Ја посади’ виту јелу,
па не одо’ за недељу,
а кад одо’ у недељу,
јела ми се разграњала,
разграњала, расцветала, 5
по гране је голуб гуче,
по цвету је пчела лети,
кроз корен је Дунав тече,
у Дунаву мрамор камен,
на камену Ленка стоји, 10
Ленка стоји, платно бели.
Ту пролази млад Милане:
„Не стој, Ленко, не гледај ме,
однеће ти вода платно.“
„Нека носи, однела га, 15
и друго ћу убелити,
а тебе се не нагледа’!“
Љубавна. Краћу варијанту записао је Светислав Првановић 1966. године од деведесетогодишње Персе Ж. Маринковић у Боровцу („Развитак“, бр. 1, 1968, стр. 67), а такође и Радослав Раденковић у раду „Сватовске песме као саставни део свадбених обичаја у селима око Сврљига“ („Развитак“, бр. 6, 1975, стр. 86), и то од Милинке Ђорђевић из сврљишког Извора.
