Ja posadi’ vitu jelu,
pa ne odo’ za nedelju,
a kad odo’ u nedelju,
jela mi se razgranjala,
razgranjala, rascvetala, 5
po grane je golub guče,
po cvetu je pčela leti,
kroz koren je Dunav teče,
u Dunavu mramor kamen,
na kamenu Lenka stoji, 10
Lenka stoji, platno beli.
Tu prolazi mlad Milane:
„Ne stoj, Lenko, ne gledaj me,
odneće ti voda platno.“
„Neka nosi, odnela ga, 15
i drugo ću ubeliti,
a tebe se ne nagleda’!“
Ljubavna. Kraću varijantu zapisao je Svetislav Prvanović 1966. godine od devedesetogodišnje Perse Ž. Marinković u Borovcu („Razvitak“, br. 1, 1968, str. 67), a takođe i Radoslav Radenković u radu „Svatovske pesme kao sastavni deo svadbenih običaja u selima oko Svrljiga“ („Razvitak“, br. 6, 1975, str. 86), i to od Milinke Đorđević iz svrljiškog Izvora.
