Девојчице љубичице, ружо румена!
Што ти са мном не бесједиш, уста медена? —
Ја бих с тобом бесједила, ал' ми не дају. —
Ко то не да, кол' то смета, Бог нам га смео! —
Богме тајко, браћа моја, и мила мајка, 5
Велећи ми, да не љубим никог туђина,
Него моју родну браћу, и родитеље,
И онога, кога Бог ми у срећу дадне.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 442.
