Једна жеља (Андра Гавриловић)
| Једна жеља[a] Писац: Андра Гавриловић |
Ил’ за мајком јеца чедо,
Гроб ледени што је скрива?
Ил’ је душа преварена,
Која прошло доба снива?
Ил’ је нада? — Није, није,
То су мирне Млаве вали,
Таласићи то су ситни,
То је онај уздах мали,
Који прату стару причу —
Дунаву је дошанула,
Што је једне тихе ноћи
Од месеца бледа чула
*
* *
„Господару, јоште мало
„Живот моје лице краси,
„Јоште мало па ће зрака
„Да усахне, да с’ угаси.
„И кад сутра рујна зора
„На истоку жаром плане,
„Кад побледи тамно небо,
„Данак сунчан када гране,
„Кад се дигне танка магла,
„Кад се нови живот крене,
„На осванку белом данку
„— Више неће бити мене.
„Склопиће се очи моје,
„И клонуће руке ове,
„Ти не видиш, ал’ ја чујем,
„Свет ме други себи зове.
„А на челу, где је досад
„Блистала ми звезда миља,
„Биће белег смрти хладне
„И с њим венац нашег смиља.
„Жао ми је жића млада,
„Тек сам овај живот снила,
„Тек ми срећа, тек ми нада
„„Од љубави венац свила!”
„И теби је, је ли, жао?
„Дај ми руку — срце бије...
„Ето видић, сад је боље,
„Милије ми, лакше ми је!”
„Ја се сећам оног трена,
„Кад ми оно онда рече
„— Је ли да је дивно било?
„Баш овако беше вече! —
„Ти ми рече, да већ мораш
„За легијом скоро ићи
„У далеке пусте земље,
„Ни са̑м не знаш, куд ћеш стићи.
„А ја теби пружих руку,
„И шанух ти: „Ја ћу с тобом,
„„Да ти певам, да ти не дам,
„„Да тугујеш сам са робом.”
„Оно небо, римско небо!
„Онај живот вечног града!
„Оно благо свега света!
„— Ал’ све љубав лако свлада!”
„И другу ми пружи руку,
„Меко ми је твоје крило,
„О, ал’ би ми, ал’ би јоште
„Тако мило живет’ било!”
„Ти се, је ли, лепо сећаш,
„Кад дођосмо овом крају,
„Кад ће да се наше куле
„Из далека заблистају —
„Да ли знадеш, када кликнух:
„„Ово небо љубав дели!
„„Ова гора тугу блажи!
„„Ова земља боле цели!”
„Па сад, ево, све је прошло,
„Часак један још је ост’о —
„Ал’ ја имам жељу једну:
„Не било ти, војно, просто,
„Ту у миљу испод гране,
„С које пева славуј птица,
„Где се свила круна лепа
„Од бршљана и ружица,
„Ту ми стави ковчег хладни
„У присенку китног жбуна,
„Жеља ми је, последња је,
„Да останем вечно туна.
„Проклет био, ко ме крен’о!
„Не дај, војно, ја ћу клети —
„Пригни главу... Ал’ је слатко
„У љубави тако мрети!”
Слуша Дунав причу ову,
Што му Млава збори тако,
Па таласе пушта своје,
Те говори Млави лако:
„Разлиј своје бисер-вале,
„Сузом напој земљи груди,
„Нек се у њој свако добро,
„Нек се свака срећа буди.
„Кад је туђин за њом плак’о —
„Не љубе л’ је сами, грех је,
„Што не прашта Господ лако!”
Београд
- ↑ У Костоцу, римском Виминацијуму, на утоку Млаве у Дунав недавно је нађен и један саркофаг, на чијем се натпису чита, како жена управника Виминацијума преклиње, да је нико не дира с тога места.
Извор[уреди]
- 1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 7, стр. 193-195.
|