту,
Народа српског избор синова
Хиљаду пало — дана тог и тог!...“
И то за ког?
ВУКСАН: И зашто?
КАТУНОВИЋ: За себе.
И за будуће своје пријатеље.
ВУКСАН: Ха! ха! ха!
Шта човек збори: — за пријатеље?
ВЛ. ВАВИЛА: За савезнике...
Јер када куцне свете слободе
Тај тако жељно ишчекивани час,—
Ко ће уз нас?
Радошу, реци ко?
Ако не они што нам дадоше
Ђерку, онако дивну госпођу,
Оружја, џебане, штампару,
Ако не они, неће Арнаут!
РАДОШ: И Цигане бих звао у помоћ,
Само Латине — не!
ВУКСАН: Цигани су дивији,
Латини подли и лажљивији.
РАДОШ: Па онда, ко зна да л’ и дадоше?
Ил’ само наше лаковерије
Са обманама гоје вечитим?
ВЛ. ВАВИЛА (за себе): Неверни Тома!
КАТУНОВИЋ: Ма што зборите као у инат,
Хајд’ не чудим се нашем Вуксану,
Он управ’ не зна шта је озбиља,
Па му је нико и не казује. —
Ал’ теби, Радошу!
РАДОШ: Немој се после ни мени чудит, —
А мислим да се не би могô
Кад би ми знао мудре разлоге
У другом веку што сам прибрао
Мерећ лукавство исте тазбине,
Која нас за нос вуче варљиво...
Ал’ ево иде кнез!...
ВЛ. ВАВИЛА: Добро нам дошао, господару!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Боље нашао!
Благослови, оче!
ВЛ. ВАВИЛА: Бог нека те благослови, кнеже!
И што небо на недрима сјајним
Среће крије у даљној висини,
Желим тебе њоме да крунише!
Живео нам дуго са госпођом!
СВИ: Живео!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Срце ми зна —
Сведок је један бог
Да сам о вама само мислио
За триест дана моје веридбе.
ВУКСАН (за себе): Јест о нама,
О цени нашој —
Кô пошто би нас боље продао?
Па опет хвала му!... Какви смо ми,
Могао нас је и поклонити.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Вас видет, браћо,
Жеља ми беше, —
Вас, дико српска, седи главари!
Сердари, капетани, војводе!
Слободе свете тврди стубови!
Пропалог царства руко челична!
Насиља турског плахи потопе!
Планина ових сјајни оклопе!
ВЛ. ВАВИЛА: Ох, кад те видесмо!
А стрепили смо много за тобом.
Кад тако некад јутром пораним
И са врхова нашег Ловћена
У мутно море поглед утоне,
А из недара му видим ужаснут
Све прождирућу силу где пени, —
Па бојећи се гнева божијег,
Кâ онај ивер људске ништине
Што се на бурној сили премеће
Кријући своје наде једрила, —
Народа српског знајућ судбину
Задрктао сам често за тобом...
РАДОШ: А ја ти сумњах и о тазбини —
Опрости, кнеже!
Ма Латини су!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад су нам браћа.
А кћи је њина твоја госпођа!...
ВЛ. ВАВИЛА: Бог да је живи!
РАДОШ (за себе): Ал’ не да буде моја госпођа!...
СВИ: Бог да је поживи! Живела госпођа!
ВЛ. ВАВИЛА: Остарео сам,
И гледао сам многе радости,
Али ниједну што би личила
На ову сада те нам доведе
Господско чедо у двор господски.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: О лепоти јој песме причају —
Али и мудрост онде станује
С кротошћу где се скромна невиност
На јагодицам’ лица руменог
У заједници сјајној целују;
Та кротост срца и душе њене
Љубављу мени душу занесе. —
ВУКСАН (за себе): Та Латинка ће га залудети — ако већ није, боже опрости — полудео.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Али не себе.
Вас ради, браћо,
У Венецији ћерку запросих.
ВУКСАН (за себе): Е, божа ми вјера, да брзо ли лагати научи!... Нас ради је испросио?... Лаже, здравља ми! А исто би тврдити могао: вас ради спавам, сањам, једем, ходам — све то вас ради чиним; а овамо је, опет, узео Латинку, а бога ми, би она по нама и сиједе плетенице понијела, ил’ ако се баш за нас старао, бар да је десетину са собом довео.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: На вас гледи посвећена сени
Последњега од српских царева
И у сану витешке вечности
Вам’ аманет на душу полаже,
Осветници царства његовога,
Да му круну независимости
На грудима овијех кршева
Својом крвљу сачувате верно...
— И о томе, седи поглавари,
О светињи, о слободи српској —
Реч поведох у својој тазбини!...
РАДОШ: Зар и о томе?
То сам слутио...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Описујући пером очинским
Тврдог кама неродицу вечну,
Сиротињу јуначких синова,
И бојева стогодишњих следи:
Глад, голоту, погибију, беду,
Што нам често без џебане бојне
На невољи долазе невољно —
Седом дужду из очију старих
Извио сам сузу сажаљења.
РАДОШ: Сузу сажаљења?
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јесте, Радошу!
И обећа послат нам оружја.
РАДОШ: Обећа нам — голо обећање.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: И послао је
Пет хиљада пламених пушака.
РАДОШ: Голем је поклон, кнеже,
Сиротињу ће нашу убити.
КАП. ЂУРАШКО: И копљем бисмо Турке тобџије,
И сабљама им руке секосмо,
Којимано су силни тирани
Гараве пушке често грлили.
СВИ: Живео дужд! Живео кнез са кнегињом!
ПРВИ СЕРДАР: И у сану сам пушку спомињô...
ДРУГИ СЕРДАР: Хајд’ сад, Турчине! Ходи, скотино!
ТРЕЋИ СЕРДАР: Дођи, да чујеш јеку планина!
ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Да познаш децу наших крајина!
ПРВИ СЕРДАР: Ал’ је од плама стидан вук!
ДРУГИ СЕРДАР: А још га више мрзи пук!
ТРЕЋИ СЕРДАР: Мамићемо га на стрв.
ЧЕТВРТИ СЕРДАР: На ону скотску, турску крв!...
ВЛ. ВАВИЛА: Вељи је господ, децо!
А милост му је као селена —
По световима собом створеним
Светове ствара, нове милости —
Над громовима бди и муњама;
А народима и владарима
У доброј вољи своје свемоћи
Блаженог мира пружа гранчицу.
И свет се смеје, небо радује,
А у пољупцу жарке љубави
Исполин неба, сунце ватрено,
Испија сузу туге земљине...
А каткад копљем гнева небеског
Неизбројене парне светове
И бацив пламен своје мрзости,
Природу пуни духом пакленим;
Сунца полећу, звезде презиру
Опредељења свога путове
И по бескрајној пусти лутајућ,
С бунтовници се бију репати,
Док као она ситна ђинђувчад
У безграничном прсну простору...
Силан је он, силан, милостив!
Слабога штити, силног присили
Да силу призна много слабијег...
— Милост је, децо, ово његова,
Ово оружје и пријатељи,
Штоно пространим морем владају,
Посланије је воље његове —
Да га славимо јеком пушчаним,
Да окитимо ово престоље
Слободе скупе, сињег камена,
Чалмама белим, голим главама,
Што се о челик наших костију
Пакосно бију, мрве, цепају...
КАТУНОВИЋ: И хоћемо, —
Кад је и господ томе каио!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сед’ оче!
И о цркви сам светој мислио.
ВЛ. ВАВИЛА: Мудар о свему —
А христијанин
Спасења свога свету храмину
У души својој носи вечито.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: И кô хришћанин,
Ал’ и кô владар гора слободних,
Крвавијем сам срцем гледао
На Херцегову земљу згажену,
На тужну Босну — на те робове
Што име своје турством каљају
Клањајући се полумесецу,
Одричући се вере Христове;
Па не тек вере, већ и имена,
И прадедовске славе стиде се...
Да у тазбини помоћ запросим,
Да неверницима стазу разорим,
По којој ће нам тужне синове
У поганичко јато мамити —
А спасење је књига — то сам искао —
И добили смо слова, штампару,
Да православне књиге штампамо,
Да их шаљемо браћи несрећној,
Нека се уче бога славити...
РАДОШ: И то зар дадоше?
КНЕЗ ЂУРЂЕ: И то, Радошу!
Ал’, браћо...
ВУКСАН (за себе): Е, баш сам знао
Да тако многоречив разговор
Телал тек бива већег грдила,
Што крајем својим пјано поводећ
За собом вуче тешку мрцину —
Баш кô на репу, негде, вуковом
Што је лисица санте лепила.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Венеција је у опасности.
Несити шакал вреле Азије,
Европе полу скоком прејурив,
Престоље златно силних краљева
Омастив крвљу свога беснила —
Сад море мути бојом мача свог.
ВЛ. ВАВИЛА: Добар је бог —
И ми ћемо се њему молити
Да слабе силе дужда млетачког
Крепости своје тврдим оклопом
У свакој беди верно заклони.
РАДОШ: То можемо,
Ал’ више?... Оче!
Орлу су силном крила сломљена
Са гавранова јатом гаравим
Ужасну битку тужног столећа
На висовима бијућ каменим,
Одвојен с светом, и са орлићи,
Без хлеба, гладан... Ах оче! Оче!
Отвори очи, па нас погледај!
На тужном пољу шта нам пропаде,
А шта остаде?...
ВЛ. ВАВИЛА: Остаде вера,
Да у промисô свемогућега,
Да у његову помоћ верује.
РАДОШ: Свет оче, верујем, —
Верујем творца бога, ђавола!
И немогућност би сушту веровô —
Али ће робом остат робови,
А ми гробови...
КАТУНОВИЋ: Шта говорите кâ у грозници!
А где су деца ових планина?
ПРВИ СЕРДАР: Где су мачеви?
ДРУГИ СЕРДАР: Где су бичеви?
ТРЕЋИ СЕРДАР: Којима ћемо скота шибати...
ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Под којим ће се ропски гибати...
ПРВИ СЕРДАР: Тирани!
ДРУГИ СЕРДАР: Варвари!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, у тај дух
Што по слободи ових кршева,
Кô неку светлост своје свемоћи,
Широка крила вољно простире, —
Поуздавах се, браћо главари!
И обећô сам дужду, тасту мом,
Хиљаду деце горске послати,
Да му у вељој беди помогну
Угњетатеља српског побити. —
Па пристајете л’ на то ви!...
СВИ: Сви!
ВЛ. ВАВИЛА: Хоћемо, кнеже, сви!
ВУКСАН:: Он све: „Хоћемо!...“
Кô да ј’ изгубит деце хиљаду
Очитат лудом оченаш?...
РАДОШ: Ти деце немаш, оче, ћут’!
А ја их двоје имам за мегдан,
И ја — не пристајем!
КАТУНОВИЋ: Па зар их ниси за то родио
Да на мегдану бојном изгину?...
РАДОШ: Нека изгину —
Ал’ у подножју овог престола,
Бранећи груд’ма камен студени,
Што тамом својих црних гудура
Светињу чува царства пропалог...
Ал’ не у Италију... господару, не!
И проклет богдô, проклет сваки тај!
Ко би онамо ишô — презирућ
Рођеног брата сузу, уздисај;
Да на олтару лажи млетачке
Слободе српске оклоп разбије...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Па ко је оклоп тај?
РАДОШ: Ми!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: И ми ћемо се онде борити
Где се застава само подигне
Противу скота, противу Турчина.
ВЛ. ВАВИЛА: Хоћемо, кнеже!
ВУКСАН (за себе): Хоћемо сви —
Ал’ боме ти —
Кад грдним носом кине гароња,
И из недара стане сипати
Ужасне свадбе црну јабуку,
Лубарде бојне и баљемезе —
У цркву ћеш се, оче, сакрити...
Црн женик да те нигде не види. —
Тек хајде, нека и он говори,
Знамо га ко је, — а то је дост’!
КАТУНОВИЋ: Хоћемо, господару!
ПРВИ СЕРДАР: Хоћемо, круно наша!
ДРУГИ СЕРДАР: Погонићемо скота тог.
ТРЕЋИ СЕРДАР: Крвника вечитог!
ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Показаћемо Турчину
Да је Косово крвав споменик. —
КАТУНОВИЋ: Али да јоште живи осветник!
ПРВИ СЕРДАР: Живимо јоште ми!
ДРУГИ СЕРДАР: Још су нам оштри мачеви!
КАП. ЂУРАШКО: Реч ви је плам, браћо!
Па ме својијем огњем сажиже,
У души страшан вихар подиже,
Жеље се ломе по срцу моме,
Траже мегдана и траже крви,
Онде да будем — да будем први —
Где први јекне гром!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Само ти ћутиш, Радошу?...
Шта је то?...
РАДОШ: Боље да ћутим —
Нег’ оном стазом да се упутим
На коју сте ми ногом несрећном
У овом црном часу крочили.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта, Радошу,
Зар смеш?...
РАДОШ: Смем, господару!
Смем рећи свакад истину;
Смем, а зашто не?
Тако ми оне крви точене
Којом сам некад вољно квасио
Тврди остатак царства пропалог;
Тако ми оног сивог Ловћена,
Са којега сам некад кидисô
У тавну маглу дима пушчаног;
Тако ми бога, господару, смем!
Ил’ мислиш не смем ни запитати:
Шта се то ради?... Какви савези?...
Куда нам децу мислиш шиљати?
Зад нас још није доста пропало
По висовима овим каменим,
Већ и авети сиње пучине
Зар нашом крвљу мислиш појити?
А Босна плаче — плаче Србија,
А Херцеговина, та сестра наша,
Чекајућ жртве браће слободне
Са сваким даном више жртвује:
Слободу, народ, цркву, светињу.
ПРВИ СЕРДАР: И право има!
ДРУГИ СЕРДАР: А кад он није право имао?
РАДОШ: Па онда, кнеже, нећу питати
За Шуловића и за Мићића —
Премда и они место имају
У мудром збору твога савета, —
Али по жељи Иван-беговој:
Не сме се ништа важно решити
Без брата твога млађег, Станише. —
Па где су они?... Где је Станиша?...
Ил’ га у тебе неко опада?...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Опада...“
Гле отпадника, „опада“,
Отпадници сте, море, обоје!
Издајници сте срамни обоје!
Бунтовници сте гладни, грабљиви!
Па вас опада ваше недело.
Није вам моја милост довољна,
Којомно сам вас свакад штитио,
Веће упорном руком машате
За сјајну круну мога престола; —
Ал’ нећеш никад, стара неверо,
Постићи своју гадну намеру!...
— Па да се не би залуд мучио
Грабећ господство моје и власт —
Из отачаства ћеш бити прогоњен!
И ево сваког опуномоћавам:
Да ко те нађе, види ма где
У границама нашег оташтва,
Слободно да те онде мушкета!...
(Кнез Ђурђе, капетан Ђурашко и многи други одлазе.)
ЈЕДАН СТАР СЕРДАР: Та реч је страшна: „прогнати“.
Њега прогнати! Хеј, друже стари!
Ти си на престо њега догнао —
А он је тебе старца... прогнао...
(Старац одлази.)
ВУКСАН: Ја рекох,
Ал’ ко с Латини ломи погачу
Ил’ ће полудет ил’...
...буди бог с нама...
Радоша он да прогони!...
(Вуксан одлази.)
РАДОШ: Е срам те било, седа старости!
Кад те овако лудо дериште
Овако грозно може мучити.
Да ме прогони?... Да ме мушкета?...
Је ли то Иван-бегов син... тај Ђурђе?...
Је ли то она крв, она косовска,
Што је још и за Лазара кнеза,
Најмању корист српског народа
Својима груд’ма верно хранила?
ВЛ. ВАВИЛА: Опрости, Радошу!
Али у твојој седој старости
Приличио би тиши разговор —
И сâм си много крив!
РАДОШ: И сâм — и ја сам много крив?
И ја сам крив?... А он нас продаде!
Ја крив?... А ти уз њега пристаде!
Ја издајник?... А ви сте примили
За крв народа ропску наплату!
Три пута десет новца сребрног. —
И ја сам крив?... Ви, јуде безбожне!
ВЛ. ВАВИЛА: Ја ти опраштам, —
Али увреде тако немиле
И неправедне не мож’ гледати
Онај што својим крати законом:
„...Не вређај и не опадај!...“
РАДОШ: Е подла глумца, попа лажљива?
Ал’ нека, иди, лажи вечито!
Него кад умреш, попе матори,
Размрскаћу ти овим прсима
Христове вере тврди споменик...
А изрезаћу руком невештом
На нагрђеном тако камену
Жића ти лажног нацрт истини...
ВЛ. ВАВИЛА: Ако ме преживиш!
Та не видиш ли, да си сушта сен?
РАДОШ: Повампирићу се
Па ћу ти доћи реч да испуним!
ЈЕЛИСАВЕТА: Тако!
То и приличи мушкој озбиљи:
Дух решителан, воља гвоздена,
Што својом снагом руши бедеме
Препона силних људске пакости. —
Ал’ још си доста благ!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ја доста благ?
ЈЕЛИСАВЕТА: И сувише;
У мојој руци да је твоја власт,
Хе, Ђурђе!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Па шта би, јагње, ти,
Ти тако блага, кротке нарави?
ЈЕЛИСАВЕТА: Црногорце бих учила
Тумачит мојих жеља мигове;
Пламеном моје ћуди ватрене
Нарави њине тврде полуге
У танане бих жице сукала,
Да ми на жеља гласној тамбури
Под лаким перцем оно спроводе
Што им ја гласом тврде одлуке
уз добру вољу тихо успевам...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ал’ Србо није Талијан!
ЈЕЛИСАВЕТА: Од хијене се лакше питоми
Владар пустиње — лав.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Али и питом — владар остаје!
И тешко оном који покуша
Са прождрљивом руком махнути
На силног цара жарке пустиње...
ЈЕЛИСАВЕТА: Дакле — да те раздире?
Сад видим
Да ме је некад отац варао
Избором дивним прича лажљивих
У које ми је тебе уплео
Као јунака најјуначнијег
У овом полудивљем племену. —
И ти си јунак, ти?... Господе мој!
А овамо те гази слабији!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не, Јелисавето!
Привиђаш, сунце, ти, —
А мене народ љуби искрено,
И све ће оно часом створити
Што само усхтем ја...
ЈЕЛИСАВЕТА: Да, Ђурђе, да!
А овамо се тајно подиже
И са Станишом нешто шурује,
Баш кô да жали ону неверу
Што си је данас по заслугама
Прогнањем вечним мушки даровô.
(Вујо перјаник улази.)
Сад шта ће опет тај?...
ВУЈО: Господару!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је, Вујо?
ВУЈО: Добро је, господару — а боље ни је у божјој руци!... Тек, вељу, није лијепо!... Ждравља ми, није!... Сијед чојек... п’ онда... можда је и гријех?... Ал’, вељу, боље да си га кâ скота убио!...
ЈЕЛИСАВЕТА: И тебе с њим!
ВУЈО: Де! де!.... Хоћу л’ их пуштит... А дошли су и они да те лијепо моле, господару, за Радоша, да ни га поклониш, господару!... А ево те још и у бешици служах... знаш кад те оно обучавах орлове стријељат? Па намјеште орла ти уби Иван-бегова најмилија јагара... Е бијаше смијеха... Сиромах Радош неће се скоро насмијати као...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Говори ко је дошао?
ВУЈО: Божја ми вјера, не море! У туђинству је, господару, горак осмијак!... Тек, вељу, поклонићеш га?... А ено војводе Шуловић, Мићић, а и капетан Вуксан дођоше лијепо те молити да ни га поклониш, господару!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Нека улазе!
ЈЕЛИСАВЕТА: А ти излази,
Стара дртино!
ВУЈО: Одавна и стојим, свијетла госпођо, па сам ти и додијâ... Хајд’! хајд’! отис’ћу ја... ал’... (За себе.) Ова га је прогонила, онако сиједа и стара! Боже, опрости, ал’ није у њој све начисто... морâ је и њу нечастиви репом у памет чарнути, хајд’! хајд’! (Гунђајући излази.)
ЈЕЛИСАВЕТА: И ти си господар?
А овамо ти иду робови
Да ти намера праве путове
Неверства свога оштрим ноктима
Као кртице злобно подрију.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Причиња ти се,
Веруј, грлице!
А то су добри људи, добри сви,
Шуловић, Мићић, — а и Вуксан је, —
А што за Орловићем жале?... Хм!
За њим ће, чедо, многи жалити,
Јер беше јунак, храбар, разборит;
Ал’ старост — знаш, остарео је,
А старост често умљем помери,
Постаје злобна, пуна зависти. —
(Шуловић, Мићић и Вуксан.)
А откуд и докле ћете ви?
МИЋИЋ: До тебе, господару!
ШУЛОВИЋ: Распорено ти срце доносим,
Заустави му крв... ти, кнеже, мо’ш
Једне ријечи брзим мелемом
Мо’ш ми залечит рану дубоку,
Или у срцу сву крв следити...
ВУКСАН: Дођосмо, господару, и ти, госпођо,
За Радоша вас нашег молити.
ЈЕЛИСАВЕТА (кнезу насамо): „Нашег?“
Е чу ли, кнеже: „Њиног“ Радоша?
ВУКСАН: Да вратиш, кнеже, ону твоју реч
Којомно си га прогнао.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Да је погазим, —
Али се царска никад не гази!
ШУЛОВИЋ: Баш да је царска,
Да је — боже опрости — баш и Христова,
Кад као стрела једном појена
Народу целом груди раздире, —
Кô слабог црва бих је згазио...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ти би, —
Ал’ никад ја!...
ЈЕЛИСАВЕТА (насамо Ђурђу): Тако, ха!
Буди муж!...
ШУЛОВИЋ: Моли га и ти, светла госпођо!
ЈЕЛИСАВЕТА: Ја молим — ви’ш!
МИЋИЋ: Хвала, госпођо!
ВУКСАН (за себе): Радуј се сада, седа старино!
Од курјака те иште лисица...
ШУЛОВИЋ: Моли, госпођо! Кажи слободно,
Гласића свога слашћу меденом
Заслади горке збиље опоре,
Које на себи носи истина;
Послушаће те, кажи све:
Да није права имô гонити
Столећа тужног седу старину,
Који је својих груди извором
У годинама жарке припеке
Врхова ових камен росио...
Говори, моли, светла госпођо!...
Ви’ш, лепо би ти израз милости
На дивотноме лицу стајао...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: А је л’ заслужио!
ШУЛОВИЋ: Ко пита то?
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ја!
ШУЛОВИЋ: Ти, господару?
И ти си смео мене питати,
Мене — сведока дела безбројних
Којимано је старост китио
Тај седи витез?
Је л’ заслужио
Да га у тебе моли госпођа?...
О, господару!
Ти се не сећаш —
Кад оно страшна сила удари
На кршну земљу Иван-бегову,
Да је обори, да је разори —
И силан паша рикну ужасно
Храпавим грлом шесет тисућа,
Да мачем своје зверске јарости
Колевку тврду српске слободе
Са блатом ропства браће несрећне
Изравна, сруши, згази, измрви, —
Па знаш, ко беше витез бесмртни,
Да силног пашу силом дочека?
Радош Орловић!
Прогнани Радош, да!
Он, јест — кад други тражише
По пећинама мрачним заштите,
Он храбар стаде са неколицином,
С маленим бројем, али с лавови,
Све гора ових снажни синови —
И осим турског робља, плена, богатства,
Трин’ест је рана донô са собом,
Све турског ножа бесни трагови...
Па још ме питаш:
„Је л’ заслужио?...“
Да га у тебе жена замоли?
То, кнеже, боли!...
МИЋИЋ: Кô да раздиреш
Прсију наших врелу утробу.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: А што је невера?
ШУЛОВИЋ: Зар он?
ЈЕЛИСАВЕТА: Што је издајник?
ВУКСАН (за себе): Издајница си ти!... хијено злобна
Штоно осмехом доброћудности
Пламен прикриваш пакла нутрашњег...
— Гле, шапће опет кнезу на уво;
Ено се смеши... Ех, пропао си!
Упропастио те осмех једини,
Војводо наша — стари Радошу!...
(Гласно.) Опрости, кнеже, издајнику том!
Тај издајник је сву крв пролио
За Иван-бегов и за Ђурђев дом...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: „...Том издајнику?...“
Издајник је, да!
Свака му длака седог темена
Јасно сведочи срамну издају...
— Једно се чудим: како дођосте,
Како хтедосте, како смедосте
За издајника тога молити?...
Ил’ је завера?
Ал’ хајд’, одлаз’те!
Син Иван-бегов уме презират
Подлости ваше сваку намеру!...
ВУКСАН: То беше оштро.
МИЋИЋ: Жив Црногорац није слушао
Од кнеза свога таке увреде. —
Е, хајд’мо сад!
ШУЛОВИЋ: Ово је јад!
Ово је клетва, то је несрећа!
Змијскога једа то су потомци,
Што ће нам земљи бистре изворе
Са смртоносном пеном мутити.
(Сви троје одлазе.)
ЈЕЛИСАВЕТА: Е чу ли, зликовци како говоре,
Да издајника старог измоле?
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Нису зликовци —
Само их силна љубав заноси
За старим другом своје младости;
Ал’ сада збогом!
Са митрополитом
Данас се јоште морам видети.
Он један може ову бујицу,
Што се кô силан вихор подиже
Због прогнанога старца војводе,
Своје ријечи силом чудесном
Утишат часом и умирити...
(Кнез Ђурђе одлази.)
ЈЕЛИСАВЕТА (сама): Радош прогоњен.
То бледо чело вечне озбиље —
Сад нек’ по странству мрском лутајућ
Разбија кости тврде лубање,
Премишљајући црне планове,
Што Венецији грдој хтедоше
Одрећи помоћ земље дивије, —
Кô да је штета, ако изгине
Оваке рите читав милијун?...
Сад има каде мржњу гојити,
Изрицат тајно — јавно викати:
„Нећу и не дам своје синове!
Нећу штампару! Нећу дуждеве!
Венецијанске нећу дарове!...“
Нека, нек виче, па да промукне,
Овде му нико не мож’ чути глас...
Само Станиша —
Још он остаде?...
Али и његов закуцаће час!...
Извори
[уреди]- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|