Јајце

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Петар Кочић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јајце
Писац: Петар Кочић


Petar Kocic.jpg

Јајце



   Кад сам год пролазио кроз овај пријестони град наших заборављених, несретних владара, увијек су ме обузимали ледени трнци и чудновата дрхтава језа. Ненадно и несвјесно сав бих задрхтао од непојмљива страха, суморности и туге која вјечито лебди и обавија ову камену и нијему пријестоницу минуле босанске снаге и моћи.

   Висока, четвртаста и очађела кула Светог Луке, што се оштро диже између ниских кућица, прибијених уза стрму страну; огромни и у трави обрасли градски бедеми са осутим, проваљеним зидинама; мрачне, влажне, студене катакомбе и поцрњеле куле, гдје су некад мучени и издисали непослушни поданици и смјели завјереници, са исушеним и испијеним човјечјим костима и дебелим, гвозденим синџирима – све то носи на себи печат, тежак, претежак печат чамотиње, суморности и скамењене туге која мирише на нешто давно, предавно минуло, пропало и сурвано.

   Јајце је вјечито, било прољеће, било љето, била јесен или зима, тужно, туробно и мрачно. Нигдје ведра и насмијана лица, нигдје жива и ватрена хода и корака. Овај свијет што промиче кроз ове тијесне, кривудаве и прљаве улице, тих је, миран, сталожен, без живота и узбудљивости. Све се креће лијено, тромо, изнемогло, тужно. Покрај мене пролазе, промичу уморно и сломљено младе и плаве Шокице у црним, атласким димијама и црносвијетлим шамијама, пуних, бјеличастих образа, крупних, плавих и необично тужних очију са притињеним сјајем. Све су лијепе, али вајме! то је она ледена, тужна љепота без ватре и заноса. Све на њима опомиње на непреболну тугу и вјечито, суморно кајање. Уистину, чини ми се да ову стару и изнемоглу престоницу наших владалаца тишти некаква тешка, немила туробност и страшно проклетство минулих, сарањених покољења.

   И ја увијек побјегнем из овог суморног града што потајно и невидљиво тугује и цвили за нечим, на Пливин водопад, да тамо слушам урнебесно хуктање и шумење дивље, необуздане Пливе како урличе и јауче падајући низ излокане, проваљене и растргате гудуре. Страшно је то хукање и шумење! Сад је тужно и жалобитно, да човјека срце од туге заболи, сад опет силно, бијесно и снажно као снага и сила босанских несретних краљева и банова.

   Сјео сам на шупљикаву, овлажену седру, па слушам уједначено, бијесно шумење и гледам пјенушаво и као млијеко бијело скакање подивљале Пливе. Сунце је на смирају. Само још на тавним овршцима јелове шуме трепери блиједомодра свјетлост од уздркталих зрака са западног неба. Од отворено плаве боје тихано се прелијева планинско небо у изблијеђели, вечерњи сјај. Сунце се лагано спушта иза мрачастих брда око Јајца, а на другој страни све се више и више уздиже округли, црвени мјесец, пробијајући се кроз танку, бледуњаву, небеску модрину. У тренутку се облише дебели млазови страховитог водопада као крв црвеном свјетлошћу. Ја сав задрхтах и стресох се. У страхобном шумењу разлијегао се као јаук, лелек и шкргут зуба, а око мене је све заударало на студену влагу и на гњило, спарено, људско месо!


Напомене[уреди]

Овај Кочићев запис објављен је у Политици I/1904, бр. 270, а затим прештампан у III књизи "С планине и испод планине" (1905).

Извори[уреди]

  • Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Кочић, умро 1916, пре 103 године.