Пређи на садржај

Јединица Ружа

Извор: Викизворник

* * *


Јединица Ружа

Рани мајка ћерку јединицу
Од колијевке до седамнајст љета;
Из двора јој не да излазити:
Да од сунца не би поцрнила,
Да од зиме не би помодрила, 5
Да од вјетра не би обољела,
Да на сугреб не би нагазила.
Њу ми дворе мајка и снашице;
Раде, мету, спремају предива;
Платно ткају, курузе копају, 10
Жито жању, не обзиру с’ на њу
Да се не би мајци замјериле.
И нарасте цура за удају.
А каква је, јади је не били!
Расцвјетала као ружа бијела: 15
У струку је танка и висока,
Б’јеле руке и бијело лице,
Дај’ под кожу млијеко подливено
Не би љепше ни бјелије било.
Мајка јој је вајат опремила 20
Ђе миришу дуње и босиљак,
Јер је Ружа носа господскога
Па у кући њој не доликује
Крај колијевки и дјечјих пелена.
Често мајци синци говорили: 25
„Мила мајко, не зажали на нас.
Ти посрћеш стара и невољна,
А Ружица к’о царица шета.
Да л’ је мислиш за цара удати,
Ил’ до смрти у кавез’ држати? 30
Тешко ћеш јој наћи ђувегију
Кој’ ће хранит такву бедевију.
Зашто Ружа на мобу не иде
Ђе се купе момци и ђевојке,
Ђе се млади басе и надмећу, 35
Ђе се пјесма пољем разлијеже,
Ђе се зноји и ђе се радује?
Још се нама не допада, мајко,
Што нам Ружа у вајату спава.
Бојимо се големе срамоте." 40
То старицу расрдило мајку,
Па синцима ’вако говорила:
„Ђецо моја, погана невјеро!
Куд је вама памет исцурила,
Кад о сестри тако говорите? 45
Јесу ли вас жене наковале
Да ви своју мајку расрдите
Кад о сестри ружно говорите?
Доста се је мајка намучила
Докле вас је, ђецо, отхранила, 50
Зато не дам Ружу умарати,
У зноју јој младост сатирати.
Нек ужива док је ’вако млада!
Удаће се кад суђени дође
За јунака коме доликује, 55
Који ће се с њоме поносити.
Преко девет села и градова
Наша ће се кућа помињати,
Ђе је ’ваки бисер поникао!
А што Ружа у вајату спава, 60
Ту се, ђецо, не бојте срамоте.
Сама Ружа врата закључава
И мандало меће преко врата,
То не може нико отворити.
Овђе нема момка ни једнога, 65
У петнаест села наоколо,
У кога би Ружа погледала,
У ког би се Ружа загледала."
Тако прође годиница дана,
Али стара опазила мајка 70
Да је Ружи лице потављело
И на струку трбух набрекао,
Па је Ружу упитала мајка:
„Што је теби, ћери моја драга?
Каква те је бола попанула, 75
Што сам јадна богу сагријешила?“
„Не знам, мајко, што је ни како је
Виле су ми на сан долазиле,
У постељи мене миловале,
Појиле ме медом и шећером. 80
Ваљда су ме младу зачарале!“
То је луда мајка вјеровала,
Бајалице бабе дозивала,
Дукате је њима даривала
Да са Руже чини поскидају. 85
Читале су бабе бајалице.
Зјевајући, угљевље гасећи
Свакојаке приче извијају.
Пронађоше многе завиднице
Које с’ Ружи чини наметнуле, 90
Али Ружи лијека не нађоше.
Тад се једна мудро досјетила
Да је Ружа мутну воду пила
И у води стоногу попила,
Па стонога расте и распиње 95
И ту лијека не има другога
Док стонога сама не изађе.
Није дуго вријеме потрајало,
У вајату чедо заплакало.
Тад се луда мајка разљутила 100
Па млачугу неку дохватила,
У постељи Ружу ударала:
„Казуј, кучко, ђе су сада виле
Које су те медом напојиле,
У срамоту кућу нам завиле?" 105
Али Ружа ништа не говори,
Не говори, већ се с душом бори.
Кад је Ружа душу испустила,
Тад је мајка синке дозивала
И овако њима говорила:, 110
„Виђесте ли бруке невидове!
Већ синови, моји соколови,
Када кују сестру закопате,
Потражите нашег душманина
Који нам је образ оцрнио. 115
Обадва му ока ископајте,
Обадвије руке одсјеците,
Којима је кују миловао.
Нек не види по св’јету ходити
И другима срамоту чинити." 120
Кад су браћа сестру закопала,
А жене им дијете прихватиле,
Прихватиле па га задојиле,
Синови су мајци говорили:
„Сад послушај, наша стара мајко, 125
Ако смо те до сада слушали,
Ал’ те одсад слушат’ не можемо.
Ти си, мајко, душу огријешила
Кад нас младе н’јеси послушала.
Добро знадеш, наша стара мајко, 130
Да неима пасије’ сватова
Док их куја репом не намами.
Није, мајко, душман поломио
Тврда врата, браву и мандало,
Већ их Ружа сама отварала, 135
А ти си јој, мајко, помагала
Јер си стара памет изгубила.
Сад си нови гријех починила
И код бога дио изгубила.
Зато никуд не мислимо поћи, 140
Ни у селу душмана тражити,
Од срамоте још већу чинити,
Крај два гријеха и трећи градити.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

  • Народне пјесме Кордуна, сакупио и уредио Станко Опачић-Ћаница, Загреб: Просвјета, 1971, стр. 203-207.