JEDNA INTIMNA ISTORIJA
1.
U prvi sumrak letnje noći jedne
Ja sam Vas prvom u životu sreo;
Kroz srebrnasto magličasti veo
Ja spazih Vašeg lica crte čedne.
I moje oči, zemne slasti žedne
Upreše u Vas pogled dosta smeo;
Taj smeli pogled kao da je hteo
Da izda tajne jedne duše bedne...
Upoznasmo se. I da bih Vas gledo
Izbliže, pođoh s Vama naporedo,
I celog puta ja očiju svojih
Ne skidoh sa Vas. I mada smo dosta
Sa društvom išli, meni želja osta:
Ja oči svoje dosta ne napojih...
2.
Od toga časa u grudma mi planu
Nov plamen koji tako slatko žeže,
Od kog daleko crne misli beže,
I koji melem privija na ranu.
I meni zora ko da jednom svanu:
Po mrkloj noći gde severac reže
Oslavi jutro, divotno i sveže,
I sjajno sunce prvi put mi granu...
Ja željah da ste večno pokraj mene,
Da moja ljubav nikada ne svene,
I venac lepih želja ja sam pleo;
Al' kad sam kraj Vas bio, ja sam dugo,
I vrlo dugo kazivo sve drugo,
Samo ne ono, što sam reći hteo.
3.
Uskoro zatim, kao u romanu,
Mi smo se našli izvan šumnog grada
U kom mi srce ispuni se jada.
Ja Vas posetih u Vašemu stanu.
Tad vrlo mnogo beše u mom planu:
I vera, ljubav, i vaskrsla nada
U lepše dane duše koja strada
U mrkloj noći, nadajuć' se danu.
I vrlo često ja sam kod Vas bio,
I slatki otrov ne znajući pio:
(I mene kao da je nešto pilo).
Sve sam se više ja u ljubav pleo,
I svakog dana sam se sebi kleo:
Ta reći ću joj danas, pa šta bilo!
4.
Al' kad bih k Vama došao i seo,
Odlučiv čvrsto srce da otvorim
Osetio bih, svagda, kako gorim –
Pri prvoj reči uvek bih se spleo.
I zato, uvek, ja, hteo ne hteo,
O drugom čemu sa Vama govorim;
U duši ljuto samog sebe korim,
Što nisam samo malo više smeo,
Pa da za sutra više ne odlažem,
No da Vam, lepo i učtivo, kažem:
„O, gospođice, ja Vas lepo molim,
Ne zamerte mi što ću reći sada:
Vi tome, možda, niste tako rada –
Al' ja Vas mnogo, zdravo mnogo volim!“
5.
Jednog mutnog decembarskog jutra
Ja pođoh k Vama: morao sam kući.
Do vrata stigoh: srce htede pući
Pri tužnoj misli da ću biti sutra
Od Vas daleko... Zakucah. - „Unutra!" -
Ja uđoh, mada nisam smeo ući,
I rekoh: „Zbogom! Danas moram kući".
Ali u srcu, u duši, iznutra,
Osetih bole strahovito mnogo
Da reči jedne nisam reći mogo.
Ponudiste me, i ja rado sedoh.
U meni borba bila se očajna:
Da l' da Vam kažem, il' nek bude tajna?
I tad ne rekoh što Vam reći htedoh.
6.
Pozdravismo se. Već sam šešir metno. –
„I ja ću s Vama!" - Pođosmo iz stana.
S pogrebnog neba decembarskog dana
Na nas je lilo jednoliko, setno;
Al' mi smo išli zadovoljno, sretno
Ko dvoje dragih, ispod kišobrana,
Ko da oko nas, mesto suvih grana,
Svud bije život i proleće cvetno.
Al' brzo moja ukaza se meta.
O, zašto nije bila na kraj sveta?!
Pozdravismo se; uđoh u voz; sedoh.
I treće zvono odjeknu, voz krete.
A moje misli samo k Vama lete: -
Ja Vam ne rekoh što Vam reći htedoh...
7.
I celog puta - put je dugo trajo –
O Vama samo ja sam budan snivo,
I neodlučnost sebi prebacivo,
I, toga radi, ljuto sam se kajo.
Što Vam ne rekoh, kad sam kraj vas stajo
Toliko puta, i ćereto živo,
Tri reči?! Sad mi ne bi bilo krivo,
I ne bih zemlju za nebesa spajo.
U tome, tako, ceo dan mi prošo,
U pozno veče ja sam kući došo.
Sutradan pismo donese mi pošta.
Od Vas je bilo; pišete mi mnogo,
Uglavnom ovo: bih li, kao, mogo
Stvar jednu donet' i „još mnogo štošta“
8.
Da znate tada kako mi je bilo!
Taj časak nikad, nikad ne bih dao
Nizašto! Tad mi ne bi bilo žao
Nada mnom da je smrt razvila krilo.
Poletah k Vama, moja lepa vilo,
To isto veče; ujutru sam stao
Pred Vas, i tada malo nisam pao –
Da znate samo kako mi je bilo,
Kad spazih Vaše talasaste grudi:
I ledni plamci i plamene studi
Kroz krv mi staše strujat' i ja sedoh...
Govorili smo i tad vrlo dugo
I ja sam dosta brbljao, sve drugo
Samo ne ono što Vam reći htedoh.
9.
Pun mesec, skoro, ja sam kraj Vas bio
Baš svakog dana: gonilo me na to
Iznutra nešto neznano, i za to
Sve vreme ja sam svoju ljubav krio.
I, kraj Vas, ja sam po vazduhu vio
Visoke kule te se neba hvato.
I ceo život drukčije sam shvato,
I ceo svet mi tada beše mio.
I kada god bih, od vas, kući došo
O svemu tom bih razmišljati pošo,
I pokušavo taj problem da rešim.
I dajuć', tako, računa sam sebi,
Načisto nikad ja izveo ne bi':
Da prema Vama ja nešto ne grešim?
10.
Ja otputovah. Dan ranije, mi smo
Po zimskom danu prošetali malo.
I tad mi, uz put, beše na um palo
Od kuće da Vam pošljem jedno pismo.
I dosta dugo videli se nismo.
Koliko muka to je mene stalo!
Doduše, ja sam piso, al' nimalo
Ne beše nalik na ljubavno pismo,
Što Vama poslah. Kad, jednoga dana,
Ja Vas ugledah, sred Kalemegdana,
Međ mladim borjem, i u polutami.
I mesto k Vama da poletim slepo,
Ja Vas pozdravih, učtivo i lepo,
Jer tad, na žalost, ne bejaste sami.
11.
No da ste bili baš i sami tada,
Ja mučno da bih pristupiti smeo,
Još manje reći što sam reći hteo.
To pitanje mi zdravo teško pada,
Jer ja sam čovek koji retko kada
Da nije svoju crnu sudbu kleo:
I onda kad bi kakvu radost sreo,
To bi, i uvek, bila bezdna jada.
Zbog tog mi nije nikad na um palo
U slatku ljubav da zaplivam malo,
Iako želim da u njoj ogreznem,
Da u njoj živim dugo, dugo, trajno –
Da volim, volim istinski, beskrajno,
Al' za tim samo ja mogu da čeznem!...
12.
O, zar je grešno voleti, mlad biti?
Našto je, onda, Bog stvaro čoveka
I varao ga da ga sreća čeka –
Kad sam mu kida najdivnije niti?!
Il' što je moro baš u jednom sviti
Sav bol zemaljski, i naredit' neka
Sva osećanja, tanana i meka,
U dušu mu se, sva, moraju sliti?...
A, možda, Bog je, preko njega, hteo
Da Sebe slavi, da mu se svet ceo
Još divi, da ga veruje i moli...
I u toj slavi, što čoveka trati,
Bog zaboravlja utehe mu dati: -
Bog, možda, ne zna da to njega boli...
