Ја срећу не знам...
| Ја срећу не знам... (1865) Писац: Стојан Новаковић |
Часом те љубим пољупцем тихим,
Часом те грлим, а час те гледим,
А кад се сетим, све да је сан,
— Оборим главу, чисто побледим!
Живот је живот жеља тренутних,
Ко среће нема, онај је сања,
— А чежње прси и срце дижу,
Чарајућ’ слике и жељковања.
Ја срећу не знам, тренути њени
Кроз занесену душу пролећу,
Слике ме њене у опомени
Ил’ у маштама вечно облећу!
Извор
[уреди]1865. Вила. Година прва, број 22, стр. 275.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.
|