Ја и она
| Ја и она Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Хитар, бујан. чио, врео,
Плах, раздражен и весео
На крилима ведрих дана
А у златним мрежицама
Летим, јурим, ватрен, смео,
Увек сјајан, увек бео.
Црних дана дробне кости
Тарем, газим без милости,
А авети људске вијам
И о подсмех наш разбијам
А у грудма када олуј дуне,
Дирнем жице, моје златне струне,
Те док песма нове мисли ствара,
Душа ми се с тобом разговара.
Свет ми овај мрва мала
Од прашине и од кала,
Студен, хладан, ка’ лед бео,
Таман, празан, невесео.
И румених зрака што је
У одећи разне боје,
Као капља плине, мине,
Врата магла кад одшкрине.
Па презирућ’ таке дане
Оковима опасане
На твом жару себе грејем,
Гледам у свет па се смејем.
А у грудма када олуј дуне,
Дирнем жице, моје златне струне,
Те док песма нове мисли ствара,
Душа ми се с тобом разговара.
Вихар покој кад затресе,
Уживања поломе се
И од жеља шарен граде
Раздроби се у комаде —
Ка’ соколу на врх стене
Поглед ми се горе крене,
И у томе плавом вису,
У лепоти и мирису,
Твоја слика брзо спеши,
Сиђе доле, па ме теши.
А у грудма када олуј дуне,
Дирнем жице, моје златне струне,
Те док песма нове мисли ствара,
Душа ми се с тобом разговара.
А сав живот што ми траје
Чини ми се трунак да је
Што по млаком свету лута
Тањи, мањи од тренута;
Преда мном се као маште
Голе, неме, празне, таште
Све промене света бију,
Нит’ ме љубе нит’ ме грију:
Јер ја само стрепим, бледим
Док у тебе не погледим.
А у грудма када олуј дуне,
Дирнем жице, моје златне струне,
Те док песма нове мисли ствара,
Душа ми се с тобом разговара.
Извор[уреди]
1866. Вила. Година друга, број 50, стр. 789.
|