Моли мобу Кружић господару,
Сто момака, двеста девојака,
Напред жела Кружићева Јела,
Па посекла десном руком леву,
Од срца јој крвца ударила, 5
Не зна нико крвцу уставити;
Метнуше је младу на кочије,
Одвезоше њеном белом двору.
Кад су дошли у беле дворове,
Беседила Кружићева Јела: 10
„Свекрвице, мила мајко моја!
„Намести ми мекану постељу,
„Не широку, али помекану,
„С које ти се ни дигнути не ћу;
„Па доведи моју милу мајку." 15
То изустн, па душицу пусти.
Однеше је горе на чардаке,
Упрегоше коње у кочије,
И послаше два улака млада,
Да доведу Јеличину мајку. 20
Кад су дошла два улака млада
У дворове Јеличине мајке,
Она пита два улака млада:
„Које добро, два улака млада?" —
„Ој госпођо, Јеличина мајко! 25
„Тебе Кружић у гозбину зове,
„У Јеле се мушко чедо нашло."
Тад' беседи Јеличина мајка:
„Почекајте, два улака млада.
„Да умесим пребеле колаче, 30
„Да преплетем од злата повоје,
„Да покројим танане пелене."
Беседе јој два улака млада:
„У Јелице миле јетрвице,
„Оне су јој месиле колаче; 35
„У Јелице миле заовице,
„Оне ће јој преплести повоје;
„У Јелице мила свекрвица,
„Она ће јој пелене скројити."
Не мож' њојзи на ино да буде, 40
Веће шњима седе на кочије.
Кад су били среди поља равна,
Беседила Јеличина мајка:
„Ој Бога вам, два улака млада?
„Нешто мени десни образ гори, 45
„Чини ми се, добра бити не ће."
Беседе јој два улака млада:
„Кружић за те наздравицу пије."
Она ћути, ништа не говори;
Кад су били близу бела двора, 50
Опет вели Јеличина мајка:
„Ој Бога вам, два улака млада!
„Што су ваши двори отворени?
„Што по двору гологлаве слуге ?"
Њојзи веле два улака млада: 55
„Вес'о нам је Кружић господару.
„Па га слуге рујним вином служе,
„И за то су гологлаве слуге."
А кад сишла са лаки кочија
И отишла горе на чардаке, 60
И кад видла милу јединицу,
Тужно тужи Јеличина мајка:
„Ој Јелице, мила јединице!
„Дошла ти је у пооде мајка:
„А што ћутиш, што ми не беседиш? 65
„Или си се на ме расрдила,
„Што се мајка чеду радовала?
„Ти си рано оставила. мајку,
„Ал' теб' мајка оставити не ће."
То изусти, па душу испусти. 70
Референце
Извор
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 620-622.
