ЈЕДНА ИНТИМНА ИСТОРИЈА
1.
У први сумрак летње ноћи једне
Ја сам Вас првом у животу срео;
Кроз сребрнасто магличасти вео
Ја спазих Вашег лица црте чедне.
И моје очи, земне сласти жедне
Упреше у Вас поглед доста смео;
Тај смели поглед као да је хтео
Да изда тајне једне душе бедне...
Упознасмо се. И да бих Вас гледо
Изближе, пођох с Вама напоредо,
И целог пута ја очију својих
Не скидох са Вас. И мада смо доста
Са друштвом ишли, мени жеља оста:
Ја очи своје доста не напојих...
2.
Од тога часа у грудма ми плану
Нов пламен који тако слатко жеже,
Од ког далеко црне мисли беже,
И који мелем привија на рану.
И мени зора ко да једном свану:
По мрклој ноћи где северац реже
Ослави јутро, дивотно и свеже,
И сјајно сунце први пут ми грану...
Ја жељах да сте вечно покрај мене,
Да моја љубав никада не свене,
И венац лепих жеља ја сам плео;
Ал' кад сам крај Вас био, ја сам дуго,
И врло дуго казиво све друго,
Само не оно, што сам рећи хтео.
3.
Ускоро затим, као у роману,
Ми смо се нашли изван шумног града
У ком ми срце испуни се јада.
Ја Вас посетих у Вашему стану.
Тад врло много беше у мом плану:
И вера, љубав, и васкрсла нада
У лепше дане душе која страда
У мрклој ноћи, надајућ' се дану.
И врло често ја сам код Вас био,
И слатки отров не знајући пио:
(И мене као да је нешто пило).
Све сам се више ја у љубав плео,
И сваког дана сам се себи клео:
Та рећи ћу јој данас, па шта било!
4.
Ал' кад бих к Вама дошао и сео,
Одлучив чврсто срце да отворим
Осетио бих, свагда, како горим –
При првој речи увек бих се сплео.
И зато, увек, ја, хтео не хтео,
О другом чему са Вама говорим;
У души љуто самог себе корим,
Што нисам само мало више смео,
Па да за сутра више не одлажем,
Но да Вам, лепо и учтиво, кажем:
„О, госпођице, ја Вас лепо молим,
Не замерте ми што ћу рећи сада:
Ви томе, можда, нисте тако рада –
Ал' ја Вас много, здраво много волим!“
5.
Једног мутног децембарског јутра
Ја пођох к Вама: морао сам кући.
До врата стигох: срце хтеде пући
При тужној мисли да ћу бити сутра
Од Вас далеко... Закуцах. - „Унутра!" -
Ја уђох, мада нисам смео ући,
И рекох: „Збогом! Данас морам кући".
Али у срцу, у души, изнутра,
Осетих боле страховито много
Да речи једне нисам рећи мого.
Понудисте ме, и ја радо седох.
У мени борба била се очајна:
Да л' да Вам кажем, ил' нек буде тајна?
И тад не рекох што Вам рећи хтедох.
6.
Поздрависмо се. Већ сам шешир метно. –
„И ја ћу с Вама!" - Пођосмо из стана.
С погребног неба децембарског дана
На нас је лило једнолико, сетно;
Ал' ми смо ишли задовољно, сретно
Ко двоје драгих, испод кишобрана,
Ко да око нас, место сувих грана,
Свуд бије живот и пролеће цветно.
Ал' брзо моја указа се мета.
О, зашто није била на крај света?!
Поздрависмо се; уђох у воз; седох.
И треће звоно одјекну, воз крете.
А моје мисли само к Вама лете: -
Ја Вам не рекох што Вам рећи хтедох...
7.
И целог пута - пут је дуго трајо –
О Вама само ја сам будан сниво,
И неодлучност себи пребациво,
И, тога ради, љуто сам се кајо.
Што Вам не рекох, кад сам крај вас стајо
Толико пута, и ћерето живо,
Три речи?! Сад ми не би било криво,
И не бих земљу за небеса спајо.
У томе, тако, цео дан ми прошо,
У позно вече ја сам кући дошо.
Сутрадан писмо донесе ми пошта.
Од Вас је било; пишете ми много,
Углавном ово: бих ли, као, мого
Ствар једну донет' и „још много штошта“
8.
Да знате тада како ми је било!
Тај часак никад, никад не бих дао
Низашто! Тад ми не би било жао
Нада мном да је смрт развила крило.
Полетах к Вама, моја лепа вило,
То исто вече; ујутру сам стао
Пред Вас, и тада мало нисам пао –
Да знате само како ми је било,
Кад спазих Ваше таласасте груди:
И ледни пламци и пламене студи
Кроз крв ми сташе струјат' и ја седох...
Говорили смо и тад врло дуго
И ја сам доста брбљао, све друго
Само не оно што Вам рећи хтедох.
9.
Пун месец, скоро, ја сам крај Вас био
Баш сваког дана: гонило ме на то
Изнутра нешто незнано, и за то
Све време ја сам своју љубав крио.
И, крај Вас, ја сам по ваздуху вио
Високе куле те се неба хвато.
И цео живот друкчије сам схвато,
И цео свет ми тада беше мио.
И када год бих, од вас, кући дошо
О свему том бих размишљати пошо,
И покушаво тај проблем да решим.
И дајућ', тако, рачуна сам себи,
Начисто никад ја извео не би':
Да према Вама ја нешто не грешим?
10.
Ја отпутовах. Дан раније, ми смо
По зимском дану прошетали мало.
И тад ми, уз пут, беше на ум пало
Од куће да Вам пошљем једно писмо.
И доста дуго видели се нисмо.
Колико мука то је мене стало!
Додуше, ја сам писо, ал' нимало
Не беше налик на љубавно писмо,
Што Вама послах. Кад, једнога дана,
Ја Вас угледах, сред Калемегдана,
Међ младим борјем, и у полутами.
И место к Вама да полетим слепо,
Ја Вас поздравих, учтиво и лепо,
Јер тад, на жалост, не бејасте сами.
11.
Но да сте били баш и сами тада,
Ја мучно да бих приступити смео,
Још мање рећи што сам рећи хтео.
То питање ми здраво тешко пада,
Јер ја сам човек који ретко када
Да није своју црну судбу клео:
И онда кад би какву радост срео,
То би, и увек, била бездна јада.
Због тог ми није никад на ум пало
У слатку љубав да запливам мало,
Иако желим да у њој огрезнем,
Да у њој живим дуго, дуго, трајно –
Да волим, волим истински, бескрајно,
Ал' за тим само ја могу да чезнем!...
12.
О, зар је грешно волети, млад бити?
Нашто је, онда, Бог стваро човека
И варао га да га срећа чека –
Кад сам му кида најдивније нити?!
Ил' што је моро баш у једном свити
Сав бол земаљски, и наредит' нека
Сва осећања, танана и мека,
У душу му се, сва, морају слити?...
А, можда, Бог је, преко њега, хтео
Да Себе слави, да му се свет цео
Још диви, да га верује и моли...
И у тој слави, што човека трати,
Бог заборавља утехе му дати: -
Бог, можда, не зна да то њега боли...
