Jedna želja (Andra Gavrilović)
| Jedna želja[a] Pisac: Andra Gavrilović |
Il’ za majkom jeca čedo,
Grob ledeni što je skriva?
Il’ je duša prevarena,
Koja prošlo doba sniva?
Il’ je nada? — Nije, nije,
To su mirne Mlave vali,
Talasići to su sitni,
To je onaj uzdah mali,
Koji pratu staru priču —
Dunavu je došanula,
Što je jedne tihe noći
Od meseca bleda čula
*
* *
„Gospodaru, jošte malo
„Život moje lice krasi,
„Jošte malo pa će zraka
„Da usahne, da s’ ugasi.
„I kad sutra rujna zora
„Na istoku žarom plane,
„Kad pobledi tamno nebo,
„Danak sunčan kada grane,
„Kad se digne tanka magla,
„Kad se novi život krene,
„Na osvanku belom danku
„— Više neće biti mene.
„Sklopiće se oči moje,
„I klonuće ruke ove,
„Ti ne vidiš, al’ ja čujem,
„Svet me drugi sebi zove.
„A na čelu, gde je dosad
„Blistala mi zvezda milja,
„Biće beleg smrti hladne
„I s njim venac našeg smilja.
„Žao mi je žića mlada,
„Tek sam ovaj život snila,
„Tek mi sreća, tek mi nada
„„Od ljubavi venac svila!”
„I tebi je, je li, žao?
„Daj mi ruku — srce bije...
„Eto vidić, sad je bolje,
„Milije mi, lakše mi je!”
„Ja se sećam onog trena,
„Kad mi ono onda reče
„— Je li da je divno bilo?
„Baš ovako beše veče! —
„Ti mi reče, da već moraš
„Za legijom skoro ići
„U daleke puste zemlje,
„Ni sȃm ne znaš, kud ćeš stići.
„A ja tebi pružih ruku,
„I šanuh ti: „Ja ću s tobom,
„„Da ti pevam, da ti ne dam,
„„Da tuguješ sam sa robom.”
„Ono nebo, rimsko nebo!
„Onaj život večnog grada!
„Ono blago svega sveta!
„— Al’ sve ljubav lako svlada!”
„I drugu mi pruži ruku,
„Meko mi je tvoje krilo,
„O, al’ bi mi, al’ bi jošte
„Tako milo živet’ bilo!”
„Ti se, je li, lepo sećaš,
„Kad dođosmo ovom kraju,
„Kad će da se naše kule
„Iz daleka zablistaju —
„Da li znadeš, kada kliknuh:
„„Ovo nebo ljubav deli!
„„Ova gora tugu blaži!
„„Ova zemlja bole celi!”
„Pa sad, evo, sve je prošlo,
„Časak jedan još je ost’o —
„Al’ ja imam želju jednu:
„Ne bilo ti, vojno, prosto,
„Tu u milju ispod grane,
„S koje peva slavuj ptica,
„Gde se svila kruna lepa
„Od bršljana i ružica,
„Tu mi stavi kovčeg hladni
„U prisenku kitnog žbuna,
„Želja mi je, poslednja je,
„Da ostanem večno tuna.
„Proklet bio, ko me kren’o!
„Ne daj, vojno, ja ću kleti —
„Prigni glavu... Al’ je slatko
„U ljubavi tako mreti!”
Sluša Dunav priču ovu,
Što mu Mlava zbori tako,
Pa talase pušta svoje,
Te govori Mlavi lako:
„Razlij svoje biser-vale,
„Suzom napoj zemlji grudi,
„Nek se u njoj svako dobro,
„Nek se svaka sreća budi.
„Kad je tuđin za njom plak’o —
„Ne ljube l’ je sami, greh je,
„Što ne prašta Gospod lako!”
Beograd
- ↑ U Kostocu, rimskom Viminacijumu, na utoku Mlave u Dunav nedavno je nađen i jedan sarkofag, na čijem se natpisu čita, kako žena upravnika Viminacijuma preklinje, da je niko ne dira s toga mesta.
Izvor[uredi]
- 1895. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina I, broj 7, str. 193-195.
|